Cik-Cak Monogram

Just another WordPress weblog

Archive for the ‘kinoteka’ Category

Feb
25

Izadji na FEST

12film-nm-m.jpgkao-ispred-biskopa.jpgizadji-na-fest-1.jpgizadji-na-fest.jpgsiberianbarber-nikita-m-m.jpg

Ili, moj beg ograničenog dometa

Sunčana nedelja s FEST-om bila bi kao stvorena za uživanje, pravi dan odmora. Takvu želim da je zadržim u sećanju, uz onu pravu atmosferu pune velike sale, dobre gužve koju je napravio sudar odlazećih gledalaca s predhodne predstave i nas već nestrpljivih da udjemo. Zaboraviću i neverovatnu nevaspitanost i neuvidjavnost zakasnelih gledalaca podržanu neprofesionalnošću osoblja SC.

Film „12“ , Nikite Mihalkova i pored verne pubilke, zaslužuje mnogo gledalaca, mnogo više nego što će imati priliku da ga vidi u Srbiji, čini mi se na samo dve projekcije u toku FESTa. Ovaj, na neki način, remake, pokazao je-meni-da za pravog majstora tudja ideja, čak i nešto već vidjeno (Twelve Angry Man), nije prepreka da stvori odličan film i otvori grotlo vulkana koji spava, sveže rane društva u tranziciji jedinstvenoj na planeti, teme u kojima se svi prepoznajemo, pošalje poruke koje ne bi trebalo da padnu u zaborav. Sigurno da Specijalna nagrada Venecijanskog festivala 2007. i nominacija za Oskara za strani film 2008. nešto znače, ali će se koplja kritičara i dalje lomiti , što i jeste njihov posao. Iz moje perpektive veoma sam zadovoljna što sam videla ovaj film, odabran od stvarno impozantnog broja ponudjenih na FESTu.

Nešto slično mi se dogodilo, mislim 2004., kad sam u selekciji koja se davala u Kinoteci, pogledala film “Kuća ludaka” (House of Fools), starijeg brata velikog umetnika, takodje velikog umetnika filma Andreja Končalovskog. Nisam sigurna da li je osim te jedne projekcije bilo još neke. I taj film je savršena ilustracija ratnog ludila, daleko većeg nego bilokoja institucija za mentalno poremećene, narodski zvane ludake, smeštena na granici izmedju Čečenije i Rusije u toku njihovog krvavog sukoba, a mogla bi biti i neka nama bliža granica, ratno ludilo je univerzalno. Festival u Veneciji je i ovaj film nagradio, Evropa toplo pozdravila, ali ne i svi u Rusiji.

Neću porediti ova dva filma, nikako procenjivati koji je ostavio jači utisak na mene, ni umetničkom snagom, ni ljudskim sudbinama, ratnim razaranjem i njegovom tragikom, gorkim smehom kome je teško odoleti u apsurdima situacija i razgolićivanju likova, nikako ne želim da ih poredim po odjeku u filmskoj i onoj drugoj, političkoj, javnosti.

Nikita Mihalkov je na svoj nacin spreman da se angažuje u svetskim problemima ne samo kroz svoju umetnost, zabeleženo je da je i 2006. podržao Srbe na Kosovu i protivio se zahtevima za nezavisnost Kosova, što je učinio i nedavno.

S druge strane, nešto prašine oko filma “12” diglo se još pre njegove nominacije za Oskara, ne želim da mi politika pokvari najbolji utisak ove nedelje. Zanemaricu činjenicu da se film završava razotkrivajući kao glas mudrosti i ruku koja pomaže porotnika, nikad penzionisanog, oficira tajne službe, što valjda nije jedino što je nagnalo Putina da izjavi da film” izaziva suze”. Mislim da se filmu mora priznati majstorsko suočavanje s mnogo predrasuda i duboko skrivenih problema na lucidan, human i emotivan način. I biću slobodna da za poentu filma i momenat kad se on završava uzmem rečenicu drugog (ili prvog) heroja, čoveka koji je iskusio čarobno dejstvo dobrote i kaže: “Svako mora da odluči za sebe”, tako nekako.

O filmskom zanatu šta ima da se priča. Volele bih da imam slobodnog vremena i priliku za jednu retrospektivu, Mihalkova kao reditelja i kao glumca. Eto, trenutno ne mogu da se setim nijednog filma osim “Varljivog sunca” i “Sibirskog berberina”. Možda još noćas stiže novi Oskar za Mihalkova.

Nedelja je prošla, već u povratku iz SC stigla me je misao da sam duž saobraćajnice kod Ušća po banderama videla okačene slike Putina s rečima zahvalnosti Rusiji, a sutra nam stižu Medvedev i Lavrov. Podilaze mi žmarci. U umetnosti velikih Rusa uživam, od ruske politike strepim i još štošta….

