Archive for the ‘General’ Category

MOSTOVI

Predhodnih desetak dana proveli smo na putu dugom bar 2500 milja (grubo zaokruzeno 3750 km) i jos dodatnih stotinak prepesacili. Glavni cilj nam je bio San Francisko (i okolina), tacke do koje je tesko od Sietla stici u jednom danu, dodali smo zato jos neka lepa mesta (u oba smera), sve iduci u cik-cak prosli nekoliko americkih drzava: Oregon, Kaliforniju, zakacili cak i nesto Nevade, pa opet presli u Kaliforniju, Oregon i vratili se u drzavu Vasington koja je uzasno daleko od svima poznatog administrativnog centra i simbola odredjene politike.

Utisci su toliko zamrseni i preobimni, jedan zakljucak je neizbezan: nije bilo sekunda stvarnog odmora i dosade, pomalo se bojim da li cu uspeti sve da sistematizujem, zapamtim i na pravi nacin podelim s dragim prijateljima, ma svima koji ce izdrzati da me cuju…

Put smo prevalili uglavnom u kolima, natovareni raznim stvarima kao prvi pioniri koji su osvajali Ameriku. Mislim da svakog ko ne zivi u U.S.A moraju fascinirati mamutski autoputevi od po sest traka, lavirinti petlji ulaza i izlaza, nadvoznjaka, mostova…cak jedan u SF dvospratan. Signalizacija besprekorna, obelezavajuce trake koje razdvajaju kolovozne trake svetlucaju, “truckaju”: ako naglo predjete u susednu ili zadremate, a ivicne izrezbarene slajfne ce vas sigurno izdrmati dovoljno da se vratite na pravi put, mimolilazenje iz suprotnih pravaca s razdvojnim prostorom bar od jos jedne trake, kadkad sumom oleandera,  kadkad je ceo umnozeni put jednosmeran, drugi smer je negde van vidokruga. I sve je to veoma dobrog kvaliteta, povremeno vidite ekipe koje rade na odrzavanju o cemu vas na vreme obaveste te tako nema naglog kocenja i iznenadjenja. Usput naucite jos nesto da “highway”-autoput, moze biti isto sto i “freeway”-besplatni autoput, to stvarno i jeste, bar na zapadnoj obali. Planinski putevi su savrseni, nisu bas s sest traka, smanje na cetiri-tri-no nigde nema problema s obilazenjem, asfalt je ponegde posebnog kvaliteta da odoleva surovim uslovima i cuva glavu vozacima, jer planine su ovde vrlo opasne, odroni ogromnih stena stalna pojava. Vozaci su pazljivi i vaspitani, iznenadjujuce koliko je pesak zasticena vrsta. I ne samo pesak, svaka zivotinja.

I tako pod jakim utiskom veoma sredjenih saobracajnica i prilicno disciplinovanih vozaca (ogranicenje je 65-70 milja i skupo je gresiti), usput smo videli samo jednu (tesku) saobracajnu nesrecu, mada je bilo i velikih saobracajnih guzvi, narocito na prilazima gradu i preko mostova, od kojih su neki  gusto poredjani duz reka. Mostovi su me svakom gradu u kome sam bila ili samo prosla potpuno osvojili, deluju mocno i snazno, mastovito, cuveni su, cak jedan zaradjuju silne pare za svoj grad-nepevazidjeni “Golden Gate”.

Posle podugacke etape u zavrsnici zureci “kuci” na zakrcenom freeway-u zaustavljamo se na pumpi na stotinak milja od Sietla, uzimamo kafu koju nekako uspevamo da izaberemo kao “onu koju manje ne volimo”, uz slatkasti ukus miris “French vanile” protezuci noge, komentarisemo nizove ogromnih dugackih kamiona koji svetlucaju u sumraku na ogromnom parkingu, sve dok nam paznju ne privuku novine (u boksovima iz kojih se one mogu jednostavnim ubacivanjem novcica kupiti u svakom trenutku bez icije pomoci) i debeli vristeci naslovi o padu mosta u Minesoti. Neverica, neizbezno pitanje izleti: teroristi? Presli smo mnoge mostove do sada bez imalo sumnje i straha da smo u opasnosti, besomucno sam fotografisala izlomljene linije iz raznih vizura. Mozda sam i pomisljala sam da je moguc neki od onih fatalnih odrona, zemljotresa i erupcija vulkana, sve sto priroda svojim tajnovitim zivotom moze da nam priredi u ovoj zemlji, pa i susret s medvedima, sto se i dogodilo s prilicno bezbdne razdaljine, ako takva postoji….

