Užas-LIFT

“Ovo” na slici nije to na šta se odnosi moj UŽAS kojim sam aktivno počela dan. Užas koji me je zaledio, a nastavak priče izazvao naglo vrenje svih mojih emocija i navalu nezadovoljstva i krajnjeg razočaranja da se teško nesto menja u ovoj zemlji gde svi misle da sve znaju, bar o politici i fudbalu, i svakako, da su PROFESIONALCI, čak i kad ne znaju sta reč znači.
DANAS SAM SE SUSRELA S OTVORENIM VRATIMA OD LIFTA, BEZ KABINE!
Nisam bila u opasnosti, lift u zgradi u kojoj stanujem ne koristim, a nije ni bilo moguće 4 godine-bio je u kvaru….Sad ga popravljaju, rekonstruišu vrata da bude sve po važećim propisima, ostalo ne znam-nadam se da oni znaju, zanemarićemo buku, djubre na sve strane, ostatke razbijenog stakla …..ali otvorena vrata lifta, potpuno neobezbedjena, čak i kad to nije peti sprat vec samo prvi. U zgradi zive i deca, raznog uzrasta, dovoljan je trenutak….sto sam i rekla majstorima koji su sprat nize opušteno doruckovali i bili veoma iznenadjeni da ja uopšte brinem. I kaže jedan preko zalogaja “Sa’ćemo mi…”. Na moju, koliko je bilo moguće suzdržanu rečenicu, da to nije dovoljno da se nešto ne dogodi, rece on: “Gospodjo, ma nije nama ovo prvi put” . Umirujuće baš -da li je bila moja dužnost da ih prijavim ili se u to u ovoj zemlji radi samo za vreme rata i eventualno neke “sablje”. Verovatno bih čula (od nadležnih?) da su ovi majstori profesionalci. Ja nisam profesionalac reporter, toliko sam bila zgranuta da sam zaboravila da imam u tašni fotoaparat i da mogu da fotografišem ambis….
ČUVAJTE DECU i sebe, opasnost vreba i ovako lepog jutra…

I kad sam još prilično konsternirana stigla do Knez Mihailove ugledala sam “ono” s početka, ne znam šta je. Možda i nije tako ružno kad se “izvrtite” i pogledate s neke “kose” strane. Ne znam cemu služi, liči na reklamu za razne materijale ili je to deo modernog pokreta u umetnosti koji koristi otpatke-svakako ima neku ideju.:). “Ono” me vraća na nedavni put kroz Ameriku, neki poznati muzeji imaju takve konstrukcije i materijale spolja veoma neprivlacne na prvi pogled, ali kad udjete doživite čudo, kriju riznicu lepote i ideja.

Kralj nosi patike

Gledala sam Velikog brata. Ne stidim se, mada ne verujem da ću postati redovan gledalac. Mislim da će 2 do 3 puta nedeljno biti dovoljna šok terapija, kondicioni trening za život u kome nas ništa ne sme iznenaditi.
Šta sam naučila danas iz igrokaza Velikog Brata o krunisanju kralja? “Kralj nosi patike”, eto propusta, kao što je sasvim bistro primetio u ispovedaonici ukućanin i član trupe zvani”Burek”, nije da on to zamera, ali nekako ne ide….A kralj, zvani “Misel”(pre krunisanja) zasada prilično uživa, pomalo ga hvata kikotanje, ma nije ni čudo-nije lako biti (ozbiljan) kralj, a pokazalo se ni dvorska luda, ni ostala svita, a tek kuvarica, kralj ko’ kralj izvoljeva, što mu je u opisu… I tako, i u kući Velikog Brata se puno kuva.
Ima nekih dana ili termina kad redom, skoro na svakom TV programu, na kome pokušam da nadjem razonodu i da se zadržim, neko kuva, nekad su to poznata lica naše strade i estrade, nekad neki strani kuvari kojima pozajmljuju glasove, kadkad su simpatične varijante kad se čuje muški glas, a u ženskoj ruci varjača…Bilo je i dobrih trenutaka, baš sam se zabavljala uz Dzejmija sve dok nije počeo da kuva u plenumskoj sali. I sve više naš TV program za mene postaje vežba “Ništa nas ne sme iznenaditi”. Zamislite još da prenosi iz Skupštine pokrivaju i kuvanje hrane, ručkove u restoranu, druženja po klubovima uz čašicu, osvežavanje u toaletima… Da li bi tada propao Veliki Brat? Uskoro počinje sudjenje Šešelju, videćemo koja će kuća biti gledanija.
Alo-alo-da li se nešto sprema stvarno duhovito za prirodnu masažu mišića lica i opuštanje ili to ne bi bilo pametno?

