Pogled na život-carpe diem

Sve česće ponavljam da nemam vremena. Sve češće ne mogu da se odlučim da li će ono što me nervira i kvari životnu radost i raspoloženje upravljati mojim životom ili ću sebično (?) svoju energiju usmeravati ka onom što vidim pozitivno, što me raduje, što meni ili mojim najbližima čini život lepšim, kroz jedinstvene trenutke svakog dana….
Carpe diem. Bar povremeno ili što češce?
Ovaj vikend sam provela usmerenog pogleda na prirodu u bogatom šarenilu jeseni, promenu godišnjeg doba, tek najavu hladnoće kad sunce ugasi svoje poslednje treptaje posle predivnog dana, ali i istražujući tragove i senke i naših unutrašnjih promena, koje dolaze-prolaze neumitno. Priroda se u celini obnavlja, zasada, u ciklusu koji obezbedjuje kontinuitet života, svi kao jedinke starimo i imamo krajnju (?) destinaciju.
Tužno-NE-bitno je kako starimo.

Naravno, danas su me veoma obradovali naši teniseri, sto ne znaci da nema mnogo toga što bi moglo da mi potpuno pokvari raspoloženje, previše problema, bola, patnje na svetu, a sutra je težak radni dan. Ipak, uhvatimo ga s radošću i učinimo nešto od njega da bude bolji nego što obećava. Carpe diem.