Citanje dnevnih novina na odmoru bi trebalo staviti na posebnu listu grehova. Mozda je malo manji greh ako se iz potrebe za upoznavanjem ljudi i zemlje u kojoj ste privremeno ipak zaviri u lokalne novine, ponesto postane jasnije, slika se priblizi. Uz dobru instant kafu i prvi lenj dan bez utvrdenih ciljeva prelistavala sam “The Seatle Times”. Na naslovnoj strani jos uvek vruca tema “A national bridge problem”-moglo bi se reci “Mostovi kao nacionalni problem”. Dalje sledi niz ozbiljnih cinjenica o lokalnim mostovima u drzavi Vasington cije je stanje zabrinjavajuce, velikoj letnjoj seobi turista koji hrle nekuda uzduz i popreko, recimo cak na Aljasku preko jednog od veoma ugrozenih mostova (na autoputu 520 plutajuci most).Tako saznate da se ipak problemom mostova ozbiljno bave na velikom drzavnom nivou, da postoje “rang liste” njihove ispravnosti (s poenima od 0 do 100) i da je most u Minesoti bio prilicno stabilan s ocenom 50, jer kazu da neki imaju ocenu 2. Da ne duzim, sve se uvek vrti oko para kojih nikad nema dovoljno ni u bogatim zemljama, a kao i s erupcijama vulkana koje su ipak nepredvidljive (u S.A.D. sasvim iznenadjujuca i netipicna 1980.,  poslednja je bila 2004.), nema garancije da ce most izdrzati  koliko se ocekuje od njega.  Ljudi su opet stradali, nije prvi put, jer bilo je 7 velikih padova mostova,  a pare su se vec “nasle”-ocekuje se u novembru odobrenje paketa za putnu mrezu od 14,5 milijardi dolara. Otkriveni su i probelmi na zeleznici, otkazani neki vozovi….srecom, ali putnicima se nudi autobuski prevoz sto znaci jos vece opterecenje drumskog saobracaja.

Ono malo mostova sto mala Srbija ima, narocito ovih par u Beogradu i onaj najugrozeniji pancevacki, da li su rangirani po svojoj sklonosti padu? Znam da su nasi graditelji mostova cuveni strucnjaci, no sve ima svoj vek. Koliko srece nas je do sada pratilo, te mostovi bar nisu padali sami od sebe. Sreca nije dovoljna, potrebni su oprez i ozbiljnost da se ne ceka predugo, jedna oscilacija previse.
Kad ce Beograd dobiti novi most da ovi oronuli mogu da odahnu i dobiju mogucnost “osvezavanja”? Otvorite kasu na vreme!

Ljuta balkanska papazjanija

Osecam se nekako krivom sto vec vise dana nista nisam objavila na ovom cik-caku, kao da sam izneverila necija ocekivanja, da sam obecala druzenje uz malo price… i nema me.

Kotao nasih zivota ovog leta ponovo je ljuta papazjanija, skupilo se i zakuvalo vruce vreme i vruci dogadjaji na sve strane, nemoguce je pustiti se uobicajenoj julskoj opustenosti i usporiti ritam ni kad vrelina lebdi i gusi i po vascelu noc.

Kratko, ali izuzetno proslonedeljno iskustvo upoznavanja s “drugom” Rumunijom, ostavljajuci proslosti onu koju sam susrela’90., ubedilo me je da su nase predrasude o susedima duboke. Tesko cu objasniti, cak i uz gomilu fotografija, da je zivot u Bukurestu i vecim gradovima evropski, gradi se i …izgleda gradi s ciljem da se vrati onaj sjaj “malog Pariza” koji se pominje u istoriji. Uverena sam, uz sve tranzicione probleme koji ih nisu mimoisli, da za Rumuniju postoji svetla buducnost na vidiku. Na neizbezno pitanje koliko je Causesku jos s njima, odgovoraju da je on deo proslosti-sahranjen duboko, ne sluzi im da oplakuju sebe i uzasne godine pod njegovim terorom. Mladi cak ne zele da znaju nista o njemu.Tekovine njegovih graditeljskih grandomanskih ideja po Bukurestu sasvim razumno koriste, a turisti s kojima smo obisli zgradu Parlamenta ostaju zadivljeni. Luksuzna gradjevina je sigurno izrasla u mukama, znoju i suzama, no izuzetno je arhitektonsko delo, majstorki rad vestih ljudskih ruku, naroda koji je dodirnuo dno i osvaja bolji zivot. Mozda ga ta gradjevina i ceo velelepni kompleks zgrada, fontana i sirokih bulevara podseca sta je sve pobedio. Vise puta sam cula da je posle Pentagona to najveca drzavna gradjevina na svetu. Drago mi je sto sam je videla, i spolja i iznutra! Neki diktatori nisu bili bas obicni lopovi. Nisu ni vampiri, svi su u Srbiji. Posveticu joj deo mog albuma.