Pogled na život-carpe diem

Sve česće ponavljam da nemam vremena. Sve češće ne mogu da se odlučim da li će ono što me nervira i kvari životnu radost i raspoloženje upravljati mojim životom ili ću sebično (?) svoju energiju usmeravati ka onom što vidim pozitivno, što me raduje, što meni ili mojim najbližima čini život lepšim, kroz jedinstvene trenutke svakog dana….
Carpe diem. Bar povremeno ili što češce?
Ovaj vikend sam provela usmerenog pogleda na prirodu u bogatom šarenilu jeseni, promenu godišnjeg doba, tek najavu hladnoće kad sunce ugasi svoje poslednje treptaje posle predivnog dana, ali i istražujući tragove i senke i naših unutrašnjih promena, koje dolaze-prolaze neumitno. Priroda se u celini obnavlja, zasada, u ciklusu koji obezbedjuje kontinuitet života, svi kao jedinke starimo i imamo krajnju (?) destinaciju.
Tužno-NE-bitno je kako starimo.

Naravno, danas su me veoma obradovali naši teniseri, sto ne znaci da nema mnogo toga što bi moglo da mi potpuno pokvari raspoloženje, previše problema, bola, patnje na svetu, a sutra je težak radni dan. Ipak, uhvatimo ga s radošću i učinimo nešto od njega da bude bolji nego što obećava. Carpe diem.

Leteći miševi na Kalemegdanu

Pišući o talentovanoj deci pomenula sam nedavno da sledi još jedna izložba. Preksinoć je sasvim obicna noć, skoro blaga, zanimljivim performansom žongliranja s vatrom, dobro odabranim kao uvodna sekvenca, dobila na tajanstvenosti i pripremila nas za Evropsku noć slepih miševa, ne samo za prelepe i začudjujuće verodostojne likovne interpretacije slepih miševa-ljiljaka uhvaćenih okom malih slikara: “Leteći miševi” polaznika Art studija “Malimonmartr”, već i na temu i predavanje, koje većina posetilaca (a bilo ih je izgleda neočekivano puno), nije zapazila u najavi programa u galeriji Prirodnjačkog muzeja: “Besnilo kod slepih miševa” Nenada Vranješa iz Pasterovog zavoda u Novom Sadu i “Novosti srpske slepomišologije” Milana Paunovića i Kranka Karapandže. Organizatori i autori su se uz zadovoljan osmeh prilagodili neočekivano brojnoj mladoj publici. Znanja nikad previše.

Moju pažnju privukla je i zbirka školjki i jednostavno dizajnirannog nakita od raznobojnih prirodnih materijala, uglavnom kamenja. Rado preporučujem da prošetate Kalemegdanom i svratite na ovo simpatično mesto, primerci se mogu kupiti, cene su mi se učinile sasvim razumne, mene bi obradovalo da dobijem na poklon nešto iz njihove vitrine…ili ću kupiti sama.

Besnilo je tema za sebe, aspekti za razmatranje su mnogobrojni. Moja prva asocijacija je na literaturu, na Borislava Pekića. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i naučne fantastike on je napisao neobican roman, kažu “Bolje od Forsajta, uzbudljivije od Stivena Kinga.”

