MOSTOVI

Predhodnih desetak dana proveli smo na putu dugom bar 2500 milja (grubo zaokruzeno 3750 km) i jos dodatnih stotinak prepesacili. Glavni cilj nam je bio San Francisko (i okolina), tacke do koje je tesko od Sietla stici u jednom danu, dodali smo zato jos neka lepa mesta (u oba smera), sve iduci u cik-cak prosli nekoliko americkih drzava: Oregon, Kaliforniju, zakacili cak i nesto Nevade, pa opet presli u Kaliforniju, Oregon i vratili se u drzavu Vasington koja je uzasno daleko od svima poznatog administrativnog centra i simbola odredjene politike.

Utisci su toliko zamrseni i preobimni, jedan zakljucak je neizbezan: nije bilo sekunda stvarnog odmora i dosade, pomalo se bojim da li cu uspeti sve da sistematizujem, zapamtim i na pravi nacin podelim s dragim prijateljima, ma svima koji ce izdrzati da me cuju…

Put smo prevalili uglavnom u kolima, natovareni raznim stvarima kao prvi pioniri koji su osvajali Ameriku. Mislim da svakog ko ne zivi u U.S.A moraju fascinirati mamutski autoputevi od po sest traka, lavirinti petlji ulaza i izlaza, nadvoznjaka, mostova…cak jedan u SF dvospratan. Signalizacija besprekorna, obelezavajuce trake koje razdvajaju kolovozne trake svetlucaju, “truckaju”: ako naglo predjete u susednu ili zadremate, a ivicne izrezbarene slajfne ce vas sigurno izdrmati dovoljno da se vratite na pravi put, mimolilazenje iz suprotnih pravaca s razdvojnim prostorom bar od jos jedne trake, kadkad sumom oleandera,  kadkad je ceo umnozeni put jednosmeran, drugi smer je negde van vidokruga. I sve je to veoma dobrog kvaliteta, povremeno vidite ekipe koje rade na odrzavanju o cemu vas na vreme obaveste te tako nema naglog kocenja i iznenadjenja. Usput naucite jos nesto da “highway”-autoput, moze biti isto sto i “freeway”-besplatni autoput, to stvarno i jeste, bar na zapadnoj obali. Planinski putevi su savrseni, nisu bas s sest traka, smanje na cetiri-tri-no nigde nema problema s obilazenjem, asfalt je ponegde posebnog kvaliteta da odoleva surovim uslovima i cuva glavu vozacima, jer planine su ovde vrlo opasne, odroni ogromnih stena stalna pojava. Vozaci su pazljivi i vaspitani, iznenadjujuce koliko je pesak zasticena vrsta. I ne samo pesak, svaka zivotinja.

I tako pod jakim utiskom veoma sredjenih saobracajnica i prilicno disciplinovanih vozaca (ogranicenje je 65-70 milja i skupo je gresiti), usput smo videli samo jednu (tesku) saobracajnu nesrecu, mada je bilo i velikih saobracajnih guzvi, narocito na prilazima gradu i preko mostova, od kojih su neki  gusto poredjani duz reka. Mostovi su me svakom gradu u kome sam bila ili samo prosla potpuno osvojili, deluju mocno i snazno, mastovito, cuveni su, cak jedan zaradjuju silne pare za svoj grad-nepevazidjeni “Golden Gate”.

Posle podugacke etape u zavrsnici zureci “kuci” na zakrcenom freeway-u zaustavljamo se na pumpi na stotinak milja od Sietla, uzimamo kafu koju nekako uspevamo da izaberemo kao “onu koju manje ne volimo”, uz slatkasti ukus miris “French vanile” protezuci noge, komentarisemo nizove ogromnih dugackih kamiona koji svetlucaju u sumraku na ogromnom parkingu, sve dok nam paznju ne privuku novine (u boksovima iz kojih se one mogu jednostavnim ubacivanjem novcica kupiti u svakom trenutku bez icije pomoci) i debeli vristeci naslovi o padu mosta u Minesoti. Neverica, neizbezno pitanje izleti: teroristi? Presli smo mnoge mostove do sada bez imalo sumnje i straha da smo u opasnosti, besomucno sam fotografisala izlomljene linije iz raznih vizura. Mozda sam i pomisljala sam da je moguc neki od onih fatalnih odrona, zemljotresa i erupcija vulkana, sve sto priroda svojim tajnovitim zivotom moze da nam priredi u ovoj zemlji, pa i susret s medvedima, sto se i dogodilo s prilicno bezbdne razdaljine, ako takva postoji….

