Ljuta balkanska papazjanija

Osecam se nekako krivom sto vec vise dana nista nisam objavila na ovom cik-caku, kao da sam izneverila necija ocekivanja, da sam obecala druzenje uz malo price… i nema me.

Kotao nasih zivota ovog leta ponovo je ljuta papazjanija, skupilo se i zakuvalo vruce vreme i vruci dogadjaji na sve strane, nemoguce je pustiti se uobicajenoj julskoj opustenosti i usporiti ritam ni kad vrelina lebdi i gusi i po vascelu noc.

Kratko, ali izuzetno proslonedeljno iskustvo upoznavanja s “drugom” Rumunijom, ostavljajuci proslosti onu koju sam susrela’90., ubedilo me je da su nase predrasude o susedima duboke. Tesko cu objasniti, cak i uz gomilu fotografija, da je zivot u Bukurestu i vecim gradovima evropski, gradi se i …izgleda gradi s ciljem da se vrati onaj sjaj “malog Pariza” koji se pominje u istoriji. Uverena sam, uz sve tranzicione probleme koji ih nisu mimoisli, da za Rumuniju postoji svetla buducnost na vidiku. Na neizbezno pitanje koliko je Causesku jos s njima, odgovoraju da je on deo proslosti-sahranjen duboko, ne sluzi im da oplakuju sebe i uzasne godine pod njegovim terorom. Mladi cak ne zele da znaju nista o njemu.Tekovine njegovih graditeljskih grandomanskih ideja po Bukurestu sasvim razumno koriste, a turisti s kojima smo obisli zgradu Parlamenta ostaju zadivljeni. Luksuzna gradjevina je sigurno izrasla u mukama, znoju i suzama, no izuzetno je arhitektonsko delo, majstorki rad vestih ljudskih ruku, naroda koji je dodirnuo dno i osvaja bolji zivot. Mozda ga ta gradjevina i ceo velelepni kompleks zgrada, fontana i sirokih bulevara podseca sta je sve pobedio. Vise puta sam cula da je posle Pentagona to najveca drzavna gradjevina na svetu. Drago mi je sto sam je videla, i spolja i iznutra! Neki diktatori nisu bili bas obicni lopovi. Nisu ni vampiri, svi su u Srbiji. Posveticu joj deo mog albuma.

Iz rumunskog brzo, prebrzo sam uskocila u beogradski zivot ukrstanja obaveza i priprema za nova putovanja. 

Sinoc sam pokusala da mudrom selekcijom sprecim unutrasnje mentalno pregrevanje na svakom planu, ili bar na onom sto se resava u svetskim institucijama i “naporima” nasih zvanicnika da se spase sto se spasti vise ne moze. Ta je papazjanija zakuvana davno i ostavljena da se krcka…Ali djavo ne spava-otvorih sinoc TV Pandorinu kutiju i verovatno bih skupila neophodnu kolicinu vesti i vratila se boljim aktivnostima da me nije zaprepastio pocetak emisije “Kljuc”: decji pomalo drhtavi i neuvezbani glasovi koji pevaju tuznu kosovsku baladu..Sve je dalje bilo sasvim zapanjujuce, kikotava Natasa Miljkovic koja slatkim glasom opominje da dete Slobodanka ne sme da place, postavljanje pitanja koja vec podrazumevaju odgovor, eho istih odgovora o strahu i uskracenoj slobodi. Cela istina, ali je kljuc ovog  Natasinog performansa bio savim pogresan, nedopustivo ugrozavanje vec ugrozenog detinjstva, zloupotreba dece cak i ako je cilj pravedan. Da li cilj sme da opravdava sredstvo? RTS je ponovo kao u proslosti izneverio profesionalnost i servirao nam jednu providnu nedostojanstvenu maskaradu o bolnoj i ozbiljnoj temi.
Bila sam veoma uznemirena i rada da pustim vrelu paru na nekog odgovornog za nase neuspehe u ubedjivanju svetskog javnog mnjenja u prava na dostojanstven zivot svakog stanovnika ove planete. Odgovornih nema ni na RTS, ni u mnogim drugim drzavnim institucijamana, uglavnom neznalice i foliranti,  a narod u Srbiji cini se da voli takve, pomesao je nesto?
Ni novi, hladniji dan i mnogo tema i dogadjaja da mi okupiraju misli nisu izbrisali ruzan utisak da s ovim kljucem necemo otvoriti prava vrata, dobiti pomoc i skrenuti paznju na probleme kosovskih Srba i njihovu mracnu buducnost. Da li je uopste to bio i cilj, ili tek puko novo varanje zaboravnog naroda?  Zatim sam otkrila da je to repriza. RTS odrzava kontinuitet.