Upomoć!

Ponekad nije dovoljno što ina dobrih i perspektivnih stvari u našem životu. Nije dovoljno što sam ispavana, što je porodični ručak bio odličan, što smo tu za stolom u našem domu, našem gradu koji lenjo drema ove kišne nedeje….
Nagomilana osećanja, sećanja, umor izazivaju iznenadne nesuglasice, konflikte u nama i s dragim ljudima. U trenutku bure ne znam šta mi piše u današnjem horoskopu, ne koristim tu vrstu pomoći u virovima života, mada smatram da su neke karakterne osobine, čak i još ponešto sigurno neraskidivo vezani s trenutkom rodjenja u svemirskoj geografiji i moru energije koja je prati.Tako nekako. Ne umem da čitam natalne karte. Ipak ne mogu da ne verujem u kosmičku povezanost svega što postoji, videli mi to ili ne.
Da li je svet oko nas pun mržnje, ključa li od nerazrešenih problema, da li živimo u svetu neprekidnog lanca nevolja? Da li je to već unapred odredjeno, dato onako globalno, a sad, opet, i lokalno u ovoj Srbiji, mirišem li skoru nevolju, čak i pošto su se naši političari dogovorili, a mediji objavili taj korak napred?
“Izbori za predsednika Srbije biće održani 13. januara, a eventualni drugi krug 27. januara, na Savindan, rezultat je dogovora lidera stranaka DS-DSS-G17”. Itd.

Ako bude biće … šta?
Hvata me strah od odluka koje ne donosim, hvata me strah od budućnosti koja je već stvarnost: mnogo bolesnih kao posledica (makar i nedokazana) nekih trvrdoglavih odluka iz 1999., sve više siromašnih i nezaposlenih kao posledica razvučene tranzicije, sve manje dece kao posledica svega zajedno. Plašim se ratnika besmisla.

Volela bih da je ovo moje današnje raspoloženje proizišlo samo kao prolazna faza iz “položaja zvezda” i nedostatka prirodne svetlosti. Dokazujući sebi da slutnje nisu ništa, i da posvedočim o nepouzdanosti lakog tumačenja zvezda, da su ljudski strah i briga o budućnosti podložni zloupotrebama i često unosan posao (televizije i interenet vrve od ponuda čitanja budućnosti), poigrala sam se sobom tražeci trunku objašnjenja o ovom danu i evo šta su mi samo tri dnevna horoskopa danas rekla:

1) “Razmišljate o skorijem odlasku na put. Najpovoljniji dan za tako nešto bila bi sreda. Početkom nedelje imaćete neprijatan susret s komšijom. Povoljniji odnos s partnerom tek u drugoj polovini nedelje.

Finansijska situacija vam neće biti tako loša kao što zna da bude, pa već oko srede možete očekivati izvesno poboljšanje.”

2)”Odlažete svoje obaveze u nadi da činite značajan ustupak. Ipak, odredjena usluga koju čnite ne predstavlja dobro rešenje. Shvatićete da Vam neko nameće teže kriterijume od onih koje dobijaju Vaši saradnici. Nalazite se u stanju emotivnog iskušenja, mimo svoje volje pristajete na kompromisno rešenje koje predlaze bliska osoba. Sugestija: Izbegavajte stresne situacije koje Vas psihicki uznemiravaju”

3)”Još uvek ste u fazi dobrovoljne izolacije. Radoznalost vam je pojačana, ali još uvek niste u stanju da se uhvatite u koštac sa neplaniranim događajima. Biće dana za megdana. Za početak, pokušajte da se oslobodite stresova kojima pokušavaju da vas bombarduju okolina i televizija.”

Sve ukupno nije tako loše-izbegavaću komšije, trošenje, može nešto i optimistički da se probere, saveti su generalno razumni, ne zastranjuju, ne zastrašuju. I ne pomažu.
Srećom, znam šta mi nedostaje i kako mogu da stignem do toga, znam šta su prioriteti-zdravlje i porodica, tim redom ili obrnutim ili zdravlje porodice prevashodno, znam na šta nemam uticaja, kao i onaj lepi žbun hrizantema na našem prozoru što me je iznenadio. Veselih oranž cvetova kad sam ga kupila pre mesec dana, pun pupoljaka koji su se rscvetali postepeno, ali potpuno drugačiji, ni nalik svojim predhodnicima iz perioda sunčanih i toplih dana, vidim dva lica iste biljke! Tako se i ja osećam, dobijam to zimsko, bledunjavo, zabrinuto, umorno lice…. nedostaje mi sunce.