Aug
16

Viktorija

Pomislila sam sinoc da cu krenuti unazad po jos neki od americkih utisaka, ali sam uhvatila sebe u pomalo bolno neprijatnoj situaciji da od momenta kad sam krocila na beogradski aerodrom (aka “Nikola Tesla”, sto bi trebalo da bude inspirativno za njegove buduce do-graditelje) stalno uporedjujem svaku  stvar s njoj odgovarajucom (?) iz americkih svezih iskustava. Ne samo zato sto me neunistiva jutarnja kesa s djubretom na uglu kod galerije na Obilicevom vencu stameno docekala i potpuno me deprimirala, mada sigurno ima djubreta svuda. Zelim da svoju unutrasnju pricu i ono sto cu pisati ovde oslobodim tog poredjenja i neminovnog (?) osecaja krivice ako mi se nesto “tamo daleko” veoma dopalo sto ne znaci i da sam izneverila staze svog detinjstva i nacionalno bice (vec vidim sumnjicavce kako vrte glavom). Racionalno cu preskociti onu kesu s djubretom i pokusati da pomesam bez predrasuda ovaj i “onaj” zivot, prirodu, arhitekturu, dogadjaje, kao sto oni u stvarnosti i postoje. Vec duze vreme pitanje-predmet(e) nasih predrasuda nalazim svuda. Predrasuda je i da sve moze biti uporedljivo, zar ne?
I kad sam se uputila da izvucem nesto kao “cik” s puta, ugledala sam na TVu scenu iz filma “Viktor Viktoria”, nije bilo pomoci, vec me je “cak” prikovalo uz ekran. Skoro zaboravljen otvorio se podjednako (ponovo) zabavan cak i tako iz sredine, vec odmakla radnja, redjaju se dijalozi-smesni i vrcavi, gegovi i igrarije, ali i psiholoski ostro ironicno izrezani i uronjeni u drustvo iskrivljenih vrednosti, predrasuda, uz onu iskru da ljubavi ipak ima za svakoga i ne treba je nikad odbaciti ma koliko uvrnuta bila, da nam ne dolazi tek tako, jer “Ljubav je dvosmerna ulica”.
Cesto se previse foliramo iz raznih razloga : “You want me to be a woman pretending to be a man pretending to be a woman?”
Za podsecanje evo i jos nekoliko dijaloga, bez prevoda (da ih ne upropastim).

th-21497_0001-victoria.jpg———————————————————–
 [Norma is smitten with Toddy, who’s gay]
Norma: I think that the right woman could reform you.
Toddy: You know, I think that the right woman could reform you, too.
________________________________________
Victoria: Your problem, Mr. Marchand, is that you’re preoccupied with stereotypes. I think it’s as simple as you’re one kind of man, I’m another.
King Marchand: And what kind are you?
Victoria: One that doesn’t have to prove it. To myself, or anyone.
———————————————————————

‘Squash’ Bernstein: How long have I been gay?
King Marchand: Yeah.
‘Squash’ Bernstein: Oh, God, I can’t remember when I wasn’t!
King Marchand: I’ve known you for fifteen years…
‘Squash’ Bernstein: You know a lot of guys, boss, you’d be surprised.
King Marchand: But, you were all-American! I never saw a rougher, tougher, meaner, sonofabitch football player in all my life.
‘Squash’ Bernstein: Boss, if you didn’t want the guys to call you queer, you became a rough tough sonofabitchin’ football player.
King Marchand: [suddenly colliding with a large man and his companion]

Why don’t you watch where you’re going, huh?
Large Man’s Companion: [after translating to the Large Man in French]

He says that it was your fault and suggests that you apologize.
King Marchand: Oh, he does, does he?
‘Squash’ Bernstein: Come on, boss…
King Marchand: No, no, no…
[to Companion]
King Marchand: Well, you tell him if he’d like an apology, he can just get him some gloves and I’ll see him in the ring.
Large Man’s Companion: [translating] Just give him ten minutes. He willbe delighted to oblige.
[they walk off]
King Marchand: “He’ll be delighted to oblige.” Who the hell does he think he is?
‘Squash’ Bernstein: Guy Langois, the French middleweight boxing champion.
[King freezes]
‘Squash’ Bernstein: But don’t worry!
[whispers]
‘Squash’ Bernstein: He’s gay.

————————————————————

‘Squash’ Bernstein: Apparently the mob doesn’t find homosexuality to be an acceptable lifestyle…
Toddy: Kill him, but mustn’t kiss him.