Kreativnost, timski rad i aktivno učenje

 

Oni rade….zavirili smo…..nestrpljivo očekujemo sutrašnju projekciju filmova. 

Na ćošku ništa novo

Nemam iluzija da su ljudi svesniji i bolji u nekoj drugoj zemlji, da su pametniji kad umeju da djubre razdvajaju i recikliraju, da mnogi dobrovoljno poštuju zakone…Ne, sve je stvar učenja kroz prisilu i kaznu, i to ne terorom i batinama, vec “lakim” zavlačenjem ruke u dzep i nagradom za opstu dobrobit. Recikliranje djubreta je izmišljotina razvijenih i bogatih zemalja koje koliko toliko brinu o svojim gradjanima i poreskim obveznicima.

Moram da se vratim na nedavno putovanje američkim autoputevima i na moju nevericu da većina vozača poštuje ograničenje brzine od svega 65-70 milja, mada putevi neodoljivo zovu da se doda gas. Preterate li (ubedjeni da je oko vas pusta nedodjija) ljubazni saobraćajni policajac se pojavi niotkuda, spreman da ilustruje brzinu i odgovori na sva pitanja čak i tipa “Šta radite ako imate istovremeno više onih koji su prekoračili brzinu?”. Ipak, ono sto me je više privuklo pažnju su monitori na odredjenim deonicama (verovatno poznatim po tendenciji da se krši ograničenje brzine) na kojima se pojavljuje “uspori” i brzina onog koji je prekardašio! Prevencija!

U gradovima (većim od Beograda) pešake propuštaju bez buke, u provinciji se semafori pojavljuju i na čudnim mestima, videh jedan i solarni:).

 I samo jos dodatak na “moju” osnovnu temu, zapazih i znak upozorenja, u mnostvu poznatih i pomalo čudnih poruka, vezan za bacanje-odlaganje djubreta za koje je zaprećena kazna različito skupa, od 101, cak i do 1000 $ -jasno definisano. 

 Možda bi jedna obična video kamera na ćošku mog nezadovoljstva pomogla inspektorima i dodelila zasluženu kaznu onima koji prave djubrište svuda, a to bi se pročulo-dobar glas se daleko čuje-eto prevencije za dalje… Mislim da je sada bilo dosta o ovom sitnom problemu za našu zemlju, sledeći put ću se javiti na ovu temu s pravim novostima, nadam se kad budem mogla da snimim jutarnju (9h) sliku bez djubreta, bar dva puta za redom.   

U bojama sveta

 

Preko sedam gora i nekoliko mora juče su stigli u Beograd i mladi učesnici MEC radionice i Balkanskog KFK festivala iz Afrike, Nigerije. Videlo se da su umorni od dugog puta, čekanja i mnogih pitanja na neizbežnim granicama, no sigurno ce vec danas njihova lica zablistati privlačnošću one raznolikosti boja sveta, kao sto su privlacne boje i sarenilo njihove odece.

Interesantno će biti da vidimo naš grad njihovim očima. Pazi, SNIMA SE!

Pokušala sam da zaboravim djubre na Obilićevom vencu, ali jutros je gomila bila jos veća. Grad, naravno, čine ljudi, domaćini, ljudi i bacaju to djubre i ne sprečavaju neke “pojave”.

Beograd je svet, samo koliko (malo) nedostaje da bude onaj bolji deo sveta?

INSPIRACIJA

 

Svako jutro prodjem na putu na posao pored veće ili manje gomile djubreta na mestu gde mu mesto nije! Dosadila sam svima s ovom pričom, molim za razumevanje sto ne mogu da je se otresem, svako jutro mi je ta neprevazidjena sramota prva negativna inspiracija za početak radnog dana.