U potrazi sam za surogatima: palim sva svetla, posežem za kafom, limunadom, čokoladom … teram sebe u šetnju, pa to je samo uobičajeni mrak-nije bauk. Ne smem da izgubim optimizam i nadu.

Karamba:)

Nekad se dogadjaji povezuju savršenim petljama za koje jedva da možemo da poverujemo da su slučajnost.

U petak sam dan započela i završila nezadovoljna, ljuta i umorna. Subotnje jutro je počelo isto tako nervozno i dodalo još nezadovoljstva, valjda da ne izbledi trag od petka, ali sam ipak rešila da odem do Art studija Mali Monmartr da vidim šta se dešava na promociji slikovnice za koju sam predhodnog dana dobila poziv, zapamtivši samo da je u 11h.
I eto me po oblačnom, tmurnom danu, žurim, ustvari već kasnim, samnom je i misao da na Sajam knjiga opet neću otići, poslednjih godina volim da sačekam da sve nove knjige pristignu u moje omiljene knjižare u gradu, pa da bez gužve, kad istrčim na pola sata da prošetam po kraju, u hladnim danima, udjem u neku od njih da razgledam, tragam, otkrivam … kupim. U sajamskim halama obično ne mogu da dišem.
Dok se spuštam ka Višnjićevoj ulici, nekako u cik-cak, prolazeci kroz Studentski park, počinje da mi se vrti dečja pesmica po glavi “Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke”, jedva se prisećam reči u nastavku “kad je jesen okačila svoje žute značke”….

i postaje mi smešno, osećam da će biti sigurno lepo da u šarenilu ekspresivnih dečjih radova po zidovima Malog Monmartra, ambijentu neobičnih predmeta-modela za crtanje i slikanje, arhaičnog nameštaja u kontrastu s plastičnim stolicama na rasklapanje koje se mogu brljati do mile volje, privremeno poredjanim iza stuba kao u napuštenoj letnjoj bašti, posadjenih štafelaja po specijalno utvrdjenom redu, čujem i promociju knjige, pa da popijem kafu s prijateljicom, neobičnom art direktorkom ovog studija, s kojom se nisam, nažalost, videla izvesno vreme.

Ah, “Karamba”, zadihana ulazim, počeli su! Kad sam otvorila vrata sve su oči u trenutku bile uprte u mene, oči klinaca su skrenule s jedne žene milog lica, koje je zračilo toplinom, i energijom, s treperavim oreolom pomalo razbarušene kose, ali je ona vrlo brzo povratila njihovu pažnju i prikovala moju, s pesmice iz svog detinjstva lako sam uskočila u ilustrovanu priču o mačku zvanom Karamba.

Pisac i ilustrator Mari-Luiz Ge iz Kanade, kao čarobnjak predstavlja svoju knjigu (trenutno jedinu prevedenu na srpski), pričao o svojoj inspiraciji i svom mačku, redja slike rečima, ubedljiva kao i u slici kojom ih ilustruje u knjizi. Ne smeta nam ni konsekutivno prevodjenje s engleskog, uvučeni smo u svet mašte u kome je sve moguće, kako to
umetnica i sama kaže, dok na velikom pastel papiru na stafelaju pred nama izvodi još jednu čaroliju: crta novog mačka, a deca učestvuju s predlozima kakav će biti, na poziv se hvataju za boje-pastele, prihvataju igru, obične zvezde postaju padalice …
I na kraju potpisuje knjige, na poseban način, uz ime dodaje još po jedan crtez za svoje male čitaoce iz publike (5-8 godina), nisam odolela da i ja ne dobijem jedan:)

Ne mogu da se ne osvrnem bar malo na priču koja počinje ovako:

“Karamba je ličio na bilo kog drugog mačka. Imao je mekanu dlaku i dugačak, prugasti rep. Jeo je ribu. Preo je. Išao u dugačke šetnje. Ali, Karamba se razlikovao od ostalih mačaka. Nije mogao da leti.”

