ODISEJEV SINDROM II deo

 

Spremala sam se da prvo poglavlje moje severnoamericke price bude pred ponoc 16. jula, u oci ranog polaska na aerodrom 17. Tehnicke mogucnosti su me izneverile, mada, kao sto Stefan kaze, blog ipak radi, on je svedok…  

 

Odisejev sindrom nas vuce u avanturu. Mora i okeani  koje smo preleteti sami smo izabrali, planirali, no vetrovi su uvek negde u zasedi, neke nevolje su nas pratile, otkazani letovi, vijugavi redovi i kontrolni punktovi po aerodromima, kasnjenja…Nadala sam se da u pulovima avioagencija i letnjeg uzavrelog lonca turisticke pomame nasa veza nije tako neizvesna, “D” dan  je bio dug skoro 24 h. Poceo je bas zemljoradnicki s prvim zracima sunca, a trebalo je da se zavrsi u dalekom Sijetlu koji “kasni” za nama oko 9 sati, no nismo stigli po planu: lepo i luksuzno smo spavali u predgradju Vasingtona, zahvaljujuci Lufthanzi. Nije ih mnogo kriviti, cak mozda zasluzuju i koju pohvalu, ali svet je ponovo zapao u ozbiljan hladni rat, zastrasen nepredvidivoscu mogucih teroristickih napada lici na neku crnu naucnofantasticnu pricu. 

 

O pripremama  pred pakovanje mozda u nekom modnom komentaru ovog putovanja, uh-bas je bilo tesko uklopiti se u klimu koja sam mislila da nas ceka i onu klimu u meni koja me uvek tera da nosim stvari za svaku priliku, situaciju, temperaturu….kao da sam krenula na pusto ostrvo, i uvek pogresim. Osnovno je bilo da pripremim najvaznijeg saputnika-(pri)rucni prtljag, pravu dragocenost multitask koferc-prijatelja za svaku priliku i nevolju-moju malu ludost-ranac kornjacu s tockicima….Kornjaca je krenula na put. Ona ce biti moj stalni saputnik kroz americku pricu, verujte mi, izmljuje osmeh i deci i odraslima, cak negde u dubini oka i brka i carinskim sluzbenicima i tragacima za nedozvoljenim materijama:).

………

Od kad smo stigli avantura je tako zgusnuta, zemlja ogromna, protraceno vreme  u kontrolnim zonama s skinutim cipelama je tesko nadoknaditi….pokusacu da budem azurnija, toliko toga ima zanimljivog.