Želela sam, ustvari, da pišem o jednoj drugoj inspiraciji koja budi nadu da će svet biti čistiji, bolji, drugačiji s mladim ljudima koji putuju i druže se uprkos svim preprekama koje smo im mi odrasli postavili, koji svet gledaju širom otvorenih očiju i opisuju ga na mnogo načina. Svoj doživljaj sveta pružaju nam i kroz filmove praveći ih za svoje vršnjake, učeći nas šta sve oni mogu bez obzira na svoje nežne godine i učeći druge kako to moćno oružje pokretnih slika i medija može biti pozitivno. Evo ih ponovo u Beogradu na medijskoj radionici MEC-a i Balkanskom “Kids for kids” festivalu, stigli su s nekoliko kontinenata, njihovo družnje ne poznaje jezičke i društvene prepreke, evropske i druge zajednice i saveze. Prošetali su našim gradom, srećom deponiju s početka ove priče nisu videli (još), usmereni su na lepšu stranu Beograda, mesto na Kalemegdanu koje je od uvek bellevue (ako se okrenete na pravi način), a vec dva meseca dodatno privlači posetioce: izložbom  “Zemlja vidjena s neba” (autor Yanna Arthus-Bertrand). Neodoljiva je inspiracija za svakog da provede zanimljiv sat, da se zamisli, razonodi, ili ako se baavi fotografijom-filmom na bilokoji način nauči mnogo. Nažalost zatvara se za koji dan, požurite da je ipak vidite ili ponovite susret.

Ocekujem da ce naši mladi gosti iskoristiti inspiraciju i obradovati nas svojim radovima. Ne marim ni da se djubre nadje u njima, možda pošalje pravu poruku. 

 

Marketinške igre

Znam mnoge kojima je danas internet postao nophodno sredstvo za rad, da ne kazem “putem” interneta zavrsavaju poslove, istrazuju i sire svoj uticaj, no verujem da nailaze, kao i ja, ponekad slucajno i na “skriveno blago”. Pre neki dan sam u jednom od svojih uobicajenih pohoda internet putevima i stazama zasla bocno(?) i otkrila blog jos jednog izuzetno zanimljivog profesionalca marketinga, s velikim zadovoljstvom preporucujem “Robert’s Playground”-Sense&nonsense for distracted minds, cak i ako mislite da vas marketing ne zanima. Sadrzaj me je odmah zainteresovao, zabavio i osvojio svojom sirinom,  neverovatno lako  citljivim konciznim stilom, poentiranjem u 25 redova, covek ocigledno zna o cemu prica… Nisam stigla da se zabrinem i upitam zasto izgleda da spadam u “distracted minds”, Robert Essenstam je lekovit na svoj nacin, ne znam da li svojim tekstovima razvejava potencijalnu osamucenost, rastrojenost, zbunjenost, poremecenost ovog sveta i nas koji zivimo u njemu, no dosadu svakako necete osetiti. I ne samo to, postoji lista preporuka sta mozete procitati ako vas marketing posebno zanima. 

Evo jedne od “pricica”, govori o kraljici ideji i duhu marketinga.
Tema: “5 najcesce maznjavanih (p.p.ukradenih) predmeta”
       
Robna kuca HEMA pokazaju da ima dobar smisao za humor. Promovisu na posebnom mestu svojih 5 najcesce kradenih artikala. Dodaci ishrani (valjda razni minerali i vitamini), punjive baterije, sjaj za usne, neki CD-i i lampice za bicikle su privremeno ponudjeni s popustom od 25%. Da akciji daju zavrsni “udarac”, priredili su malu proslavu za 10.000-tu maznutu stvar ( a mozda i samom izvodjacu).Nije cudo sto Holandija voli HEMU. 

Stvarno je divno uciti od majstora.

Slučajni marketing?

Tragom vesti koja je obisla svet, a da ga nije potresla hororom koji obicno vristi s prvih stranica stampe i udarnih informativnih emisija.

Kupac u radnji u nedodjiji zvanoj Alice Springs u Australiji je alarmirao osoblje kad je primetio da je nepoznati covek, koji je upravo usao s ulice, poceo da pise po knjigama, rekla je na nacinalnom radiju Bev Elis. 
” Kao vlasnik knjizare, kad ugledate nekog da pise na nekoj od knjiga postanete razdrazljivi”. Elis je dalje objasnila da su odmah potrcali da vide knjige i ugledali  potpis na nekoliko, u trenutku su se okrenuli da potraze “izgrednika” uzvikujuci: ” Gde je otisao, gde je otisao?”… Elis je dodala da su poznatog pisca horora, Stephena Kinga, ugledali preko puta kako stoji pored polica s paradajzom u samoposliuzi u tom malom pustinjskom gradu i da je pozurila da mu se predstavi. Izjavila je da bio divan, sarmantan, upoznao ju je s svojim prijateljima, porazgovarali su i onda je ona rekla “E, sad vas ostavljam paradajzu.”

