“Od sada pa ko zna do kada…”

Skupljam knjige, šalu na stranu, skoro da tako izgledam sebi poslednjih meseci, jer gomilam knjige koje želim da pročitam, neke sam kupila, neke dobila, a neke čak pozajmila. I tako stojim negde na pola s “Kite Runnerom” (ovde u medjuvremenu prevedenim), štrpkam pomalo od onih knjiga koje mogu da se čitaju deo po deo ili su dobre za ponavljanje gradiva.
Jednostavno dan proleti, tek posle ponoći nadjem se pred dilemom šta čitati. Nemam slobodu izbora da noć posvetim bdenju, mada mi san ponekad teško dolazi od uzburkanosti dana koji je zamnom.

Ovih dana posebno sam ambivalentna, ne znam da li da pratim svu silinu medijske posvećenosti odlazećem Kosovu i nadolazećim problemima koje ta (očekivana) situacija donosi. Neke priče i pojave mi se prostim žargonom rečeno gade. I neki mediji su za to zaslužni. Igra je slična kao za vreme Tita, i Miloševića.
U takvom raspoloženju sinoć sam se ipak mašila knjige Dušana Mašića “Talasnje Srbije”, više zato što sam je pozajmila davno i grizla me je (?) savest da “niti glodjem, niti drugom dajem”. Očekivala sam ja da je dobro dokumentaristički napisana, no vratila mi je tako neobično živa sećanja na stvarnost koju sam i ja proživela u tom vremenu stvaranja i delovanja radija B92, neko grozničavo osećanje i setu da je postojalo nešto drugo i drugačije zbog čega smo se nadali da ima smisla raditi i neke “ludosti”.
I mada nije dozvoljeno “koristiti i reprodukovati u bilokom obliku” tekst, poslužiču se rečima Nebojše Spajića iz predgovora, koje odlično oslikavaju i knjigu i vreme o kome knjiga piše: “Priča o B92 nije sasvim jasna onima koji su na nju gledali sa strane. Čak ni iz te pozicije nije mi bilo jasno da li je to radio, pokret, ideja, organizacija ili stanje svesti. Ili ko zna šta”.

Od tih vremene s početka ’90-tih do danas, kad ne prodje dan da me B92 ne naljuti, mnogo je vode proteklo Savom i Dunavom. Htela sam sebi da objasnim šta se desilo, možda je zato najzad na red stigla Mašićeva hronika. Neću biti naivna da je u njoj ključ za sve nedoumice, liči da je odgovor u promenama koje donosi proces starenja. Kao što neki ljudi stare lepo zadržavajuci osnovne crte i toplinu, bistrinu očiju, B92 je u globalu ružno ostario, da li su ga previše šibali razni vetrovi, pržilo “sunce”, da li je popio previše koktela i podigao mnogo zdravica, nije bio disciplinovan na pravi način. Stopio se s okruženjem.

Naravno, ostalo je ponešto od radija B92, napravljen je odličan sajt, ali koliko je sistem ljudskih vrednosti često zagubljen u komercijalnim, profanim, banalnim sadržajima, čak i uz nagrade za pokretanje i medijsku podršku akcijama kao što je Sigurna kuća. Šta je jači utisak, ona ili kuća Velikog brata? Sada sve akcije B92 deluju korporativno, jednolično dvolične, evro ovde-dva tamo. Za svakoga ponešto.

Ovih dana, ipak, kao da vidim tračak one reakcije iz rošlosti na baljezganja i sebičnu neodgovornost kloniranu iz vremena moje mladosti i rane mladosti B92, tek večerašnji razgovor u Poligrafu s Teofilom Pančićem je bio glas razuma, a možda i vapaj da se pripremimo da reagujemo (pribrano i pametno) dok je to još moguće.

Da li su mitinzi i kontra mitinzi mrtvi? Da li će početi spaljivanje knjiga? Da li ćemo jesti korenje i žrtvovati mladost naše dece i njihove živote za mrtvo slovo na papiru neke rezolucije?

Da li B92 može da ponovo otvori kreativni ventil i organizuje novi koncert za mir, “Mir brate, mir”.

ps. Ispod šlema mozga nema. Potrebna nam je sigurna kuća.