Citanje dnevnih novina na odmoru bi trebalo staviti na posebnu listu grehova. Mozda je malo manji greh ako se iz potrebe za upoznavanjem ljudi i zemlje u kojoj ste privremeno ipak zaviri u lokalne novine, ponesto postane jasnije, slika se priblizi. Uz dobru instant kafu i prvi lenj dan bez utvrdenih ciljeva prelistavala sam “The Seatle Times”. Na naslovnoj strani jos uvek vruca tema “A national bridge problem”-moglo bi se reci “Mostovi kao nacionalni problem”. Dalje sledi niz ozbiljnih cinjenica o lokalnim mostovima u drzavi Vasington cije je stanje zabrinjavajuce, velikoj letnjoj seobi turista koji hrle nekuda uzduz i popreko, recimo cak na Aljasku preko jednog od veoma ugrozenih mostova (na autoputu 520 plutajuci most).Tako saznate da se ipak problemom mostova ozbiljno bave na velikom drzavnom nivou, da postoje “rang liste” njihove ispravnosti (s poenima od 0 do 100) i da je most u Minesoti bio prilicno stabilan s ocenom 50, jer kazu da neki imaju ocenu 2. Da ne duzim, sve se uvek vrti oko para kojih nikad nema dovoljno ni u bogatim zemljama, a kao i s erupcijama vulkana koje su ipak nepredvidljive (u S.A.D. sasvim iznenadjujuca i netipicna 1980.,  poslednja je bila 2004.), nema garancije da ce most izdrzati  koliko se ocekuje od njega.  Ljudi su opet stradali, nije prvi put, jer bilo je 7 velikih padova mostova,  a pare su se vec “nasle”-ocekuje se u novembru odobrenje paketa za putnu mrezu od 14,5 milijardi dolara. Otkriveni su i probelmi na zeleznici, otkazani neki vozovi….srecom, ali putnicima se nudi autobuski prevoz sto znaci jos vece opterecenje drumskog saobracaja.

Ono malo mostova sto mala Srbija ima, narocito ovih par u Beogradu i onaj najugrozeniji pancevacki, da li su rangirani po svojoj sklonosti padu? Znam da su nasi graditelji mostova cuveni strucnjaci, no sve ima svoj vek. Koliko srece nas je do sada pratilo, te mostovi bar nisu padali sami od sebe. Sreca nije dovoljna, potrebni su oprez i ozbiljnost da se ne ceka predugo, jedna oscilacija previse.
Kad ce Beograd dobiti novi most da ovi oronuli mogu da odahnu i dobiju mogucnost “osvezavanja”? Otvorite kasu na vreme!

Druženje

Zivot ima i neke druge dimenzije od razgranatih fantasticno zakrcenih puteva kojima spartamo mapu grada, neke divne momente jednostavnih upoznavanja malih pasija,”ludosti” i radosti mojih rodjaka i njihovih prijatelja, zivljenja tudjih zivota s predanoscu kao da cu ovde ostati, uz neka neizbezna poredjenja….

