MOSTOVI

Predhodnih desetak dana proveli smo na putu dugom bar 2500 milja (grubo zaokruzeno 3750 km) i jos dodatnih stotinak prepesacili. Glavni cilj nam je bio San Francisko (i okolina), tacke do koje je tesko od Sietla stici u jednom danu, dodali smo zato jos neka lepa mesta (u oba smera), sve iduci u cik-cak prosli nekoliko americkih drzava: Oregon, Kaliforniju, zakacili cak i nesto Nevade, pa opet presli u Kaliforniju, Oregon i vratili se u drzavu Vasington koja je uzasno daleko od svima poznatog administrativnog centra i simbola odredjene politike.

Utisci su toliko zamrseni i preobimni, jedan zakljucak je neizbezan: nije bilo sekunda stvarnog odmora i dosade, pomalo se bojim da li cu uspeti sve da sistematizujem, zapamtim i na pravi nacin podelim s dragim prijateljima, ma svima koji ce izdrzati da me cuju…

Put smo prevalili uglavnom u kolima, natovareni raznim stvarima kao prvi pioniri koji su osvajali Ameriku. Mislim da svakog ko ne zivi u U.S.A moraju fascinirati mamutski autoputevi od po sest traka, lavirinti petlji ulaza i izlaza, nadvoznjaka, mostova…cak jedan u SF dvospratan. Signalizacija besprekorna, obelezavajuce trake koje razdvajaju kolovozne trake svetlucaju, “truckaju”: ako naglo predjete u susednu ili zadremate, a ivicne izrezbarene slajfne ce vas sigurno izdrmati dovoljno da se vratite na pravi put, mimolilazenje iz suprotnih pravaca s razdvojnim prostorom bar od jos jedne trake, kadkad sumom oleandera,  kadkad je ceo umnozeni put jednosmeran, drugi smer je negde van vidokruga. I sve je to veoma dobrog kvaliteta, povremeno vidite ekipe koje rade na odrzavanju o cemu vas na vreme obaveste te tako nema naglog kocenja i iznenadjenja. Usput naucite jos nesto da “highway”-autoput, moze biti isto sto i “freeway”-besplatni autoput, to stvarno i jeste, bar na zapadnoj obali. Planinski putevi su savrseni, nisu bas s sest traka, smanje na cetiri-tri-no nigde nema problema s obilazenjem, asfalt je ponegde posebnog kvaliteta da odoleva surovim uslovima i cuva glavu vozacima, jer planine su ovde vrlo opasne, odroni ogromnih stena stalna pojava. Vozaci su pazljivi i vaspitani, iznenadjujuce koliko je pesak zasticena vrsta. I ne samo pesak, svaka zivotinja.

I tako pod jakim utiskom veoma sredjenih saobracajnica i prilicno disciplinovanih vozaca (ogranicenje je 65-70 milja i skupo je gresiti), usput smo videli samo jednu (tesku) saobracajnu nesrecu, mada je bilo i velikih saobracajnih guzvi, narocito na prilazima gradu i preko mostova, od kojih su neki  gusto poredjani duz reka. Mostovi su me svakom gradu u kome sam bila ili samo prosla potpuno osvojili, deluju mocno i snazno, mastovito, cuveni su, cak jedan zaradjuju silne pare za svoj grad-nepevazidjeni “Golden Gate”.

Posle podugacke etape u zavrsnici zureci “kuci” na zakrcenom freeway-u zaustavljamo se na pumpi na stotinak milja od Sietla, uzimamo kafu koju nekako uspevamo da izaberemo kao “onu koju manje ne volimo”, uz slatkasti ukus miris “French vanile” protezuci noge, komentarisemo nizove ogromnih dugackih kamiona koji svetlucaju u sumraku na ogromnom parkingu, sve dok nam paznju ne privuku novine (u boksovima iz kojih se one mogu jednostavnim ubacivanjem novcica kupiti u svakom trenutku bez icije pomoci) i debeli vristeci naslovi o padu mosta u Minesoti. Neverica, neizbezno pitanje izleti: teroristi? Presli smo mnoge mostove do sada bez imalo sumnje i straha da smo u opasnosti, besomucno sam fotografisala izlomljene linije iz raznih vizura. Mozda sam i pomisljala sam da je moguc neki od onih fatalnih odrona, zemljotresa i erupcija vulkana, sve sto priroda svojim tajnovitim zivotom moze da nam priredi u ovoj zemlji, pa i susret s medvedima, sto se i dogodilo s prilicno bezbdne razdaljine, ako takva postoji….

Citanje dnevnih novina na odmoru bi trebalo staviti na posebnu listu grehova. Mozda je malo manji greh ako se iz potrebe za upoznavanjem ljudi i zemlje u kojoj ste privremeno ipak zaviri u lokalne novine, ponesto postane jasnije, slika se priblizi. Uz dobru instant kafu i prvi lenj dan bez utvrdenih ciljeva prelistavala sam “The Seatle Times”. Na naslovnoj strani jos uvek vruca tema “A national bridge problem”-moglo bi se reci “Mostovi kao nacionalni problem”. Dalje sledi niz ozbiljnih cinjenica o lokalnim mostovima u drzavi Vasington cije je stanje zabrinjavajuce, velikoj letnjoj seobi turista koji hrle nekuda uzduz i popreko, recimo cak na Aljasku preko jednog od veoma ugrozenih mostova (na autoputu 520 plutajuci most).Tako saznate da se ipak problemom mostova ozbiljno bave na velikom drzavnom nivou, da postoje “rang liste” njihove ispravnosti (s poenima od 0 do 100) i da je most u Minesoti bio prilicno stabilan s ocenom 50, jer kazu da neki imaju ocenu 2. Da ne duzim, sve se uvek vrti oko para kojih nikad nema dovoljno ni u bogatim zemljama, a kao i s erupcijama vulkana koje su ipak nepredvidljive (u S.A.D. sasvim iznenadjujuca i netipicna 1980.,  poslednja je bila 2004.), nema garancije da ce most izdrzati  koliko se ocekuje od njega.  Ljudi su opet stradali, nije prvi put, jer bilo je 7 velikih padova mostova,  a pare su se vec “nasle”-ocekuje se u novembru odobrenje paketa za putnu mrezu od 14,5 milijardi dolara. Otkriveni su i probelmi na zeleznici, otkazani neki vozovi….srecom, ali putnicima se nudi autobuski prevoz sto znaci jos vece opterecenje drumskog saobracaja.

Ono malo mostova sto mala Srbija ima, narocito ovih par u Beogradu i onaj najugrozeniji pancevacki, da li su rangirani po svojoj sklonosti padu? Znam da su nasi graditelji mostova cuveni strucnjaci, no sve ima svoj vek. Koliko srece nas je do sada pratilo, te mostovi bar nisu padali sami od sebe. Sreca nije dovoljna, potrebni su oprez i ozbiljnost da se ne ceka predugo, jedna oscilacija previse.
Kad ce Beograd dobiti novi most da ovi oronuli mogu da odahnu i dobiju mogucnost “osvezavanja”? Otvorite kasu na vreme!