Prateći mačka Karambu kroz njegovu borbu da bude deo mačjeg društva koje ume da leti, otkrivamo da je strah prirodan, a različitost dozvoljena, da postoji u svakom nešto što ume i može sasvim dobro, možda bolje od drugih, samo je potrebno to otkriti i pustiti da se razvije.
Kompletno delo na 25 strana, likovnošću i naracijom, sjajan je doprinos nenasilju i toleranciji, bar iz mog ugla odrsle osobe, a ne sumnjam da su to deca otkrila na svoj intuitivan način.

Lep doživljaj za kišni subotnji dan, sasvim promenjen bojama ove knjige, koja zrači toplinom očiju gospodje Meri-Luiz Ge. Radujem se što je najavila da će doći i sledeće godine u Beograd za sajam knjiga, a u medjuvremenu će njen ovdašnji izdavač, ARTIST, pripremiti više toga za našu decu koja žive uz previše brutalnosti, prostakluka i mračih priča.

Art studio Mali Monmart pokazuje je da ume da prati dogadjaje, pruži još više svima, bez starosne granice.

Konac delo krasi

Oduvek navijam za ZVEZDU, tako su me vaspitali, sve manje aktivno, već dugo deklarativno, ma nemam strpljenja da gledam svašta…ili ništa što je uglavnom ostalo od našeg fudbala. Večeras je bilo zanimljivo, no sad ne mogu da slušam nakon TV prenosa povike “TRAGEDIJA”, i svakakve komentare onog para Mapetovaca, pa nekog lika nalik na pogrebnika …. zarozane fudbalere, čak i one koji dadoše sjajne golove. Svi golovi, dragi nam ili oni što su nas u crno zavili bili su za gledanje i … gledanje s uživanjem, obrta puno jer kako kažu “lopta je okrugla”. To je već nešto, i trčalo se i kombinovalo, što valjda čini fudbal dobrim. Ali konac delo krasi, samo da to još naučimo (globalno), htela-ne-htela složiću se s nekim od mnogih uzrujanih komentatora da Nemci ne odustaju do kraja (globalno)-to je potvrdjeno rezultatom.

Volim Zvezdu, niko nije savršen.

Mrak u 6

Prevario me je rani mrak, već u 6 popodne moja planirana šetnja postala je drugačija, dobila je na tajanstvenosti (?) neočekivano skoro pustih mesta u samom centru grada s nimalo živosti i radosti. Pokušala sam da zabeležim atmosferu, nije bilo lako uz oskudno svetlo, a i brzo su mi se smrzli nos i šake, čak je moj omiljeni izlog optičara u ulici Vuka Karadzića sav u jesenjem raspoloženju.
Kod kuće je najbolje-toplo je i mogu da biram izmedju palačinki i “macadamia nuts”, ukusan plod, naročito s čokoladom, jedino ne znam da li je to orah ili lesnik :), al’ prvo ću gricnuti nešto slano, a mozda i ljuto i salatu od crvenog kupusa kao zdrav stimulans obrambenim moćima neophodnim protiv zamki ove sezone. Da li svako ogladni kad zahladni? Ja uvek. Atavizam?

Uvod u zimu

Nisam bolesna, moj grad šmrče i kija, nekako se držim (na nogama) uz pomoć vitamina, meda, jabukovog sirćeta…samo ne stižem da pišem, a ne znam ni koja tema bi bila podsticaj dobrom raspoloženju i imunitetu što nam svima treba, više mi je muka od puke svakodnevice o kojoj već naveliko pišu i govore profesionalci svuda oko nas. Čemu da onda da i ja podsećam i žvaćem o, uglavnom, mučnim dogadjajima i predvidjanjima.

Setiću se zato, jos živog ličnog utiska, prošlog vikenda, prazne vetrovite Ade, druženja uz vruću ukusnu teleću čorbu i palačinke, lep doživljaj, malo neočekivan susret s pustim izgledom najgužvovitije letnje oaze Beograda, utiskom skoro napuštene lepote. Kako li tek izgleda Ada ovog vikenda kad vreme miriše na zimu? Verovatno su svi pobegli u tržne centre….a ja sam danas malčice sredjivala neke ćoškove po stanu i cveće na prozoru. I užas nepromenljive komšijske samoposluge sam nekako izbrisala.