Baština

Sigurno se svakom dogodi da ga neki dogadjaj toliko sentimentalno pogodi da odmah nije u stanju da ga racionalno i mirno komentariše. Moj susret takve vrste bio je u sredu 28.novembra u Velikoj dvorani Zadužbine Ilije M. Kolarca na koncertu nazvanom ZA DOM MOKRANJČEVE ZADUŽBINE. Nekako neplanirano unapred, sticajem srećnih i posebnih okolnosti pošla sam da čujem jedan glas u jednom horu, potpuno nespremna da atmosfera bude pomalo bez sjaja, preskromna, program odštampan na neobičnom običnom plavom papiru kao na školskoj priredbi, ulazak u salu s zakašnjenjem kao da se čekao neko (važan) ko ipak nije došao, a ni jos pedesetak onih koji su bili planirani za prvih pet praznih redova u parteru. Akademik Despić nam je koncizno izložio vrednost i važnost Mokranjca i njegovog dela kome je potreban DOM za zadužbinu, zadužbinu čoveka koji nije bio samo negotinski lokalni sakupljač narodnog muzičkog blaga. Objasnio nam je da je opet neko vreme u nepovrat izgubljeno i da je potrebna hitra akcija. Ne verujem da je iko u sali bio drugog mišljenja, samo se bojim da su oni koje je trebalo ubediti da budu donatori sedeli to veče na nekom drugom mestu.

Koncert možda nije bio najbolji koji su Prvo beogradsko pevacko drustvo, Akadaemski kamerni hor Liceum, Hor “Obilic” AKUD UB “Branko Krsmanovic” i Akademski hor Collegium musicum izveli u svojoj karijeri, no sigurno je jedan od onih koji su pokazali da plemenit duh umetnosti i svetlog cilja može da ispuni svako srce i prepuni na izgled polupraznu (prilično oronulu) salu, da pevače inspiriše, podigne na noge publiku, da joj izmami ne samo aplauz, vec glas i pesmu i da se svi stope u jedan hor pevajuci Za mnogaja leta. Čudilo bi me da sam bila jedina kojoj su pošle suze. Ko zna da li bi to bilo tako spontano lako da nije razigrana dirigentska ruka i izvanredna volja Darinke Matić Marović vladala ne samo Obilićem i Collegiumom, pokazavši kako se postiže jedinstvo pod sigurnom rukom, sve do finala.

Mokranjac je spašen već ovim koncertom. Nadam se da će akcija koja traje i dalje biti što bolje marketinški podržana i doneti dovoljno donatora da sačuvamo baštinu, dužni smo to Mokranjcu koji ju je sačuvao u svoje vreme i stvarao za buduća pokolenja. I to je naš Jerusalem.

Boja, ukus i miris

Lanac zavisnosti

Zvuči sasvim verovatno da hrana koja je doprinela ekspanziji i uspehu lanaca restorana brze hrane i pića co-co-la tipa ima neke sastojke koji izazivaju zavisnost.

Nisam pušac, mada jako volim kafu, nisam pokušavala (ni morala) da je se odreknem, ponekad samo smanjim količinu kad osetim da sam preterala. Kažu da kofein izaziva fizičku zavisnost, a mnogi to tvrde i za čokoladu. Istraživač i lekar Neal Barnard u svojoj knjizi “Prekinite zavisnički odnos prema hrani” tvrdi da i druge vrste namirnica izazivaju naviku. Zvuči za verovali-ili-ne da i sirevi, razne vrste mesa i šećer prilikom razlaganja tokom procesa varenja oslobađaju supstancu sličnu opijatima koja nas potstiče da ovakve namirnice često jedemo. Knjiga opisuje i kako industrija hrane eksploatiše našeu prirodnu potrebu za hranom i gura nas da sve više koristimo nezdravu hranu. Sve je nekako logično?

Milioni su navučeni kroz neizbežnu biohemijsku reakciju koja se odigrava u našem telu i izaziva osećaj da ne možemo da živimo bez dnevne porcije mesa, sira ili šećera. Dr. Barnard je razvio tronedeljnu dietu koja pomaže da se odviknemo od ove hrane, dijeta je kombinovana sa fizičkim vežbama što pomaže da se postigne balans šećera u krvi i hormona koji komtrolišu osećaj gladi. Volela bih da pročitam knjigu.
Toliko sam ih pročitala na tu temu da još jedna više neće uticati na moje izgubljeno vreme.