Imala je utisak da nije zeleo da se zna da je tu.
Od potpisanih sest knjiga pet ce biti dato raznim lokalnim drustvenim grupama da skupe novac od prodaje na aukciji nenadano stecenih kolekcionarskih primeraka, a musterija koja je primetila “izgrednika” kupila je sesti.

Oprez, mozda neko slavan i zanimljiv seta i nasim knjizarama ili je potpisao primerak svoje knjige i otisao neprimecen:).

Potpisivanje knjiga je deo marketinga, svuda. Imate neki potpisan primerak? Da li bi vas privukla nagradna igra:NADJITE POTPISAN PRIMERAK, dobicete drugu knjigu po izboru besplatno, ili ….

Znam da se mnogi raduju potpisanim loptama i majicama.

Viktorija

Pomislila sam sinoc da cu krenuti unazad po jos neki od americkih utisaka, ali sam uhvatila sebe u pomalo bolno neprijatnoj situaciji da od momenta kad sam krocila na beogradski aerodrom (aka “Nikola Tesla”, sto bi trebalo da bude inspirativno za njegove buduce do-graditelje) stalno uporedjujem svaku  stvar s njoj odgovarajucom (?) iz americkih svezih iskustava. Ne samo zato sto me neunistiva jutarnja kesa s djubretom na uglu kod galerije na Obilicevom vencu stameno docekala i potpuno me deprimirala, mada sigurno ima djubreta svuda. Zelim da svoju unutrasnju pricu i ono sto cu pisati ovde oslobodim tog poredjenja i neminovnog (?) osecaja krivice ako mi se nesto “tamo daleko” veoma dopalo sto ne znaci i da sam izneverila staze svog detinjstva i nacionalno bice (vec vidim sumnjicavce kako vrte glavom). Racionalno cu preskociti onu kesu s djubretom i pokusati da pomesam bez predrasuda ovaj i “onaj” zivot, prirodu, arhitekturu, dogadjaje, kao sto oni u stvarnosti i postoje. Vec duze vreme pitanje-predmet(e) nasih predrasuda nalazim svuda. Predrasuda je i da sve moze biti uporedljivo, zar ne?
I kad sam se uputila da izvucem nesto kao “cik” s puta, ugledala sam na TVu scenu iz filma “Viktor Viktoria”, nije bilo pomoci, vec me je “cak” prikovalo uz ekran. Skoro zaboravljen otvorio se podjednako (ponovo) zabavan cak i tako iz sredine, vec odmakla radnja, redjaju se dijalozi-smesni i vrcavi, gegovi i igrarije, ali i psiholoski ostro ironicno izrezani i uronjeni u drustvo iskrivljenih vrednosti, predrasuda, uz onu iskru da ljubavi ipak ima za svakoga i ne treba je nikad odbaciti ma koliko uvrnuta bila, da nam ne dolazi tek tako, jer “Ljubav je dvosmerna ulica”.
Cesto se previse foliramo iz raznih razloga : “You want me to be a woman pretending to be a man pretending to be a woman?”
Za podsecanje evo i jos nekoliko dijaloga, bez prevoda (da ih ne upropastim).

