Archive for the ‘kultura’ Category

Danas je praznik

Na današnji dan 1236. godine istorija kaže da je preminuo Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić), u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu.

Sin velikog župana Stefana Nemanje, a kao prvi srpski arhiepiskop se izborio za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao je manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj Gori. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom . Istorija beleži mnogo burnih dogadjaja vezanih za njegov život, a vrednost i važnost njegovog dela trajala je vekovima  u svesti naroda.

U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru  (27.januar) proslavlja kao Dan prosvete.

Deca danas imaju slobodan dan i mogu na sankanje. Sneg veje. Takve godine su dobre.

Slučajno sam danas na internetu otvorila ovu adresu :

http://www.snovihilandara.com/

Nadam se da je za današnji dan prikladna mini izložba  umetnika, zlatara Slavoljuba Galića – Djanija, čija  me je kolekcija krstova inspirisanih Hilandarom  očarala.

Radost s prijateljima na okupu

Balet je moja velika večna ljubav. Na suprot stalnosti te ljubavi nalazi se ovaj (produženi) period u mom životu obeležen besmislenim gubljenjem pozitivne energije, rada i kreativnog kapaciteta. Ponekad se pitam čemu to rasipanje ili je to ono plaćanje na ćupriji….Neka bude tako.

I kad sam sasvim smlavjena prolečnim umorom i dejstvom nezavršenih poslova sanjala samo o nekom mirnom danu ili dva bez dogadjaja, stiže prijateljski poziv da mi opet da, samo na izgled mali, znak da sam u milosti života.

Nedeljni gala baletski divertisman „Svetlana Zaharova i prijatelji“ napunio je SC divnom publikom koja je uživala u svakom trenutku i bogato pokazivala svoje oduševljenje i emocije za sklad i lepotu igre Svetlane Zaharove i male, ali odabrane grupe vrhunskih ruskih baletskih zvezda, prvih igrača Baljšoj i Mariinskog teatra.

Zaharovu smatraju najvećom balerinom današnjice, ne sumnjam zasluženo. Sigurnost i lakoća kojom vlada pokretom, muzikom i prostorom, lepršavost, ali i balans krhkost-snaga i duhovitost zadivljuju.

Život je lep, umetnost i druženje s prijateljima je lekovito.

Ponešto od mog sinoćnog uživanja pogledajte…

http://www.youtube.com/watch?v=YhlsL0Tu2fU&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=ionmG3kgCj8

http://www.youtube.com/watch?v=AbWCUWPUXU8&feature=related

Magični Miro

Kišna nedelja nije mamila na izlazak, pogotovo ne po drugi put. Mislila sam da ću samo brzo proći mračnom i praznom ulicom da izbacim djubre i pokupim u samoposluzi osnovne potrebe za ponedeljak. Slučajno sam otkrila da klizna vrata galerije „Progres“ propuštaju posetioce i da su čuvari budni.

Izložba Miroa na dohvat ruke, pa ipak sam bila neodlučna da li da udjem, zamišljala i planirala sam drugačije taj susret, s vise živosti i svetlosti. Njegove boje, oblike, snagu utiska vezivala sam uvek za sunce, vrelinu i dan. Tako sam ga zapamtila od davne posete Barseloni kad smo trčali od zanimljivosti do zanimljivosti da bar nešto vidimo u toku neprimereno kratkog izleta gradu koji traži mnogo vremena i energije, dok obližnje plaže Ljoreta nisu zasluživale toliko lenstvovanje. Energije sam imala za zgusnutu posetu i zapamtila sam zauvek šarolikost grada i velikane umetrnosti čija dela su ga obeležila.

Miro je u monotonom, sivomilom zagušenom, nedeljnom januarskom Beogradu bio jači od mrzovolje i kiše. Prvi utisak me je naveo na pomisao da se veliki umetnik šali samnom. Pokušala sam da u isprepletanim linijama, tačkama, „flekama“ prepoznam nešto što bi me asociralo da spojim naslove slika (tamo gde ih je bilo) s onim što vidim, ali na prvi pogled isto su mi izgledale beračice groždja i uhode, dok nisam uspela da nadjem žene i ptice spajajuci obojene elemente u celine, razdvajajući linije …. iz treptaja u treptaj doživljavajući prizore na drugi način. Veče više nije bilo pognuto pod gustom dosadnom kišom, depresivnost je nestala, kao da sam učestvovala u jednoj veseloj igri nadjite skriveni predmet….