Vremeplov

Mutne vode politike me uvek postavljaju pred dilemu: verodostojnosti izvora, slušati, gledati, čitatai ili ne čitati sve što mi je dostupno?
Situacija u kojoj smo me neodoljivo podseća na mnogo toga već vidjenog i priču o novom svetskom poretku. Jedan od članaka na tu temu Boba Djurdjevica, “Novi svetski poredak i Srbi” od 26.12.2000., odmotava se u cik-cak, po volji autora u nazad, pa napred, da bi njegovi odjeci stigli do mene ovih dana da mi se nadovežu na tešku brigu.
(http://news.beograd.com/srpski/ , uz napomenu da je Bob Djurdjevic medjunarodno objavljivani autor, politički komentator i analitičar globalnih geopolitickih kretanja. Takodje je i osnivač ne-profitne organizacije Truth in Media u Feniksu, Arizona, USA, www.truthinmedia.org ).

Izjave naših brendiranih političara se kloniraju u nedogled, ne primećujem nijanse ako ih ima:
Koštunica je poručio da je Gračanica “pravo mesto da se ponovi ono što svaki Srbin mora da zna – da je Kosovo bilo i da će zauvek biti deo Srbije”. (na slici: Koštuinica u Gračanici, 28. juni 2006. godine.)

Previše bi bilo ovde analizirati šta sve desavalo u peredhodnih godinu dana. Ali ne mogu da izbegnem u mom cik-cak vremepolovu našu najveću nadu i uzdanicu Rusiju, te Putin sasvim mudro kaže po izvorima iz Moskve 4.juna 2007. u toku razgovora s novinarima povodom skupa G-8: “Ne isključujem da postepeni rad sa srpskom stranom može dovesti do neke transformacije njihovih pogleda na Kosovo. Ne želim da odgovaram za srpsku stranu, ali uporan, taktičan rad može dovesti do nekih kompromisa”. Na pitanje novinara gde on vidi mogućnost kompromisa za Kosovo, Putin je odgovorio da “kad bi znao, odavno bi predložio”.

Leto je bilo vrelo, da ne kazem ljuto vrelo, septembar nije osvežio usijane glave. Situacija je ozbiljna, kao i do sada, zar ne?
Mediji su objavili u petak-subotu-nedelju-danas:
1)Retorika u pravcu Miloševića: Oli Ren (FoNet)
Komesar Evropske unije za proširenje u intervjuu agenciji Rojters, ocenio je da su izjave državnog sekretara za Kosovo i Metohiju Dušana Prorokovića “Njujork tajmsu”, “u velikoj meri za žaljenje” i da očekuje njihovo razjašnjenje pre posete srpskog premijera Vojislava Koštunice Briselu, sledeće srede. Nije razumljivo da država koja sa jedne strane traži rešenje kroz pregovore, upućuje takve pretnje nasiljem koje dovode u pitanje njenu posvećenost ozbiljnim pregovorima”, rekao je Ren.
“Verujem da srpska vlada razume da je potrebno da razjasni svoju poziciju i da jasno saopšti da pretnje nasiljem ne pripadaju sadašnjem trenutku”, rekao je Ren.
Takve izjave (Prorokovića), koje su korak unazad, u pravcu retorike bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića iz 1990-ih godina, neprihvatljive su za državu koja teži ulasku u EU, rekao je evropski komesar.

2)Istog dana kada su Prorokovićeve izjave objavljene, Ren je rekao da je ga je šef srpske diplomatije Vuk Jeremić uverio da Beograd ne razmišlja o upotrebi sile.
(FoNet)Vuk Jeremić Vladu upozorava da je antinatoovska retorika nekih članova DSS-a zabrinula partnere Srbije u Evropskoj uniji.