Iz rumunskog brzo, prebrzo sam uskocila u beogradski zivot ukrstanja obaveza i priprema za nova putovanja. 

Sinoc sam pokusala da mudrom selekcijom sprecim unutrasnje mentalno pregrevanje na svakom planu, ili bar na onom sto se resava u svetskim institucijama i “naporima” nasih zvanicnika da se spase sto se spasti vise ne moze. Ta je papazjanija zakuvana davno i ostavljena da se krcka…Ali djavo ne spava-otvorih sinoc TV Pandorinu kutiju i verovatno bih skupila neophodnu kolicinu vesti i vratila se boljim aktivnostima da me nije zaprepastio pocetak emisije “Kljuc”: decji pomalo drhtavi i neuvezbani glasovi koji pevaju tuznu kosovsku baladu..Sve je dalje bilo sasvim zapanjujuce, kikotava Natasa Miljkovic koja slatkim glasom opominje da dete Slobodanka ne sme da place, postavljanje pitanja koja vec podrazumevaju odgovor, eho istih odgovora o strahu i uskracenoj slobodi. Cela istina, ali je kljuc ovog  Natasinog performansa bio savim pogresan, nedopustivo ugrozavanje vec ugrozenog detinjstva, zloupotreba dece cak i ako je cilj pravedan. Da li cilj sme da opravdava sredstvo? RTS je ponovo kao u proslosti izneverio profesionalnost i servirao nam jednu providnu nedostojanstvenu maskaradu o bolnoj i ozbiljnoj temi.
Bila sam veoma uznemirena i rada da pustim vrelu paru na nekog odgovornog za nase neuspehe u ubedjivanju svetskog javnog mnjenja u prava na dostojanstven zivot svakog stanovnika ove planete. Odgovornih nema ni na RTS, ni u mnogim drugim drzavnim institucijamana, uglavnom neznalice i foliranti,  a narod u Srbiji cini se da voli takve, pomesao je nesto?
Ni novi, hladniji dan i mnogo tema i dogadjaja da mi okupiraju misli nisu izbrisali ruzan utisak da s ovim kljucem necemo otvoriti prava vrata, dobiti pomoc i skrenuti paznju na probleme kosovskih Srba i njihovu mracnu buducnost. Da li je uopste to bio i cilj, ili tek puko novo varanje zaboravnog naroda?  Zatim sam otkrila da je to repriza. RTS odrzava kontinuitet. 

Bluebell for you

Na vest o smrti umetnika, ikone jednog vremena, ne usudjujem se da napisem nista vise osim da posebnost nosi svoje velike terete. Ime Milana Oklopdzica izaziva asocijacije koje brisu granice medju generacijama, evo da se podsetimo… na  CA. blues:

  ” Otvori usta i sakrij se iza njih.  Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.   Ja ne radim nigde: isuvise sam lak za tezak posao, isuvise sam tezak za lak posao, i isuvise seksi za nocni posao.

   Jos niko nije otisao na sud zato sto je ubio neciji duh.

   Ima ljudi u drustvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom vlastitom stanu.

   Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.

   Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga sto si nekud daleko otisao – to je bila ceznja u najcistijem obliku, uvek sanjas o necemu DRUGOM.”

I na  njegovo vreme van vremena…

“Najhitrijim korakom na svetu, prelazio sam rastojanje od škole do moje ulice. Onima koji ne poznaju Cuburu, odmah saopštavam kako je to rastojanje tri puta vece od dužine same ulice. Možda je to najkraca ulica u Beogradu i, baš zbog svog maloletstva, tri puta je menjala ime u posleratnom periodu vladavine komunistickih urednika. Govorim o mojoj, Kotorskoj. Mada, i njena starija sestra, Makenzijeva, prešla je isti put.
Narod nema sta da jede! Promeni ime ulici.”