———————————————————–
 [Norma is smitten with Toddy, who’s gay]
Norma: I think that the right woman could reform you.
Toddy: You know, I think that the right woman could reform you, too.
________________________________________
Victoria: Your problem, Mr. Marchand, is that you’re preoccupied with stereotypes. I think it’s as simple as you’re one kind of man, I’m another.
King Marchand: And what kind are you?
Victoria: One that doesn’t have to prove it. To myself, or anyone.
———————————————————————

‘Squash’ Bernstein: How long have I been gay?
King Marchand: Yeah.
‘Squash’ Bernstein: Oh, God, I can’t remember when I wasn’t!
King Marchand: I’ve known you for fifteen years…
‘Squash’ Bernstein: You know a lot of guys, boss, you’d be surprised.
King Marchand: But, you were all-American! I never saw a rougher, tougher, meaner, sonofabitch football player in all my life.
‘Squash’ Bernstein: Boss, if you didn’t want the guys to call you queer, you became a rough tough sonofabitchin’ football player.
King Marchand: [suddenly colliding with a large man and his companion]

Why don’t you watch where you’re going, huh?
Large Man’s Companion: [after translating to the Large Man in French]

He says that it was your fault and suggests that you apologize.
King Marchand: Oh, he does, does he?
‘Squash’ Bernstein: Come on, boss…
King Marchand: No, no, no…
[to Companion]
King Marchand: Well, you tell him if he’d like an apology, he can just get him some gloves and I’ll see him in the ring.
Large Man’s Companion: [translating] Just give him ten minutes. He willbe delighted to oblige.
[they walk off]
King Marchand: “He’ll be delighted to oblige.” Who the hell does he think he is?
‘Squash’ Bernstein: Guy Langois, the French middleweight boxing champion.
[King freezes]
‘Squash’ Bernstein: But don’t worry!
[whispers]
‘Squash’ Bernstein: He’s gay.

————————————————————

‘Squash’ Bernstein: Apparently the mob doesn’t find homosexuality to be an acceptable lifestyle…
Toddy: Kill him, but mustn’t kiss him.

Globetrotters

 

Za dva dana smo promenili tri vremenske zone i vratili se u nasu. Krenuli smo u petak pre podne iz Sietla, u Cikagu bili oko rucka, poletanje za Frankfurt programirano tek uvece, a pauze izmedju letova su nam obezbedile da ne zakasnimo na svoj let probijajuci se kroz lavirinte aerodromskih pravila, koja rastu kao kiselo testo iz dana u dan. Tako smo , kao “troskok avionom”, po semi 4-8-2,5 sa skoro 15 sati cistog leta stigli u Beograd u subotu oko pet popodne.

Cekajici u avionu, s ugasenim motorima na pisti, da nam dozvole da ga napustimo (sto je obicno prilicno neprijatan deo putovanja bez obzira na geografsku sirinu i duzinu, jer svi odjednom postaju veoma nestrpljivi, s punim rukama torbi, kesa, stoje u skucenom prostoru izmedju redova sedista , nesto kao da smo u tipicnom domacem prepunom gradskom autobusu), i pored guzve odjednom sam osetila kako su mi  nezadrzivo teski kapci i imam uzasnu potrebu da zaspim. Medju nama (globtrotterima) ima onih prirodno obdarenih srecnika koji mogu da spavaju svuda i na svakom mestu, u svakom prevoznom sredstvu i naravno, mozda najsladje izuveni s jastucetom pod glavom u avionu, skoro neprekidno. Ja nisam od njih, nemam problem s hotelskim sobama, razlicitim krevetima i jastucima, ali vozovi, autobusi, pa i avioni, cak i na letovima dugim osam sati, ne pruzaju mi dovoljno uslova da mogu mirno i kontinualno da odspavam, katkad dremnem kratko. Gledanje kroz prozor, ako se posreci da to mesto dopusta, moze biti zanimljivo i ne tako jednolicno kako bi se mozda ocekivalo.

A kad tako ne spavate veoma dugo i izdrzite do kasnih vecernjih sati u svojoj kucnoj zoni-nema onih poznatih problema s poremecajem sna. Raspakovla sam se, u nedelju otisla u nabavku, javila prijateljima i bliznjima, imam srece-posao me je sacekao:).

O aerodromima, prestonicama posebne vrste, neki drugi put…

Zagusena sam utiscima, sve u cik-cak.