Čak su i zemlje sa kojima Srbija ima tradicionalno dobre odnose navele zabrinutost zbog novog spoljnopolitičkog kursa Beograda, saznaje B92. Vlada se, kako saznaje B92, po ovom pitanju podelila jer deo ministara, bliskih premijeru Koštunici, smatra da u uslovima najava nezavisnosti Kosova Srbija mora da pošalje poruku o mogućem prekidu odnosa, ukoliko taj potez dobije podršku NATO-a.

3)Predstavnik ministra spoljnih poslova Rusije u međunarodnoj Kontakt-grupi Aleksandar Bocan-Harčenko ocenio je da su izjave upozorenja predstavnika Beograda u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije – “iznuđena reakcija”. Kosovski Albanci nastavljaju da govore da će uskoro proglasiti nezavisnost i tu nezavisnost bi mogli jednostrano da proglase. Zvaničnici iz Beograda su bili primorani da odgovore”, rekao je on ruskoj novinskoj agenciji Interfaks.

4)PREDSEDNIK Vlade Srbije Vojislav Koštunica naložio je našem ambasadoru u ujedinjenim nacijama Pavlu Jevremoviću da odmah obavesti sve članice Saveta bezbednosti o otvorenoj pretnji SAD teritorijalnoj celovitosti Srbije, rečeno je Tanjugu u kabinetu predsednika vlade. Ambasador Jevremović preneće poruku Koštunice svim članicama Saveta bezbednosti da SAD, “sprovodeći politiku sile direktno ugrožavaju suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje.”
Stav SAD da će priznati jednostranu nezavisnost pokrajine Kosovo i Metohija predstavlja i pretnju da će ta zemlja na najgrublji način prekršiti obavezujuću Rezoluciju 1244 i Povelju UN, navedeno je poruci predsednika vlade.
Koštunica je naložio da ta poruka bude preneta i predstavnicima Rusije i Evropske unije i posredničkoj trojci Aleksandru Bocan-Harčenku i Volfgangu Išingeru.

5)B92, dana 10.09.2007.
Beograd — Komentator Boško Jakšić kaže da je protest Beograda zbog stava SAD o Kosovu legitiman, ali da je reakcija zakasnela.

Spoljno-politički komentator smatra da najava SAD da će podržati jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ugrožava pregovarački proces, ali da je reakcija Beograda zakasnela, pošto je američki predsednik Džordž Buš još pre dva meseca u Tirani izjavio da će Kosovo u svakom slučaju biti nezavisno.
“Savet bezbednosti u ovom trenutku može samo da primi k znanju jednostavno negodovanje Beograda i ništa više od toga ne može da učini jer u krajnjoj liniji SB u ovom trenutku ni ne vodi pregovore, oni su prebačeni u Kontakt grupu”, rekao je Jakšić. On kaže da se pregovarački proces eventualno vraća Savetu bezbednosti tek kada trojka” bude referisala generalnom sekretaru UN-a. Prema tome ovo je jedna stvar koja može da u marketinškom smislu politike, na neki način poboljša poziciju Beograda, ali nikakve konkretne odluke od toga ne treba očekivati”, kazao je Jakšić.

I na kraju, da ne bih rekla onu narodnu “nek’ nam je bog u pomoći”, iskoristiću drugu i postaviti pitanje svima nama: KOME JE SVRAKA POPILA MOZAK?
Čeznem za običnim životom, moramo da završimo s serijom igranja životima, budimo realni, mir je jedina dobra opcija. Glasači uozbiljite se!

ps. Čestitke NOVAKU, od srca, ima razloga za slavlje.

Jesen, definitivno

Dugo, vrelo leto je za nama? Jesen vidim sa svim poznatim znacima, neke volim, neki su mi samo muka, kvare mi vikend, neizbežno se mora napraviti nekoliko etapa velikog spremanja…

Nije kiša najavila ovaj novembar u septembru, u komšijskom parkiću opalo kestenje podsetilo me je na promenu godišnjih doba jos pre kiše. Volim bogatstvo koje priroda sada nudi, plodovi i boje, da nas pripremi za sivilo i skučenost izbora kasnije, mada je naša civilizacija silnim tehničkim dostignućima stvorila iluziju da sezone više ne postoje, bar što se tiče hrane, a klimu smo svojim nemarom i eksperimentima doveli u haos.