Bluebell for you.

WANTED II

Precesto zaboravljam(o?) da internet zivi slican zivot ovom svakidasnjem i da se preplice s njime na milionima raskrsnica, nimalo nije savrsen, niti bezbedan, svuda vrebaju iznenadjenja i opasnosti, postoje sitni i krupni prevaranti, prevaranti visokog stila i lopovi….Uvek tesko odolevam sarmu blistavih umova, tesko odolevam da ne izrazim svoje divljenje za neka “resenja” koja su fascinantna, ma koliko smatram da je prevara i lopovluk uvek samo bas to, ma koliko pametno i “bezbolno” izvedeni. Zar sve “to” ne  izgleda kao uzbudljiv film o nekoj od onih nerazresenih velikih pljacki vozova? Ponekad pljackasi ostanu zauvek nedostupni i neotkriveni, ili im se ako nisu anonimni sudi u odsustvu.

Americki tuzioci su prosle godine pokrenuli istragu, a izgleda vec podigli i optuznicu (www.4low.co.il)  protiv mladog Rumuna Victora Faura iz Arada (aka Sir Vic, aka VickTheTrick, aka …), koji je usao u kopjuterske sisteme NASA, americke mornarice i americkog ministarstva energetike i “naneno im znacajnu stetu”. Viktor po medijima objasnjava da je s i grupom “WhiteHat Team” zeleo da doakaze svoju vestinu i upozori da i najbezbedniji sistemi nisu savrseni  i dovoljno bezbedni. Kazne za takva dela su drasticne, cak moze dobiti 50 godina zatvora(!), a odsteta koju NASA trazi je 1, 5 miliona dolara.

Ovaj slucaj me je podsetio na sjajnu knjigu Kevina Mitnika, “Umetnost Obmane”, nekadasnjeg  najslavnijeg hakera, koji je odsluzio pet godina zatvora, a sad vec seniora i cuvenog strucnjaka za sigurnost na netu. I tako, ukucavsi Mitnikovo ime u pretrazivac, javilo se vise zanimljivih prica.

2005. izisla je nova knjiga “The Art of Intrusion” , recimo da bi naslov bio “Umetnost upada”. Ocigledno, neke institucije ne koriste njegove usluge i nisu citali knjigu(e).

I ona, kao i prva, dozivljava veliki uspeh, a posto nisam imala jos prilike da je procitam, evo validne recenzije:
_______________________________________________________________________________________________________ 

Haker s najgorom kriminalnom reputacijom, a  koji je postao konsultant za pitanja sigurnosti na netu,  Mitnick  nudi izuzetan nastavak svog bestselera “Umetnost Obmane”,  skoro literarno nemodifikovane price iz stvarnog zivota o hakerima koji se sunjaju po serverima firmi sirom sveta. Svako poglavlje pocinje s kriminalistickom pricom koja se cita kao uzbudljiva avantura; malo je zastrasujuce saznanje koliko je svaciji racun u banci ranjiv i podlozan pljacki elektronskih lopova ili kako hakeri koje zanima kocka mogu da pokupe hiljade dolara za samo nekoliko minuta kad se namerace na neki slot aparat.

Otkrivajuci prevaru, Mitnick proseta citaoce korak po korak kroz metod prevencije. Mnogo nalik Obmani , i ova knjiga prikazuje da hakerske metode mogu probiti korporativne i drzavne sisteme mada su zasticeni na naj-naj nacine. Mitnikov zavodljivi stil pisanja kombinuje intrige, zabavu, i obucavanje. Kao i u Obmani, IT profesionalci mogu nauciti kako da otkriju i sprece nelegalne upade i ugrozavanja sigurnosti, dok se obavesteniji citaoci iz pozadine uzivati u pricama o sajber kriminalcima. 

 autor teksta: Joe Accardi, William Rainey Harper Coll. Lib.,Palatine, IL

I sam Mitnik je stalno meta hakera, verovatno je u pitanju onaj isti psiholoski profil ” da se prebije bokser”, ipak majstor  zna neke “cake” bolje od drugih-ne cuva svo blago na jednom mestu. Ukoliko imate prilike i volje procitajte u junskom broju americkog casopisa Playboy clanak (“The Invisible Man” by Jonathan Littman) o Mitnikovoj poseti jednom ozbiljnom skupu gde je zapanjio, koliko i zadivio, prisutne “upadima” u sve sto bi trebalo da bude dobro zakljucano i licni podaci, nekako je atmosfera bila slicna predstavama najcuvenijih madjionicara-nema tog lanca i katanca koji su mu prepreka da otvori :”kovceg.”