Preskačem celu prošlu nedelju, i stižem cik na petak uveče, uživala sam u koncertu hora “GLINKA”na zatvoranju BEMUS-a, a čini mi se da nisam pisala od njegovog otvaranja, niti sam stigla da zavirim u ono bogatstvo raznovrsnih dogadjaja u okviru tih svečanosti-tako se složilo, nekih ranijih godina sam bila vrednija ili mi je život, možda, bio manje zatrpan obavezama, možda sam bila odmornija, no svakako mladja:).
Ne opravdavam se, čak ni na ovaj koncert ne bih otišla, verovatno bih kunjala iscrpljena od naporne poslovne nedelje i mazohisticki drhtala usred strahota domaćeg TV programa da nije upornosti dragih prijatelja, s kojima nema pogovora-moraju se poslušati. Srećna sam što imam divne prijatelje, ponekad sam mrzovoljna na neke ideje i naume, ali svakako zahvalna kad su strpljivi i ispravljaju moje nakrivo nasadjene dane, predrasude…koje verovatno svako ima. I tako sam iz SC sinoć izašla potpuno preporodjena, pročišćena lepotom duhovne muzike prvog dela programa, a zasmejana posle drugog dela virtuoznog igranja glasovima izvodjača na varijacije narodnog melosa, ne samo ruskog. Svaki glas u nemalom horu bio bi dar s neba za našu (i svaku) opersku kuću. Preporučujem.

Pokušacu da se i ovog (nezvanicno) zimskog vikenda malo prošetam, bar po Kalemegdanu, moram se navikavati na tmurno nebo i hladnoću, sivilo i nedostak svetlosti, koji mi uvek izazivaju onu zimsku depresiju, osećaj da bi bilo divno prespavati sledeće mesece ranog smrkavanja, bljuzgavice, teške odeće…
Zato neću danas propustiti pilates, to je čudesna terapija za telo i um.

Neki novi klinci

Slučajem nedeljnog podnevnog igranja s daljinskim od televizora nabasala sam na RTS 2 na voditeljku koja je asinhrono pričala neku priču okružena grupom simpatične dece ( kao iz one davne anegdote koja je u odredjenim krugovima u Beogradu služila kao sinonim za taj fenomen -“ode brod”). I da nisam bila opuštena uz kafu, i pomalo radoznala kao i uvek kad je program s decom i za decu u pitanju, verovatno bih proletela i krenula dalje da se uglavnom mučim na nekom sledecem programu sve do omiljenog mi BBC na kome uvek imam sta da vidim.

Srećom, ostala sam s voditeljkom, koja nije kriva za tehničke probleme, a koji su se ubrzo sredili i mogla sam da UŽIVAM u odličnim pesmama i interpretaciji nekih novih klinaca. Ne samo da deca izuzetno pevaju, da su očigledno muzički obrazovana, da su pesme sasvim u skladu snjihovim godinama i zivotnim temamam (uzrast do 14 godina), no i njihova pojava i nastup bili su sjajni, bez banalnosti i pink folka, mada je bilo osmišljenog stajlinga i svetlucavih detalja (tek toliko da bude veselo i posebno).
Tako sam otkrila da se Srbija vec treću godinu takmiči na DEČJOJ EVROVIZIJI, a ove godine devojčica andjeoskog lica, Nevena Božović, biće nas predstavnik u konkurenciji 18 zemalja u Roterdamu 8.decembra s pesmom “Pisi mi”. Odlična pesma, divan glas, a da bude skoro neverovatno, ovaj put su je proglasili za najbolju medju odlicnim kandidatima, i žiri dečje publike i stručni žiri odraslih. Tekst i muziku za pesmu napisala je sama. BRAVO za Nevenu i navijam od sveg srca za nju na Junior Eurosongu u Holandiji i za njenu uspešnu budućnost koju će, nadam se, imati mogućnosti da odabere .