A tek shvativši na kojim materijalima je radio, taj neverovatan izbor svačega (kao iz nekog magacina za reciklažu) od šmirgl do japanskog papira, i svaka upotrebljena olovka i bojica je ostavljala čarobno svedočenje o različitosti imaginacije.

Poseta izložbi je bila energetski napitak, rekreacija za mozak, inspiracija za nastavak šetnje, poruka iz kosmosa, ne propustite!

I ovaj teški kišni dan je pravi da ga osvetlimo u sebi, možda bih i ja mogla ponovo da odem u posetu magičnom Mirou.

Globalno pita od bundeve

Zanimljivo je kako se globalizan javlja u svim sverama života i širi sasvim neprimetno ne samo uz ovenčane proizvode kao što je ono piće i ono jelo koje ne bih da reklamiram….već i kroz neke praznike čiji koreni postoje u paganskoj prošlosti mnogih naroda da bi ih vekovi zatrpali i ponovo ih vratili s globalnom potrošačkom kulturom i uticajem filmske industrije.

I tako, izmedju antičke svetkovine „Šaman”, kojom su Kelti dočekivali svoju Novu godinu (u noći pred 1. novembar) uz verovanje da se tada duhovi vraćaju na zemlju praveći probleme, i ljudske potrebe da ugrade razne svoje strahove (pa i od mrtvih i veštica) u praznike, makar malo pomalo pomerajući datume ( u kalendarima) i značenja, stigli smo do “Noći veštica i u Beogradu, ali povezuje nas i pre toga odavno slatka pita od bundeve.

Keltski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože. Mora da je bilo zastrašujuće.

I danas, poslednjeg dana oktobra je “Noć veštica-Helovin”, kažu jedan od najveselijih praznika, kada mnogi Amerikanci, ne samo njihova deca, oblače kostime, jedu puno slatkiša i ponašaju se luckasto. U boljim godinama pre krize za proizvode-rekvizite za proslavu Helovina Amerikanci su trošili svega nešto manje nego za proslavu  Božića.

Paradoksalno, mnogi gradjani ove zemlje neće biti sasvim sigurni koji je danas veliki pravoslavni praznik, pa čak i ako se sete Sv. Luke, nisam sigurna da će znati da je on po predanju bio lekar, ali i sam ikonopisac i zato zaštitnik umetnika.

Citiraću jedne danšnje novine: “Umesto skromnih žurki koje su joj dosad posvećivali uglavnom gotik-metal krugovi, Noć veštica će večeras ući u mnoge gradske klubove različitih muzičkih orijentacija. Bilo da se zadesite na rok maskenbalu, haus partiju ili večeri retro hitova, samo se prepustite prazničnoj atmosferi – bar veštice znaju da se provedu.”

U drugim novinama profesor Fakulteta političkih nauka dr Ratko Božović, sociolog, objašnjava : “Ljudi u praznicima vide mogućnost da „iskoče” iz zgloba sumornog vremena, a “Noć veštica” daje mogućnost da izbegnu monotoniju. S druge strane, imamo povratak praznika koji na neki način predstavlja osvetu ideološkim vremenima. Svakako, život traži praznik, ali je najgore kada je praznik prazan”.

Sve u svemu, ove noći ljudi će se mnogo družiti, neki uz slavsku trpezu, drugi uz maskebalske ludorije, treći tek samo zato što je petak …..nije loše!

Koridor 4B – Bratislava

Potrudim se uvek da dobro uradim “domaći zadatak” pred putovanja. Tekstovi iz turističkih vodiča su me pripremili za Bratislavu, znala sam koliko ju je istorija gradila i rušila, davala joj carske darove i gazila teškom čizmom, nisam sumnjala da će biti više muzeja, crkava i mesta koje bi bilo dobro videti nego dana koji su mi bili na raspolaganju.

Vodiči nista nisu slagali, svaki ćošak ima zdanje s posebnom pričom i lepotom, ipak ono što me je osvojilo je duša koju stara Bratislava čuva, baš ovakva, još uvek pomalo oronula, pomalo nepripremljena za talase turista, ali čistih starih pločnika i šarmantnih mesta za sedenje ne samo po kafeima i restoranima nego i na lepim gradskim klupama …

Šarmirala me je predivnim pogledom na Dunav kad se popnete do visine starog Hrada.

Novi deo preko reke nisam videla osim iz kola i kao panoramu, prijale su mi šetnje i destinacije u istorijskoj zoni, gde nam je i bilo sve na dohvat da premerimo svojim koracima, tako skoro na pet minuta i jedno posebno mesto-Bibiana i druge tačke koje smo svakodnevno obilazili po programu Bienala animacije, značajnog festivala za decu koji je u novijoj istoriji pridodao zanimljivosti i čuvenju Bratislave.