Naravoucenije: svako je ranjiv, sve se moze ukrasti, nadmenost i uobrazenost pomazu lopovima, prevarantima, saljivdzijama, kao i mladim gnevnim(?) hakerima,  ….sta moze biti jos?

Zivot na internetu je realan zivot.

Peppersi i na Vidovdan

Vec dva dana kao da sve bruji od Peppers slucaja, iz usmenog predanja, medija ili na netu, tek tesko je naci nekog zadovoljnog, a sav relativni uspeh koncerta izbrisao je odjek uzasa organizacije, cirkusa saobracajne guzve, toliko je zivo opisano svuda oko mene da se osecam kao da sam bila tamo…Ne znam sta kaze Abramovic s sinovima (rekli su mi da su vidjeni na koncertu), no zanimljivo je pratiti diskusiju na vrlo aktuelnom blogu Ivana Bevca, gde se stvar ipak vrti malo sire od “blatnjave njive” u Indjiji, cak se javljaju neki pogledi potpisani kao “anonimno” (do prelaska u komsiju) koji me iznenadju svojom demagogijom:

“Uostalom, cini mi se da sve ove saobracajne nedace komentarise jedan uzak krug ljudi iz centra Beograda ( pa i moja ekipa)…koja je navikla da je sve tu, na pet minuta kolima ili pesice od kuce, besplatne karte, poneki vip…

Neka razmisle malo kako je lepo klincima iz unutrasnjosti koji se jebavaju tako, ili slicno, posle svakog koncerta u nasem gradu, ili tekme…pa cekaju voz na stajgi do 6 ujutru, dok mi kuntamo.

Isao sam mini busom, sa 20 ljudi, od 35god pa navise…svi koji su fanovi pepersa su samo kukali sto je kratko trajalo ZATO STO IM JE BILO LEPO, a ovi ostali su kenjali o parkingu, cekanju itd…

Na kraju, oko 02h u bus nam upada 5 klinaca iz Skoplja. Potpuno mokri, izmuceni…bas simpaticni.

A oni nasmejani.Kao jel mozemo sa vama do Beograda, pa cemo da se snadjemo…putovali smo 16 sati do Indjije, bus, pa stopom, pa bus…pa 39 stepeni, pa nema se para, pa pljusak, pa sav pakao…pa opet NASMEJANI.

“Bilo je sega mega (parafraziram), i dolazimo na Stonse”
e zbog njih je sve ovo super, za njih je i pravljeno
Pozdrav komsija “

Ma , lepo je sto su klinci NASMEJANI, puni entuzijazma, spremni da istrpe, ali potrebno je da znaju da NE MORA tako mucno da bude pre i posle, nikad. Mr. Anonimno kao da preporucuje da budemo srecni sto smo zivi, onako kao ’49. i ’99., ….Mora li i dalje tako u kontinuitetu kao sto su uzasno iste kontinualne vidovdanske poruke, od Milosevica na ovamo, foliraju narod i izazivaju nepotrebne nevolje kao da ih vec nema dovoljno.
Zivot je dragocen, cenimo ga i tako sto cemo ga uciniti boljim bez poredjenja s onima ciji je gori, vec stvarno boljim dajuci mu sve kvalitete koji su moguci.
Posebna je tema da svako ima pravo da za svoje pare dobije adekvatnu vrednost neceg sto je resio da kupi. Kad se izgubi ili ne nadje mera vrednosti, onda djubre moze da stoji nabacano pred galerijom u centru grada svakog dana, zandari ne jure lopove, kladionice su svuda oko nas…a ko o cemu, baba o kosovskom boju.