Grad se gradi

 

Bellevue je deo Sietla (Seattle), jos jedan grad u ogromnom gradu. Poseta “lokalnom” centru: u art muzeju retrospektiva najvaznijih radova velikana industrijskog dizajna Rajmonda Levija (Raymond Loewy), u “trznom centru”, velikom koa tri obicna mola, mogla bi da se ostavi godina zivota  i previse para, ali i uziva u nekoj od kafeterija ili restorana na iznenadnom letnjem suncu, ciji su zraci ovde prava dragocenost. Zureci sto dalje od iskusenja ukazuje se opstinska zgrada, neobicno uredjen park ispred s sklupturama, a obilazak je poseban dozivljaj-to je izuzetno zanimljivo arhitektonsko zdanje, koliko spolja, toliko i svojim enterijerom. Ipak, dominira utisak da su zelenilo, cvece i voda zadrzali svoje neprikosnoveno mesto, deluju skladno “uglavljeni” u staklo i beton i veoma negovano.

Pomalo zastrasujuce unaokolo, skoro iznad glave, strce ogromne dizalice, nekoliko pozamasnih zgrada bice uskoro deo ovog ultra modernog kompleksa.  Kazu da se i Microsoft seli u dve s svojom administracijom.

Sutra imamo jos samo jedan dan za neki novi susret, nasa poseta se blizi kraju.

Branch in Microsoft

 

Microsoft je za mene vec godinama nesto drugaciji brend od ostalih, nije samo prepoznatljiv logo i mnostvo proizvoda,  simbol ostavrenih snova i ideja, bogatstva …Microsoft ipak ne izjednacavam s Bilom Gejtsom, vec s drugim ljudima koji su progameri, developeri, testeri….rekli su mi da ih ima sad vec veoma mnogo i da ce ih za nekoliko godina biti jos desetak hiljada vise. Microsoft je pre dvadeset godina imao dve zgrade u Sietlu-Redmond, danas zauzima celu jednu cetvrt, ogroman lepo uredjen blok koji je naporno obici pesice, te tako radi korporativni javni-satl prevoz, a s onima sto su trenutno u izgradnju bice 50 objekata. Sportski tereni, sumice, aleje, jezero, medju zapslenima zvano “Bil”, samo dodatno cine da se osecate kao u posebnom gradu, carstvu koje je na neki nacin otvoreno, bar u prvom “prstenu”. Mozete se opusteno setati (iako je veci deo privatno vlasnistvo da cak i policija moze da udje samo uz poseban zahtev, kad dolazi neko od drzavnih zvanicnika kao sto je bio kineski predsednik), sedeti na klupi kraj “Jezera Bil” i odmatrati oci na izrazito zelenom zelenilu, svetlucavoj vodi i zlatnim ribicama (neke su cak veoma velike-mozda za posebne zelje) ili  razgledati “bulevar Microssoft-ovih zvezda”, muzej, kupiti suvenire i proizvode u posebnoj prodavnici u okviru “Visitor centra”.
Ulazak u “drugi krug”-neku od zgrada gde se radi moze vam obezbediti najavljen poslovni zadatak ili poznanstvo s nekim od zaposlenih. Ex Jugoslovena u Microssoftu u svakom trenutku ima vec godinama uvek bar nekoliko, a  sad i ex-Microsoftovi ljudi (sto im i dalje daje neka-“zaostala” prava i izuzetnu referencu), nepouzdani izvori kazu ukupno ih je pedesetak, uglavnom se medjusobno poznaju i imaju i dalje svoje zajednicke aktivnosti i druzenja.
Microsoft je ogromna savremena Nojeva barka, zadivljujuci svemirski brod, branch u njihovoj kantini otkriva lica i jezike cele planete.
Microsoft zivi svoj pun zivot posebnih ljudi u neobicnim kancelarijama-kabinama potpuno individualno uredjenim slobodom njihovih korisnika i njihovih ideja. Igrate rado ping-pong, stoni fudbal, volite partiju basketa u podne-zasto da ne-ovde to nije neobicno u radno vreme!
Pobedjuje onaj ko ume da prepozna i prihvati dobru ideju. Microsoft sigurno ima konkurenciju, ali i kosnicu koja vredno misli.