Iluzija slasti leta, kao i večne mladosti, samo je iluzija, zagrizite krušku danas, zapamtite taj ukus i probajte onu koju će vam ponuditi u decembru, januaru…

Maestro ostaje s nama

Svaki ljubitelj opere pamtiće Maestra Lućana Pavarotija po nekom svom unutrašnjem izboru arije ili dogadjaja, detalju iz karijere ili karaktera. Mnogo zanimljivih podataka iz bogatog života možemo svuda naći na vest o njegovoj smrti, 40 godina duga i uspešna karijera, harizma i prepoznatljiva pojava učinili su od njega zvezdu. Pratimo put od tinejdžerskih dana kad je s ocem pevao u crkvenom horu u Modeni i divio se Mariu Lanci, a pripremajući se da postane učitelj, i momenta kad je sudbina, da bude u pobedničkoj postavci hora iz rodnog grada, opredelila njegov put posebnosti i hrabrosti da pokuša i uspe da osvaja nove prostore kao niko pre njega, sve do poslednje borbe s bolešću.

Mega koncerti na otvorenom, na stadionima širom sveta, koncerti s pop zvezdama, koncert novog stila u Rimu 1990. na zatvaranju svetskog prvenstva u fudbalu s Domingom i Karerasom, pa onaj u njujorškom Central parku 1993. koji je privukao 500.000 ljudi. Humanitarni koncerti “Pavaroti i prijatelji” u Modeni s velikim imenima svetskog glasa van klasične muzike, neki nastupi koji su kadkad izazivali kriticizam kod konzervativnijih. Moramo upamtiti njegovu izjavu:”Ukoliko se s “klasičan” ustvari kaže “dosadan”, ja to ne prihvatam. Postoji samo dobra i loša muzika”.
Retko sam mogla da sakrijem suzu u toku nekih fatalnih scena iz Lučije di Lamermur, bol i nesreću muzika je dočarala budeći duboke emocije, posebno volim i cenim izvodjenje Džoan Saterlend i Lučana Pavarotija (Joan Sutherlan-Lucia,Luciano Pavarotti-Edgardo, Sherrill Milnes-Enrico, Nicolai Ghiaurov-Raimondo), sa orkestrom i horom Kraljevske opere Kovent Garden, davni snimak s početka sedamdesetih, vrhunsko izvodjenje, veza s još ranijim posebnim susretom s divom Saterlendovom u istoj operi, koji je, po nekima, odredio pravac kojim će uzlaznom linijom ići karijera velikog Pavarotija. Mnogo je toga posle bilo i ostaće za pamćenje, nekako mislim da sam ja ovim snimkom napravila svoj izbor za sva vremena.
Svakako cenim i verujem da je možda jos veći doprinos karijeri ovog velikog umetnika to što je lepotu opere i pevanja klasičnih arija otvorio celom svetu, ljudima koji nikad nisu čuli i videli nijednu
operu, koji nikad nisu kupili nijedan snimak na bilokom meduju, pre sada vec čuvenog koncerta Tri tenora (video snimak prodat u više od 750.000 primeraka, a pesma “Volare” dostigla 1988. platinasti tiraž).
Opraštam se i slušam ponovo božansku interpretaciju velikog umetnika, svako nosi nešto u srcu, čujem Edgarda…

Zlatni presek

Deca iznenadjuju rezultatima i često umeju bolje da se izraze i da pokažu vise ljudskih kvaliteta nego odrasli. U toku života odrasli ih svesno ili nesvesno sputavaju, umesto da ih uče da kontrolišu svoje mane, a dobre (urodjene?) sposobnosti, potencijale i talente razvijaju. A i kako bi, pa vecinu odraslih o tome ne zna nista…