Golden Time Band

Tragom vesti da bi lanac javnih kuca “Golden Time” trebalo da se prvi put u evropskoj istoriji kotira na Beckoj berzi, ne znam sta da mislim, bas sam zatecena. Aleksander Gerhardinger, uspesan biznismen (RB Immo), prostituciju tretira iskljucivo kao dobar biznis. Zar zakon to dozvoljava?
Podrazumeva li to da zaposleni u njegovom “Golden Time” lancu imaju garantovane sve uslove rada, zastite i odgovarajuceg zdravstvenog i penzionog osiguranja kao da rade u Beckoj operi.
Posmatrano iz drugog, licemernijeg ugla (?), svi su s “Golden Time” sigurniji, sve je pod kontrolom, i prodavci i kupci.
Ma, da li je to moguce…profit je nacin zivota. Gde je granica?

UGROŽENA VRSTA

Cenim “Ekonomist”, citam ga prilicno redovno, uvek nadjem mnogo toga sto me zanima, dobar casopis.
Ah, da bi sve bilo kao u zivotu i oni mi povremeno izbace paru na usi. Ne precesto, no dugo su me “mucili” banalnoscu svog serijala reklama koje su bile ne samo na njihovim stranicama nego po celom gadu: mlada zena intimno prislonjena na starijeg muskarca (laka kopija Omara Sarifa), nabrojane stavke sto cine cenu jednog prstena s brilijantom…  i poruka bese “Profit je nacin zivota”.

Ciji je profit? Neki muskarci koje sam pitala sta misle o reklami i njenoj poruci su je pohvalili….

U najnovijem broju od 25.juna nije mi privuko paznju “Budzet”, mada je na naslovnoj strani i u uvodniku, vec prica tek s 56. “Ugrozena vrsta”. Tekst dobro napisan, aktuelan, prilicno realan, ALI, po mom misljenju skrenuo u mizogeniju i s ociglednim preterivanjem. Procenite sami, razuverite me. Navodim kljucni deo, u kontekstu ili van njega govori isto.
……
“Opasne žene

Trubljenje je nešto po cemu prepoznaješ kulturu ucesnika u saobracaju. Civilizovani trubnu samo ako je apsolutno neophodno, ako se biciklista zaneo i vozi posred ceste. Stoka trubi da bi se iživljavala. Primitivno trubljenje znaci „dezintegriši se” ili „problemu, reši se”, i premda to nije izvodljivo, oni sa trubljenjem nastavljaju. Panicari, ujedno najcešæe i loši vozaèi, trube da najave svoj dolazak, iako imaju dovoljno mesta da prodju pored bicikliste. Medju ovakvima su najcešce žene.

Žene vozaci su, tako, po hijerarhiji treci po opasnosti za bicikliste. Ovo nije politicki nekorektno, ovo je suva cinjenica. Žene mahom voze strogo sredinom puta, i svaka izbocina u vidu bicikliste im pomracuje svest. Po nesigurnom zvuku motora iza svojih ledja biciklista može odmah da zakljuci da je to žena. Kad se žena isparkirava, ona ne vidi ništa sitnije od slona. Može da pokosi biciklistu, a da to i ne primeti. Žene su jezive i kao suvozaci, jer iz automobila izlaze naglo i neocekivano, valjda posle rituala opraštanja sa vozacem. Ako se biciklista zaleti ka prvom mestu na semaforu, a na putu mu se odjednom isprece otvorena vrata automobila i neka sobom zauzeta tetka, posledice lako mogu da se naslute. Narocito su opasna zaustavljena taksi – vozila.

Medjutim, podmukliji od suvozaca koji naglo otvaraju vrata su vozaci, koji to isto rade. Oni, cesto nepropisno parkirani, odjednom odluce da izadju ne pretpostavljajuæi da bi na njega mogao da naleti biciklista. Kad im se spoje pogledi, štrecnu se obojica…..”

Slazem se da su biciklisti ugrozena vrsta u Beogradu i drugim vecim gradovima, recimo isto koliko i majke s malom decom u kolicima kada zele da idu trotoarom, da predju ulicu….

Autor navedenog teksta je Dragana Nikoletic, po imenu zena, sto ne zaci da joj je mizogenija dopustena .

DOBRA HRANA za neupucene

Dobra harana je na dohvat ruke, a i ona koja nam je poznata, nekad nas iznenadi.

Evo sta sam nasla: BUKOVACA-sumska ostriga.