Jutarnji trening u veslackom klubu na prelepom jezeru Sammamish, priroda nezaboravna i pored uporne kise, bio inspiracija za moju prvu pricicu-ispovest na engleskom, nastalu  na sastanku neobaveznih pisaca i okviru njihovih pravila : ograniceno vreme, pise se bez prekidanja da se premislja i prepravlja-“sto na umu to na drumu”, koju cu postaviti u izvornoj varijanti da bi je moji ovdasnji dragi rodjaci mogli procitati, a koja im je  jednim delom posvecena. Kafanica-poslasticarnica u kojoj se svakog petka nalazi “drustvo pisaca od srca i emocija”, iznenadila me je enterijerom grckog ili italijanskoh arhaicnog kafea, odlicnom kafom i kolacima, jednostavnim prihvatanjem “ubacenog” slucajnog posetioca bez iskustva, spontanom srdacnoscu. Sarmantna razmena utisaka o svemu sem o napisanom tekstu koji se cita u krug (jos jedno neobicno pravilo), za  svakim stolom neko upecatljivo lice-ni nalik na Starbuck. 

BALANCE

Sometimes in life we believe that we can not reach certain targets that seem important. Or just think that is hard to be sure what really matters, joy or balance, is it possible to have at the same time both?

Yesterday I went to the rowing training with my sister in low on the lake near their house. I knew that she started rowing not long ago. It looked peculiar to me but somehow going well with her even she is so tiny leady, not of strong sports air.

I was so glad that she invited me to join her on that rainy morning, though weather was less than promising to a first time visitor of Seattle willing to get as much as possible of real life in famous city, not only the beautiful images of new buildings on picturesque clouded sky and colors of green market….to learn something about people and her.

That morning’s small adventure brought up some old issues on how to live in balance with others. My no.1 suggestion would be rowing; everyone should learn to raw, starting whenever is possible.

Sitting on a motorboat by the coach and listening her recommendations, remarks, commands, I was caught up with some vise wonderful, so simple messages.

“Sit tall!”! “Do it nice and easy.” “Go strong but not kill yourself!”

“Everything is about timing”!

More the time was passing by, the crews were getting more smooth motions, very nice for watching, people so different succeeding in effort to fit in one, as if they are reproducing one ideal curve that is moving as a peaceful wave…Seeing eight people in each boat so eager to diminish all their differences in body shape, strength, age, and inevitable mental abilities and characters, it was amazing and possible to feel that directed energy to coordinate their individualities.

Team(s) balanced like one player, almost one body and mind with mission. Their sliding motion was sending joy, making that very rainy morning without trace of sun into a special moment, witnessing real life in balance. Take your chance to watch rowers entering the bout, legs in air slowly stepping …the water is so close, the boat is so tin, shaky.

This performance is leading me to the memories from my youth, to a young neighbor that was rowing, not playing football what was local sport of other boys from my street, he never just stand without special reason on the corner with others….From far away shadow he might be good looking, nice but not clever enough and not playing the right sport?

Many years later when our son has informed us that he will start rowing I was making jokes that only “strange” people would voluntarily rowe in galia-slave boat. Day after day I started realizing how rowing was good for him modeling his abilities and determination to get to the point.

We all vent away from the street of my youth, I have had not met my neighbor for years. I am little bit curious what became of him, maybe to try to find out if he had been the most balanced person of all of us in that times.

Another question was brought again watching scenes of that morning of the wet beauty on twinkling lake water: Prejudice-are they ruling our lives? Recently I have started to be aware more and more of my prejudices not only of others. Is there any connection with balance and prejudice? Rowing again take down several of them. You could feel great and at home anywhere with right people.      

Dinamično

 

 Moderna arhitektura Sietla me odusevljava svojom dinamicnoscu, sva je razigrana, u jednom trenutku s desetog sprata javne garaze ukazale su se “orgulje” koje odzvanjaju na uvek malo namrstenom nebu…

 

Znam da su arhitekte vec visoko ocenile resenje nove biblioteke. Osvojila me je na prvi pogled. Planiram da je vidim i iznutra:).

Mnogo utisaka

Zaostajem, pocetno kasnjenje nije jedini krivac, previse je novih utisaka, a nasi domacini pronalaze toliko toga u svom gradu sto zele da nam pokazu i podele s nama. Vremena za pisanje je sve manje, cinilo mi se da cu moci svakog dana da izdvojim nesto sto ga je obelezilo, sto mogu kratko i snazno da opisem slikom i reci…
Sietl (Seattle) kao da raste na nase oci , veci nego sto statistike kroz brojeve govore, kao da stalno prelazim iz jednog u neki drugi, razlicit grad, za samo cetiri dana  otkrivam bar isto toliko jezera, arhitektonskih celina, blokova porodicnih kuca, univerziteta, parkova, mostova (osim dva glavna) na kojima je guzva nestvarna….   

