Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.