I zato odmah, i svaki put ponovo, osetite posebnu atmosferu kad udjete na godisnju izložbu Art studija Mali Monmart, nimalo ne bi trebalo da zvuči kao pusta reklama da iza sjajnih edukatora stoji 16 godina rada i iskustva, tona ideja i rezultati, vidljivi, dečji radovi koji vas trenutno osvajaju, a neki osvajaju i nagrade širom sveta. Ponekad mali autori izrastaju u prave umetnike, a svakako svi idu dalje kroz život bogatiji, koracima obrazovanih, kreativnih, humanijih, uspešnih ljudi. Nas, posetioce, svaki put, bar za kratko, vraćaju na puteve mašte, otvaraju nam emocije kroz njihove lake poteze rukom s olovkom, pastelom, kičicom, oslikavajući vavilonske kule podjednako dobro kao i nizove paradajza, mreže, tuševe u nepostojećim kupatilima, slepe miševe…, vajaju, kombinuju materijale i lokacije, istražuju, aktivni su na mnogo načina. Oni imaju od 6 do 16 godina, ni malo, ni puno, taman da vredno rade i stvaraju sjajna dela.
Pogledajte vise na www.mali-monmartr.edu.yu
Za koji dan, od 12.septembra, biće i deo “Evropske noći slepih miševa” s tematskom izlozbom “Leteći miševi” u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu.

ps. Nisam za Slobodnu decu Samrhila, već da svi težimo Zlatnom preseku

Poljska bolnica ili kako pobediti sebe

Svi volimo da naši pobedjuju, lako se identifikujemo s pobednicima, posebno šampionima u onom finalnom delu kad primaju čestitanja, staju na pobedničko postolje, brojimo (s)njima nagrade-novac kad ga dobijaju, delimo taj dobar osecaj iz udobnih fotelja, uz grickalice i pićence da nas opusti…..tako je stresovito i teško… navijati. Ima i težih stvari, kad naši miljenici i uzdanice gube, kad komentatori s činom generala melju živce.
Oduvek sam volela (da gledam) tenis, davnih sedamdesetih bili su samo retki čudesni mečevi na televiziji, koja je imala dva programa, tad je i fudbala bilo mnogo manje, a uživanja mnogo više.
I dalje volim tenis, ne stižem da gledam ni desetinu onog što je dostupno, život diktira tempo i moj izbor aktivnosti.
Proslu noć sam posle, radosnog otvaranje godišnje izlozbe malih slikara i vajara “Zlatni presek Malog Monmartra” i divnog druženja s ljudima koji prepoznaju vrednosti, o čemu ću pisati posebno, jer to tema zaslužuje, nastavila noćni zivot kod kuće. Umesto da iskoristim prve znake dremljivosti i svežinu ovog novembra u septembru da odem na spavanje, pronašla sam US Open i, naravno, ostala do kraja meča MON-DJO, osećajući da svaki, čak i daleki, navijač u onakvom meču šalje poruku i pomoć.
Poentiraću, u nekim trenucima noćašnjeg meča i njegovih preko tri sata, kratki prekidi su izgledali kao da je stvarno bitka u toku, a pored terena POLJSKA BOLNICA. Zao mije sto nisam nasla fotografije da pogledaju oni koji nisu imali prilike, da vide suštinu one fraze “pobediti sebe”, sve povrede, bolove, nezgode, malere, umor i boriti se veštinom, umom i neverovatnim rezervnim snagama, čitavom paletom nepredvidljivih kombinacija i preokreta, svaka sledeca lopta menjala je situaciju i davala prednost nekome od njih dvojice, jer sve moje divljenje podjednako usmeravam i Novakovom protivniku, izuzetnom Monacu.
Objavleno je koliko je ko zaradio, ubedjena sam da se onako (predano) ne moze igrati nizakakve pare, inače bi mnogi navijači i bukači bili jako, jako bogati.

Da li svako od nas ima neki plan i priliku na kome može, bar povremeno, pobediti sebe da bi pobedio druge, situaciju, problem? Sta čekamo….uključimo mozak.