Bratislava je biser u nizu od Budimpešte do Beča, nadam se da bi nekako i Beograd mogao da se doda. Želela bih da baš tako-lako putujemo Dunavom kao antičkim koridorom spajajući 4B.

Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.

Izadji na FEST

Ili, moj beg ograničenog dometa

Sunčana nedelja s FEST-om bila bi kao stvorena za uživanje, pravi dan odmora. Takvu želim da je zadržim u sećanju, uz onu pravu atmosferu pune velike sale, dobre gužve koju je napravio sudar odlazećih gledalaca s predhodne predstave i nas već nestrpljivih da udjemo. Zaboraviću i neverovatnu nevaspitanost i neuvidjavnost zakasnelih gledalaca podržanu neprofesionalnošću osoblja SC.

Film „12“ , Nikite Mihalkova i pored verne pubilke, zaslužuje mnogo gledalaca, mnogo više nego što će imati priliku da ga vidi u Srbiji, čini mi se na samo dve projekcije u toku FESTa. Ovaj, na neki način, remake, pokazao je-meni-da za pravog majstora tudja ideja, čak i nešto već vidjeno (Twelve Angry Man), nije prepreka da stvori odličan film i otvori grotlo vulkana koji spava, sveže rane društva u tranziciji jedinstvenoj na planeti, teme u kojima se svi prepoznajemo, pošalje poruke koje ne bi trebalo da padnu u zaborav. Sigurno da Specijalna nagrada Venecijanskog festivala 2007. i nominacija za Oskara za strani film 2008. nešto znače, ali će se koplja kritičara i dalje lomiti , što i jeste njihov posao. Iz moje perpektive veoma sam zadovoljna što sam videla ovaj film, odabran od stvarno impozantnog broja ponudjenih na FESTu.

Nešto slično mi se dogodilo, mislim 2004., kad sam u selekciji koja se davala u Kinoteci, pogledala film “Kuća ludaka” (House of Fools), starijeg brata velikog umetnika, takodje velikog umetnika filma Andreja Končalovskog. Nisam sigurna da li je osim te jedne projekcije bilo još neke. I taj film je savršena ilustracija ratnog ludila, daleko većeg nego bilokoja institucija za mentalno poremećene, narodski zvane ludake, smeštena na granici izmedju Čečenije i Rusije u toku njihovog krvavog sukoba, a mogla bi biti i neka nama bliža granica, ratno ludilo je univerzalno. Festival u Veneciji je i ovaj film nagradio, Evropa toplo pozdravila, ali ne i svi u Rusiji.

Neću porediti ova dva filma, nikako procenjivati koji je ostavio jači utisak na mene, ni umetničkom snagom, ni ljudskim sudbinama, ratnim razaranjem i njegovom tragikom, gorkim smehom kome je teško odoleti u apsurdima situacija i razgolićivanju likova, nikako ne želim da ih poredim po odjeku u filmskoj i onoj drugoj, političkoj, javnosti.

Nikita Mihalkov je na svoj nacin spreman da se angažuje u svetskim problemima ne samo kroz svoju umetnost, zabeleženo je da je i 2006. podržao Srbe na Kosovu i protivio se zahtevima za nezavisnost Kosova, što je učinio i nedavno.

S druge strane, nešto prašine oko filma “12” diglo se još pre njegove nominacije za Oskara, ne želim da mi politika pokvari najbolji utisak ove nedelje. Zanemaricu činjenicu da se film završava razotkrivajući kao glas mudrosti i ruku koja pomaže porotnika, nikad penzionisanog, oficira tajne službe, što valjda nije jedino što je nagnalo Putina da izjavi da film” izaziva suze”. Mislim da se filmu mora priznati majstorsko suočavanje s mnogo predrasuda i duboko skrivenih problema na lucidan, human i emotivan način. I biću slobodna da za poentu filma i momenat kad se on završava uzmem rečenicu drugog (ili prvog) heroja, čoveka koji je iskusio čarobno dejstvo dobrote i kaže: “Svako mora da odluči za sebe”, tako nekako.

O filmskom zanatu šta ima da se priča. Volele bih da imam slobodnog vremena i priliku za jednu retrospektivu, Mihalkova kao reditelja i kao glumca. Eto, trenutno ne mogu da se setim nijednog filma osim “Varljivog sunca” i “Sibirskog berberina”. Možda još noćas stiže novi Oskar za Mihalkova.