ODISEJEV SINDROM II deo

 

Spremala sam se da prvo poglavlje moje severnoamericke price bude pred ponoc 16. jula, u oci ranog polaska na aerodrom 17. Tehnicke mogucnosti su me izneverile, mada, kao sto Stefan kaze, blog ipak radi, on je svedok…  

 

Odisejev sindrom nas vuce u avanturu. Mora i okeani  koje smo preleteti sami smo izabrali, planirali, no vetrovi su uvek negde u zasedi, neke nevolje su nas pratile, otkazani letovi, vijugavi redovi i kontrolni punktovi po aerodromima, kasnjenja…Nadala sam se da u pulovima avioagencija i letnjeg uzavrelog lonca turisticke pomame nasa veza nije tako neizvesna, “D” dan  je bio dug skoro 24 h. Poceo je bas zemljoradnicki s prvim zracima sunca, a trebalo je da se zavrsi u dalekom Sijetlu koji “kasni” za nama oko 9 sati, no nismo stigli po planu: lepo i luksuzno smo spavali u predgradju Vasingtona, zahvaljujuci Lufthanzi. Nije ih mnogo kriviti, cak mozda zasluzuju i koju pohvalu, ali svet je ponovo zapao u ozbiljan hladni rat, zastrasen nepredvidivoscu mogucih teroristickih napada lici na neku crnu naucnofantasticnu pricu. 

 

O pripremama  pred pakovanje mozda u nekom modnom komentaru ovog putovanja, uh-bas je bilo tesko uklopiti se u klimu koja sam mislila da nas ceka i onu klimu u meni koja me uvek tera da nosim stvari za svaku priliku, situaciju, temperaturu….kao da sam krenula na pusto ostrvo, i uvek pogresim. Osnovno je bilo da pripremim najvaznijeg saputnika-(pri)rucni prtljag, pravu dragocenost multitask koferc-prijatelja za svaku priliku i nevolju-moju malu ludost-ranac kornjacu s tockicima….Kornjaca je krenula na put. Ona ce biti moj stalni saputnik kroz americku pricu, verujte mi, izmljuje osmeh i deci i odraslima, cak negde u dubini oka i brka i carinskim sluzbenicima i tragacima za nedozvoljenim materijama:).

………

Od kad smo stigli avantura je tako zgusnuta, zemlja ogromna, protraceno vreme  u kontrolnim zonama s skinutim cipelama je tesko nadoknaditi….pokusacu da budem azurnija, toliko toga ima zanimljivog.

Stefanov post… iz Italije

Kaze Dubrica da ovo ne funkcionise…

Ovo je valjda najbolji nacin da to proverimo

Stefan

Ljuta balkanska papazjanija

Osecam se nekako krivom sto vec vise dana nista nisam objavila na ovom cik-caku, kao da sam izneverila necija ocekivanja, da sam obecala druzenje uz malo price… i nema me.

Kotao nasih zivota ovog leta ponovo je ljuta papazjanija, skupilo se i zakuvalo vruce vreme i vruci dogadjaji na sve strane, nemoguce je pustiti se uobicajenoj julskoj opustenosti i usporiti ritam ni kad vrelina lebdi i gusi i po vascelu noc.

