“Od sada pa ko zna do kada…”

Skupljam knjige, šalu na stranu, skoro da tako izgledam sebi poslednjih meseci, jer gomilam knjige koje želim da pročitam, neke sam kupila, neke dobila, a neke čak pozajmila. I tako stojim negde na pola s “Kite Runnerom” (ovde u medjuvremenu prevedenim), štrpkam pomalo od onih knjiga koje mogu da se čitaju deo po deo ili su dobre za ponavljanje gradiva.
Jednostavno dan proleti, tek posle ponoći nadjem se pred dilemom šta čitati. Nemam slobodu izbora da noć posvetim bdenju, mada mi san ponekad teško dolazi od uzburkanosti dana koji je zamnom.

Ovih dana posebno sam ambivalentna, ne znam da li da pratim svu silinu medijske posvećenosti odlazećem Kosovu i nadolazećim problemima koje ta (očekivana) situacija donosi. Neke priče i pojave mi se prostim žargonom rečeno gade. I neki mediji su za to zaslužni. Igra je slična kao za vreme Tita, i Miloševića.
U takvom raspoloženju sinoć sam se ipak mašila knjige Dušana Mašića “Talasnje Srbije”, više zato što sam je pozajmila davno i grizla me je (?) savest da “niti glodjem, niti drugom dajem”. Očekivala sam ja da je dobro dokumentaristički napisana, no vratila mi je tako neobično živa sećanja na stvarnost koju sam i ja proživela u tom vremenu stvaranja i delovanja radija B92, neko grozničavo osećanje i setu da je postojalo nešto drugo i drugačije zbog čega smo se nadali da ima smisla raditi i neke “ludosti”.
I mada nije dozvoljeno “koristiti i reprodukovati u bilokom obliku” tekst, poslužiču se rečima Nebojše Spajića iz predgovora, koje odlično oslikavaju i knjigu i vreme o kome knjiga piše: “Priča o B92 nije sasvim jasna onima koji su na nju gledali sa strane. Čak ni iz te pozicije nije mi bilo jasno da li je to radio, pokret, ideja, organizacija ili stanje svesti. Ili ko zna šta”.

Od tih vremene s početka ’90-tih do danas, kad ne prodje dan da me B92 ne naljuti, mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom. Htela sam sebi da objasnim šta se desilo, možda je zato najzad na red stigla Mašićeva hronika. Neću biti naivna da je u njoj ključ za sve nedoumice, liči da je odgovor u promenama koje donosi proces starenja. Kao što neki ljudi stare lepo zadržavajuci osnovne crte i toplinu, bistrinu očiju, B92 je u globalu ružno ostario, da li su ga previše šibali razni vetrovi, pržilo “sunce”, da li je popio previše koktela i podigao mnogo zdravica, nije bio disciplinovan na pravi način. Stopio se s okruženjem.

Naravno, ostalo je ponešto od radija B92, napravljen je odličan sajt, ali koliko je sistem ljudskih vrednosti često zagubljen u komercijalnim, profanim, banalnim sadržajima, čak i uz nagrade za pokretanje i medijsku podršku akcijama kao što je Sigurna kuća. Šta je jači utisak, ona ili kuća Velikog brata? Sada sve akcije B92 deluju korporativno, jednolično dvolične, evro ovde-dva tamo. Za svakoga ponešto.

Ovih dana, ipak, kao da vidim tračak one reakcije iz rošlosti na baljezganja i sebičnu neodgovornost kloniranu iz vremena moje mladosti i rane mladosti B92, tek večerašnji razgovor u Poligrafu s Teofilom Pančićem je bio glas razuma, a možda i vapaj da se pripremimo da reagujemo (pribrano i pametno) dok je to još moguće.

Da li su mitinzi i kontra mitinzi mrtvi? Da li će početi spaljivanje knjiga? Da li ćemo jesti korenje i žrtvovati mladost naše dece i njihove živote za mrtvo slovo na papiru neke rezolucije?

Da li B92 može da ponovo otvori kreativni ventil i organizuje novi koncert za mir, “Mir brate, mir”.

ps. Ispod šlema mozga nema. Potrebna nam je sigurna kuća.