Nedelja je prošla, već u povratku iz SC stigla me je misao da sam duž saobraćajnice kod Ušća po banderama videla okačene slike Putina s rečima zahvalnosti Rusiji, a sutra nam stižu Medvedev i Lavrov. Podilaze mi žmarci. U umetnosti velikih Rusa uživam, od ruske politike strepim i još štošta….

Snažno u slici da ostajemo bez reči

Divim se talentu da se crtežom iskažu sve dimenzije stvarnosti, a isto toliko, ako ne i više, da se često i bez reči pošalje poruka koja je nedvosmislena, oštra i hrabra, opominjuća, aktuelna, duhovita. Volim jasnoću i angažovanst umetnosti karikature. Jedan od izvora koje rado preporučujem, a koji nudi bogatstvo onog što karikaturisti imaju da kažu na svetske teme je www.cagle.com

Ovih dana ponovo mi je privukao pažnju majstor nad majstorima, Koraks, nažalost, vremena u kojima živimo mu ne daju da ostane bez inspiracije.

Nadam se da novinar DANASA (www.danas.co.yu) Zoran Panović neće imati ništa protiv što citiram njegov tekst iz (davne) 2004. , smatrajući da sama ne bih mogla da dam bolji komentar i podsetim na intelektualni kontinuitet koji dobijamo s Koraksom:
“U epidemiji brendiranja svega i svačega, Koraksove karikature odskaču iz nove vizuelne mitologije. Prvo, kao “brend” otpora Miloševićevom režimu, svakojakom zlu i gluposti koji su išli podruku s tim režimom, a potom i kao “brend” u skeniranju i raskrinkavanju recidiva, ali i novih izdanaka svekolikih političkih i ostalih svinjarija. Uglavnom domicilnih, tranzicionih, ali neretko i inostranih.
Baš danas, na dan lista Danas, kultnom karikaturisti Predragu Koraksiću – Koraksu, biće uručena prestižna nagrada “Stanislav Marinković” koju dnevni list Danas dodeljuje za hrabrost i izuzetne domete u novinarstvu između dva juna. “Staša” ipak nije nagrada za životno delo, već za period od juna do juna, a ako je Koraks i u proteklih godinu dana bio prilično inspirisan, to je za karikaturu velika stvar, ali za stanje jedne države i društva prilično obeshrabrujuća vizuelna dijagnoza. Uostalom, pogledajte hronološki Koraksove karikature i monografije i dobićete letopis jedne žilave stradije sa svojim mentalitetskim bezdanima. Bizarno arogantnim, narcisoidno stupidnim i jajarski potuljenim. Koraksovim tušem i četkicom sva ta bespuća naše zbilje dobijaju maltene freskoliku konotaciju, s tom razlikom što Koraksove “freske” još nisu proplakale, a vreme im je.”

Šta reći još? Zadivljujuće je da veliki umetnik na ponovljene teme i slike iz života ostaje originalan.

Slika govori najviše, kopiram iz svoje arhive nekoliko neizbrisivih utisaka kroz vreme, jedan posebno volim i držim kao magnet na vratima frižidera….

PIŠI MI

Veoma mi je žao što sam prošli vikend propustila da čujem i bodrim našu predstavnicu na dečjem Eurosongu u Roterdamu, ali njen uspeh nije, srećom, zavisio od mene. Evo zvaničnih podataka, izvor sajt www.eurosong.co.yu

Pobedila je Belorusija s 137, druga je Jermenija s 136, a treća Srbija i Nevena Božović s 120 bodova. ČESTITAM !!!

Piši mi nije samo slatka melodična pesmica, tekst odiše nežnošću i lepotom koja odudara od vremena i okruženja kojim su i ova devojčica, i većina dece, izložena i često opterećena.

Malo je more,
još manje daljina
od mene do zvezda
jer čuvam te ja.

Ma šta je to more
i zvezde daljina
kad srce sam
dala na dar.

Piši mi
jednu poruku dnevno
da znam kako si.
Piši mi
po nebu bojama zlatnim
da bar znam.

Sreća na put se sprema
od tebe poruke nema,
ljubav lepša od duge
biće kolevka tuge
ako odeš mi ti
ja tiho plakaću
ljubavi….