Kratko, ali izuzetno proslonedeljno iskustvo upoznavanja s “drugom” Rumunijom, ostavljajuci proslosti onu koju sam susrela’90., ubedilo me je da su nase predrasude o susedima duboke. Tesko cu objasniti, cak i uz gomilu fotografija, da je zivot u Bukurestu i vecim gradovima evropski, gradi se i …izgleda gradi s ciljem da se vrati onaj sjaj “malog Pariza” koji se pominje u istoriji. Uverena sam, uz sve tranzicione probleme koji ih nisu mimoisli, da za Rumuniju postoji svetla buducnost na vidiku. Na neizbezno pitanje koliko je Causesku jos s njima, odgovoraju da je on deo proslosti-sahranjen duboko, ne sluzi im da oplakuju sebe i uzasne godine pod njegovim terorom. Mladi cak ne zele da znaju nista o njemu.Tekovine njegovih graditeljskih grandomanskih ideja po Bukurestu sasvim razumno koriste, a turisti s kojima smo obisli zgradu Parlamenta ostaju zadivljeni. Luksuzna gradjevina je sigurno izrasla u mukama, znoju i suzama, no izuzetno je arhitektonsko delo, majstorki rad vestih ljudskih ruku, naroda koji je dodirnuo dno i osvaja bolji zivot. Mozda ga ta gradjevina i ceo velelepni kompleks zgrada, fontana i sirokih bulevara podseca sta je sve pobedio. Vise puta sam cula da je posle Pentagona to najveca drzavna gradjevina na svetu. Drago mi je sto sam je videla, i spolja i iznutra! Neki diktatori nisu bili bas obicni lopovi. Nisu ni vampiri, svi su u Srbiji. Posveticu joj deo mog albuma.

Iz rumunskog brzo, prebrzo sam uskocila u beogradski zivot ukrstanja obaveza i priprema za nova putovanja. 

Sinoc sam pokusala da mudrom selekcijom sprecim unutrasnje mentalno pregrevanje na svakom planu, ili bar na onom sto se resava u svetskim institucijama i “naporima” nasih zvanicnika da se spase sto se spasti vise ne moze. Ta je papazjanija zakuvana davno i ostavljena da se krcka…Ali djavo ne spava-otvorih sinoc TV Pandorinu kutiju i verovatno bih skupila neophodnu kolicinu vesti i vratila se boljim aktivnostima da me nije zaprepastio pocetak emisije “Kljuc”: decji pomalo drhtavi i neuvezbani glasovi koji pevaju tuznu kosovsku baladu..Sve je dalje bilo sasvim zapanjujuce, kikotava Natasa Miljkovic koja slatkim glasom opominje da dete Slobodanka ne sme da place, postavljanje pitanja koja vec podrazumevaju odgovor, eho istih odgovora o strahu i uskracenoj slobodi. Cela istina, ali je kljuc ovog  Natasinog performansa bio savim pogresan, nedopustivo ugrozavanje vec ugrozenog detinjstva, zloupotreba dece cak i ako je cilj pravedan. Da li cilj sme da opravdava sredstvo? RTS je ponovo kao u proslosti izneverio profesionalnost i servirao nam jednu providnu nedostojanstvenu maskaradu o bolnoj i ozbiljnoj temi.
Bila sam veoma uznemirena i rada da pustim vrelu paru na nekog odgovornog za nase neuspehe u ubedjivanju svetskog javnog mnjenja u prava na dostojanstven zivot svakog stanovnika ove planete. Odgovornih nema ni na RTS, ni u mnogim drugim drzavnim institucijamana, uglavnom neznalice i foliranti,  a narod u Srbiji cini se da voli takve, pomesao je nesto?
Ni novi, hladniji dan i mnogo tema i dogadjaja da mi okupiraju misli nisu izbrisali ruzan utisak da s ovim kljucem necemo otvoriti prava vrata, dobiti pomoc i skrenuti paznju na probleme kosovskih Srba i njihovu mracnu buducnost. Da li je uopste to bio i cilj, ili tek puko novo varanje zaboravnog naroda?  Zatim sam otkrila da je to repriza. RTS odrzava kontinuitet. 

Metamorfoze

Bluebell for you

Na vest o smrti umetnika, ikone jednog vremena, ne usudjujem se da napisem nista vise osim da posebnost nosi svoje velike terete. Ime Milana Oklopdzica izaziva asocijacije koje brisu granice medju generacijama, evo da se podsetimo… na  CA. blues:

  ” Otvori usta i sakrij se iza njih.  Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.   Ja ne radim nigde: isuvise sam lak za tezak posao, isuvise sam tezak za lak posao, i isuvise seksi za nocni posao.