Ova gljiva je idealna dijetalna namirnica koja jaca imunitet, sprecava rast tumora, a pomaže kod anemije i povecanja masnoce u krvi.Naucnici tvrde da nivo holesterola u roku od dva meseca može opasti za citavih 65-80% ako se osušena bukovaca dodaje u kolicini od 4% ukupne dnevne ishrane.
Po hranljivoj vrednosti bukovaca je negde izmecu povrca i mesa, ali je bliža mesu. Sadrži 85% vode, što je cini dijetalnom namirnicom. Ipak, hranljiva je, jer su od njenih 15% suve materije, cak polovina belancevine koje cine kompletan aminokiselinski sastav slican onom koji ima meso.
Osim toga, bukovaca je bogata i vitaminima B1, B2, B5, B6, B7 i P, kao i mnogim mineralima.
U Kini, gde je opisana još u dinastiji Sung (420-479), bukovaca se koristi za ublažavanje bolova i relaksaciju mišica. Pored toga, upotrebljava se i u lecenju lumbaga, ukocenosti ekstremiteta i tetiva, kao i za poboljšanje cirkulacije.

VAZNO je znati da se jela od gljiva ne smeju podgrevati!
I jos samo malo paznje. Cuvena je izreka da su sve gljive jestive, samo se neke jedu više puta, a neke samo jednom…sigurno je sigurno-kupujte gajene gljive.

Recept za vruc dan

Vruci dani u kontinuitetu, sta jesti? Ne volimo svi sendvice od jutra do sutra.
Evo recepta koji mi se dopao, lako se sprema, ukusno je – da se jede i uziva, priznajem ima manu: jedan sastojak je beli luk-neophodan:)
Potrebno:
bukovace (500gr)
1-2 cena belog luka
veza mladog luka
malo soli
malo ulja
bibera po ukusu

Lako oprati bukovace, iseci na rezance, kratko obariti u kipucoj vodi, ocediti.
Mladi luk iseckati krupno i preprziti kratko s malo ulja (po mom ukusu maslinovo je najbolje), dodati zgnjecen ili iseckan beli luk, malo soli i bukovace da se proprzi zajedno par minuta na laganoj vatri. Ostale zacine, kao sto je biber ili neki drugi dodati po ukusu.

Recept sam nasla kao izvorno kineski, ali se odlicno uklapa u nase podneblje i ove vrele dane, cak i post. Multikulturalnost na delu.
Paradjz salata ide sjajno, mozda i po koji obaren mladi krompir.
Vino? Nisam sigurna koje:). Ledena mineralna voda s nekoliko kapi limunovog soka-sigurno osvezava (i dah).

Izgnanstvo?

Ponekad nas potpuno banalna melodija opseda danima, ili neke cudne misli, a evo dogodilo mi se da mi je jedna vest toliko dosadjivala da je i pored svezijih i mnogo vaznijih ipak dobila prostor ovde i postala (moja)danasnja tema. Cak nisam ni sigurna u njenu verodostojnost, mada sam je cula preko medija: eto, u Italiji je pokrenuta inicijativa na drzavnom nivou da se iz nacionalne kuhinje izbaci ili bar smanji upotreba BELOG LUKA, akciju je podrzao i Berluskoni.
Mozete da zamislite sta mi je prvo palo na pamet.
Srecom, istog dana u istoj informativnoj emisiji su objavili da je podignuta optuznica protiv Mila Djukanovica i bratije s sestrom, tako da sam odahnula-Italija ostaje za mene ozbiljna drzava.
I dok sam se smejuljila na onu prvu vest, pitala sta li ih je nateralo da trose vreme i novac da se bave menjanjem recepata svojih baka i pra-pra-prabaka, prisetila sam svih neprijatnih situacija na javnim ( i ostalim) mestim kad ne mozete da izbegnete “miris posle”…cak i ako volite onu svezu aromu pre.
Jedan deo u meni se bunio prizivajuci sva ona divna jela koja, verovatno, ne bi bila ista bez belog luka, one djakonije sto sve svetske kuhinje nude.
O dokazanim i nedokazanim dobrobitima za zdravlje nekom drugom prilikom:)

Prepisujem:
“ A stari Grci su smatrali da je miris cešnjaka nepodoban prije svega u Afroditinom hramu i zabranjivali ulazak svima koji su prije toga jeli cešnjak. U Rumuniji i u našim krajevima je važio za sredstvo koje štiti od vampira.”

I sta reci, proganjace me ova prica jos, tarator je vec na stolu, a tek sto nisu stigle pecene paprike, ajvar…