I tako Nevena Božović, trinaestogodišnjakinja koja je u subotu veče, 8. decembra, autorskom pesmom “Piši mi” blistala u “Aho areni” u Roterdamu, prezadovoljna svojim plasmanom kaže: “Ovo je za mene veliki uspeh. Zaista sam prezadovoljna svojim nastupom i nagradom. Kada sam odlazila u Roterdam, rekla sam svojim drugaricama da će veliki uspeh biti ako udjem u prvih pet…”

I na engleskom zvuči bitlsovski:)

The sea is so small
And distance even smaller
Between me and the stars
Because you’re in my arms

Never mind the sea
And the stars far above
When I gave you my heart
As a gift of love

Write to me
Just a few words a day
If you feel okey
Write to me
Across the golden sky
I will know that you’re mine

Happiness is going away
Not a word from you today
The beautiful rainbow high above
Will be the cradle of sorrowful love
If you leave
My tears will fall

“Od sada pa ko zna do kada…”

Skupljam knjige, šalu na stranu, skoro da tako izgledam sebi poslednjih meseci, jer gomilam knjige koje želim da pročitam, neke sam kupila, neke dobila, a neke čak pozajmila. I tako stojim negde na pola s “Kite Runnerom” (ovde u medjuvremenu prevedenim), štrpkam pomalo od onih knjiga koje mogu da se čitaju deo po deo ili su dobre za ponavljanje gradiva.
Jednostavno dan proleti, tek posle ponoći nadjem se pred dilemom šta čitati. Nemam slobodu izbora da noć posvetim bdenju, mada mi san ponekad teško dolazi od uzburkanosti dana koji je zamnom.

Ovih dana posebno sam ambivalentna, ne znam da li da pratim svu silinu medijske posvećenosti odlazećem Kosovu i nadolazećim problemima koje ta (očekivana) situacija donosi. Neke priče i pojave mi se prostim žargonom rečeno gade. I neki mediji su za to zaslužni. Igra je slična kao za vreme Tita, i Miloševića.
U takvom raspoloženju sinoć sam se ipak mašila knjige Dušana Mašića “Talasnje Srbije”, više zato što sam je pozajmila davno i grizla me je (?) savest da “niti glodjem, niti drugom dajem”. Očekivala sam ja da je dobro dokumentaristički napisana, no vratila mi je tako neobično živa sećanja na stvarnost koju sam i ja proživela u tom vremenu stvaranja i delovanja radija B92, neko grozničavo osećanje i setu da je postojalo nešto drugo i drugačije zbog čega smo se nadali da ima smisla raditi i neke “ludosti”.
I mada nije dozvoljeno “koristiti i reprodukovati u bilokom obliku” tekst, poslužiču se rečima Nebojše Spajića iz predgovora, koje odlično oslikavaju i knjigu i vreme o kome knjiga piše: “Priča o B92 nije sasvim jasna onima koji su na nju gledali sa strane. Čak ni iz te pozicije nije mi bilo jasno da li je to radio, pokret, ideja, organizacija ili stanje svesti. Ili ko zna šta”.

Od tih vremene s početka ’90-tih do danas, kad ne prodje dan da me B92 ne naljuti, mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom. Htela sam sebi da objasnim šta se desilo, možda je zato najzad na red stigla Mašićeva hronika. Neću biti naivna da je u njoj ključ za sve nedoumice, liči da je odgovor u promenama koje donosi proces starenja. Kao što neki ljudi stare lepo zadržavajuci osnovne crte i toplinu, bistrinu očiju, B92 je u globalu ružno ostario, da li su ga previše šibali razni vetrovi, pržilo “sunce”, da li je popio previše koktela i podigao mnogo zdravica, nije bio disciplinovan na pravi način. Stopio se s okruženjem.

Naravno, ostalo je ponešto od radija B92, napravljen je odličan sajt, ali koliko je sistem ljudskih vrednosti često zagubljen u komercijalnim, profanim, banalnim sadržajima, čak i uz nagrade za pokretanje i medijsku podršku akcijama kao što je Sigurna kuća. Šta je jači utisak, ona ili kuća Velikog brata? Sada sve akcije B92 deluju korporativno, jednolično dvolične, evro ovde-dva tamo. Za svakoga ponešto.

Ovih dana, ipak, kao da vidim tračak one reakcije iz rošlosti na baljezganja i sebičnu neodgovornost kloniranu iz vremena moje mladosti i rane mladosti B92, tek večerašnji razgovor u Poligrafu s Teofilom Pančićem je bio glas razuma, a možda i vapaj da se pripremimo da reagujemo (pribrano i pametno) dok je to još moguće.

Da li su mitinzi i kontra mitinzi mrtvi? Da li će početi spaljivanje knjiga? Da li ćemo jesti korenje i žrtvovati mladost naše dece i njihove živote za mrtvo slovo na papiru neke rezolucije?

Da li B92 može da ponovo otvori kreativni ventil i organizuje novi koncert za mir, “Mir brate, mir”.

ps. Ispod šlema mozga nema. Potrebna nam je sigurna kuća.