Požar-ljudski faktor-zločin-kazna

Ova godina mi prolazi prepuna strašnih vesti o ratovima, političkim krizama, prirodnim katastrofama, razaranjima svih vrsta u kojima neizbežno nailazimo na ljudski faktor, “prevedeno” ljudi su često uzročnici ili nedovoljno rade na prevenciji i čuvanju svog okruženja, svog mira, svojih života.

Malo sam odahnula kad sam pročitala da je drevna Olimpija odbranjena od požara, ali jos uvek nemoćno brinem, mislim na naše grčke prijatelje iz tog kraja, s nevericom pomišljam da mogu ostati bez kuće, maslinjaka, vinograda, doma u kome su nam pružili nezaboravno gostoprimstvo, trenutke radosti druženja, uz domaće plodove divne klime i njihovog teškog rada , nežne zvuke gitare i nacionalnog instrumenta čijeg imena ne mogu da se setim …

Čini se optimistički kad grčki ministar za kulturu tokom obilaska ugroženog mesta Olimpije, izjavi da su pripadnici vatrogasnih jedinica, policije, ratnog vazduhoplovstva i dobrovoljci, sva raspoloživa sila, nadljudskim naporima zaustavili kretanje stihije, da su muzej u Olimpiji u kome se nalaze kipovi iz vremena drevne Grčke kao i arheološke iskopine ostali netaknuti. Ali ljudi iz okolnih sela su nezadovoljni, neki nisu imali sreće, vatra je napravila pustoš, nekako su evakuisani, spasavani su zivoti najslabijih pred opasno razbuktalom vatrom, nažalost ima žrtava.

Olimpija, datira još iz desetog veka pre naše ere, prestonica je antičkih Olimpijskih igara, od kojih su prve održane u osmom veku pre naše ere. Nekad se tu nalazila gigantska statua boga Zevsa, sačinjena od zlata i slonovače, smatrana jednim od sedam svetskih čuda. Čak da se u Olimpiji i dan danas svečano ne pali olimpijski plamen, njena fundamentalnost za svetsku kulturu je neosporna.

Izveštači kazu da su plameni jezici doprli do ivice antičkog olimpijskog stadiona i spržili dvorište muzeja u kome se nalazi jedna od najčuvenijih grčkih arheoloških zbirki, a zvaničnici da je na zaštiti Olimpije od požara bilo angažovano šest aviona za gašenje požara, dva helikoptera, 15 vatrogasnih vozila i 45 vatrogasaca….

Prosle godine sam imala sreću da posetim ovo fantastično, nezaboravno mesto, mesecima sam slala prijateljima fotografije i očarana pričala o njemu. Olimpija je istorijska lekcija o veličini koja nije neuništiva.

Nadam se da je ovo velika opomena, ne samo u Grčkoj, jer se čini da su požari veoma ozbiljan problem svuda u svetu. Gledala sam uz put ovog leta hektare sprženih šuma u Americi. Velike vrućine je teško kontrolisati, a ljude možda još teže.

Ni nas nisu mimoišli užasi vatre, gorela je šuma kod jezera Zaovine na Tari, uništavala predivnu prirodu, pamtim je po najupečatčjivijem mirisu borovine koji sam osetila u životu, a tako daleko od nekog ostrva na moru…

Nesreće prečesto dopiru do nas samo kao ilustracije s kojima nemamo pravi kontakt, tek kada nas lično povežu s nekim koga znamo, s nečim vidjenim, nečim što nam probudi stvarnu emociju….shvatimo da život postoji iza slike i reči.

Hvatanje vinovnika- krivaca za zločine(e) je neophodno, da li smem da kazem koliki bes u meni izaziva pomisao da je neko NAMERNO izazvao požar, ljudske žrtve, uništavanje….Adekvatna kazna-drakonska-doživotna robija ili jos strožija možda bi odvratila ponekog?