Kulturni dodatak

Profesinalcima kritičarima je posao da kritikuju, maksimalno stručno. Kritikujemo svi svaki dan više ili manje, imamo i svoje lično mišljenje o izložbama, koncertima, pozorišnim predstavama…. Dešava se da se naše mišljenje, doživljaj dogadjaja kome smo prisustvovali razlikuje (dosta) od kritike koju pročitamo u novinama ili čujemo, nekad toliko da se upitamo da li smo bili na istom mestu. Uzgred, imam utisak da veoma retko žiri publike i stručni žiri poklope svoje mišljenje, svoj izbor.
Ovih jesenjih dana ima mnogo lepih kulturnih dogadjaja, tradicionalnih festivala-svečanosti, izložbi, počela je pozorišna sezona. Nemoguće je svuda stići, čak i kad bi mi to bio posao, a nije.
Prošle nedelje otvoreno je Bijenale keramike, otvoren je BEMUS, JDP je imalo premijeru-sticajem dobrih okolnosti bila sam na sva tri mesta.
Keramiku izuzetno volim, svaki predmet, svejedno da li bio “samo” umetnička interpretacija ideje ili s dodatom upotrebnom vrednošću, unosi lepotu u naš život, prati čoveka kroz celu istoriju njegovog postojanja. Divim se keramičarima možda i više nego drugim umetnicima znajući, bar iz druge ruke, njihovu nikad potpuno dobijenu bitku s vatrom i zemljom koji oblikuju.
BEMUS je počeo Malerom, ali ne mislim da je to loš znak, naprotiv pokazalo se da neki delovi RTS kao što je njihov veliki sinfonijski orkestar i hor napreduju vešto vodjeni sjajnim dirigentom Bojanom Sudjićem, a da ja sve više uživam u muzici ovog velikog kompozitora. Ono, što se tiče Centra Sava sve je stara priča, a stručnim mišljenjem kritičara se neću opterećivati, slažemo se da je mecosopran, madam Lipovšek dala najlepši trenutak koncerta. “Uskrsnuće” je bilo vredno poslušati, uživo, a baloni koji su posle leteli po sali nisu ništa pokvarili.
Premijera “Don Krsta” u JDP me upozorava da je kadkad bolje biti selektivan, sačuvati autorstvo u jednoj oblasti, ne raditi istovremeno dva posla. Svestranu gospodju Vidu Ognjenović, veoma cenim, njen tekst drame svakako ima visoku literarnu vrednost, ali realizacija, kako sam je ja doživela, nije dostigla i iskoristila sve mogućnosti teksta, čak su neka rešenja bila režijski prilično neprihvatljiva za moj ukus, ne po modernom pristupu, već neskladom i hodom po ivici kiča koji je promašio ideju i potrebu drame. Pojedini delovi i glumci kao da nisu bili iz ove predstave.
Veoma sam uživala u tri večernja izlaska od četvrtka do subote, toliko različita, no svaki mi je učinio dan posebnim.
Nedelja mi je donela jednu (s)mešanu slatko-gorku šemu s TV i lepu šetnju s prijateljima po Kalemegdanu. Nažalost, za čitanje knjige sam bila umorna. Već duže divna knjiga stoji nedočitana.
Lepo bi bilo da mi je češće ovako kvalitetno ispunjeno vreme. Možda i od mene zavisi.

Dioptrija koja zamagljuje

Da li je vreme, mislim na vremensku distancu, dioptrija koja zamagljuje, a ne izoštrava vidjenje dogadjaja i realnosti? Deluje kao neka mrena u kombinaciji sa zaboravom. Danas su me drugi podsetili da je 5.oktobar, nisam izbrisala slike tog dana 2000. koje će me pratiti do kraja života, kao i one još ranije od 9.marta s tenkovima, ali su ti dani utonuli u svakodnevicu našu nepromenjenu, uglavnom. Kuvalo se više puta i skuvalo… nešto, nešto se i pokvarilo, ubudjalo.

Bašta

Zamislite svet u kome svako ima baštu, bilogde, tek da ima svoj mikro prizor ili prozor kao što ovih dana izgleda Pašićev trg, da svako pola sata devno svog života posveti bar toj mikro prirodi i lepoti, umesto da gleda, recimo televiziju. Mogao bi se svet korak po korak pretvarati u cvetni aranžman koji oplemenjuje i ljude i okruženje. Postaje lep običaj ova sezonska izložba cveća u centru Beograda, uvek me obraduje i namami da nešto kupim.

Šteta što nema više ovakvih prilika i mesta u gradu, mada ponegde izraste cvećara na otvorenom, nekad sa stilom, nekad kao zbrda- zdola varijanta sive ekonomije ili staračke nemaštine s sezonskim cvećem. Ovih dana jedna bakica na uglu Sremske ulice prodaje smilje.

Setih se još jednog trga koji je kolokvijalno nosio naziv “Cvetni”, a trenutno ne prmećujem razlog. Dominira salon luksuznih automobila i kafići.

TV strip

BEZ REČI