   Jos niko nije otisao na sud zato sto je ubio neciji duh.

   Ima ljudi u drustvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom vlastitom stanu.

   Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.

   Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga sto si nekud daleko otisao – to je bila ceznja u najcistijem obliku, uvek sanjas o necemu DRUGOM.”

I na  njegovo vreme van vremena…

“Najhitrijim korakom na svetu, prelazio sam rastojanje od škole do moje ulice. Onima koji ne poznaju Cuburu, odmah saopštavam kako je to rastojanje tri puta vece od dužine same ulice. Možda je to najkraca ulica u Beogradu i, baš zbog svog maloletstva, tri puta je menjala ime u posleratnom periodu vladavine komunistickih urednika. Govorim o mojoj, Kotorskoj. Mada, i njena starija sestra, Makenzijeva, prešla je isti put.
Narod nema sta da jede! Promeni ime ulici.”

Bluebell for you.

ODISEJEV SINDROM – I deo

 

Polako me hvata putna groznica, a ono sto sam davno postavila kao ovogodisnji hit leta i dogadjaj godine se opasno priblizava, no, izmedju granicnog datuma i svega predhodno planiranog da bude zavrseno i tempirano pre nase odiseje, neocekivano se ugurao jos jedan kratak poslovni put. Nije ga moguce izbeci da mi ne jede dragoceno vreme za “kljucne” pripreme, pa kad je tako valja ga iskoristiti kao neocekivan dar? 

Ko je i kada od nas bio u Bukurestu, u Rumuniji uopste? Iz male licne ankete dobila sam puno negativnih rezultata i gomilu, cini mi se predrasuda. Odjednom, pored poslovnog zadatka, imam svoj zadatak-izazov da otkrijem nesto novo iz predstojeceg kratkog putovanja, nesto sto ce se razlikovati od secanja iz davnih tuznih godina jada koji je prosla Rumunija. Odjeci proslosti su duboko u nama, cak mi se cini da bolje na cudan nacin pamtimo tudje dno koje smo gledali s visine relativno dobrog zivota, a trenutno nam nije ocigledno da su nasi susedi u nekim oblastima otplovili …u Evropu.

Mnogi zaboravljaju ili ne znaju (?) da su Srbija i Rumunija vezane nekim davnim vezama, krajevskom posteljom, i sto je vaznije, srpskom bastinom iz burnih vremena migracija u Banatu, od koje je srecom jos ponesto ostalo, da bi svedocila o kulturi koja se preplitala.

Samo u zapadnom delu Rumunije RTS je, ako se dobro secam ’90-’91. snimio oko 75 (ostataka) srpskih crkava i manstira, a kazu da ih je u okolini Bukuresta bilo i vise….Nazalost, zapis o njima nije napravljen, odlican projekat nije nikad zavrsen-ni onda nije bilo para.

 

Silom prilika moramo prvo u Temisvar, a eto nama radosti-nadamo se da ce nam tesan itinerer pokloniti bar sat vremena da pohodimo trg gde je Saborna crkva, a verujte mi da je na svim online vodicima za Rumuniju i Temisvar preporuceno turistima da je obavezno vide.

Moram da pomenem da postoji odlican kratki dokumrntarni film “Saborna crkva u Temisvaru” (reditelj Milan Knezevic, proizvodnja RTS 1995.). Ipak, ne znam gde moze da se kupi u Beogradu…..sigurno ne kod pirata u Knezu…

 

Ideju za ime ovog posta pozajmila sam-naziv je izlozbe umetnice Ines Fontenla upravo otvorene u Italijanskom institutu za kulturu. Od ideje do instalacije sve je potpuno zadivljujuce. Listam katalog, otvaraju se koferi….moram da ih pogledam uzivo:)

Odisejev sindrom mi ne da mira.