U medjuvremenu, imperije kao sto je McDonald’s su u usponu, ne samo u Americi, gde su simbol ekonomskog buma u uslužnoj delatnosti, veoma su bitni i u sferi zapošljavanja. 1968. McDonald’s je imao mrežu od 1000 restorana, 2001. ih je širom sveta bilo oko 28.000 i svake godine otvara se oko 2000 novih! A ono sto veriovatno retko ko zna je da je McDonald’s veliki kiridžija i više zaradjuje od rentiranja svoje imovine nego od prodaje hrane. Još jedan kuriozitet: McDonald’s vodi više dečjih igrališta nego ijedna privatna firma u USA i jedan je od najvećih distrubutera igračaka na nacionalnom nivou. McDonald’s je ušao u živote ljudi širom sveta i teško ga je zaobići.
O ovome je mnogo pisao u svojoj knjizi o NACIJI BRZE HRANE: “The Dark Side of the All-American Meal”, Eric Sshlosser. Knjiga je postala bestseler, sto nije bilo dovoljno da se nešto (mnogo) promeni. Ipak u Americi postoji tendencija prepoznavanja prednosti prirodne i zdrave hrane i akcije na državnom nivou da se zaštite mlade generacije od uznapredovalog problema prekomerne težine.

Mi, osim sto volimo sve brendirano, pokušavamo da naparavimo naše lance brze i nekvalitetne hrane. Jedna široko rasprostranjena pojava su PEKARE ( ne pripadaju jednom lancu, no uopšte se skoro ne razlikuju), nudeći uglavnom nezdravu masnu, kaloricnu hranu koja samo izgleda da nije skupa.
Jedan babanana kosta 15-20 dinara kao i jedna obična masna pogačica. Jabuka mozda i manje, a tek kupus salata.

Svetske statistike govore da većina ljudi ne pojede ni jednu voćku dnevno! Možda je kod nas bolja situacija bar leti, mnogi pojedu poneku šljivu pre nego što je ubace u kazan za pečenje rakije.

Klackalica

Počela je sezona praznika, ustvari glavni udar tek dolazi. Svaki dan pojedem(o) bar jedan komad neke hrane više, nešto što mi nije bilo potrebno. Nažalost, teško je odoleti ukusnim djakonijama s slavskih trpeza, nepristojno je reci “ne hvala, ne mogu više”, ili je još teže obuzdati se u restoranu, ne učestvovati u kancelarijskom i TV grickanju, nekad je hrana tako umirujuća, čini nam se blagotvorna u stresnom trenutku, često društvo koje nas nikad ne izneveri. Uglavnom sedeći, prebacujući se iz stolice u stolicu, pa u sedište u kolima i do fotelje, foteljice, dvoseda, troseda….lagano tonemo u salo.

Eto, kad dobijem(o) samo 1 kg godišnje, zamišljam sebe -vidim mnoge s 5 plus 5 plus 5 kg, a vreme proleti! Naše živote i bar deo našeg genetskog koda žive i naša deca.

Posledice gojaznosti po zdravlje odraslih poznate su, ne samo lekarima, veći i velikom broju laika. I pored toga, problem gojaznosti koji nije jednostran (vezan je za kardiovaskularne, metaboličke, endokrinološke, digestivne, pulmološke, ortopedske, maligne bolesti), raste i danas se govori o epidemiji gojaznosti u svetu. U poslednje tri decenije, mnoge razvijene zemlje suočavaju se sa problemom gojaznosti i kod dece. Nepobitno je dokazana povezanost kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa kod odraslih sa gojaznošću u ranom životnom dobu.

Statistički podaci na koje nailazimo previše su ozbiljni da bi trebalo olako prelaziti preko njih i brinuti samo “veće brige” svetskih kriza i ratova, globalnog zagrevanja i zagadjenja, bolesti protiv kojih još nama leka ili im se ne zna ni uzrok, ili siromaštva, dok gojaznost tiho osvaja (neke delove planete) i isto, kao i glad, ubija globalno.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da je epidemija gojaznosti uveliko zahvatila Evropu, jer se u poslednjih 20 godina broj gojaznih osoba utrostručio. Polovina odraslog stanovništva Evrope je gojazno, a jedno od petoro dece ima prekomernu telesnu težinu (oko 80 miliona dece i adolescenata).

Uzroci širenja epidemije su dramatična redukcija fizičke aktivnosti i nasuprot tome, loše navike u ishrani – korišćenje energetski visoko bogate hrane i napitaka, u kombinaciji sa nedovoljnim korišćenjem voća i povrća. Prema podacima SZO u Evropi, dve trećine stanovništva nije fizički aktivno, bar onoliko koliko je potrebno da bi održali svoju normalnu telesnu težinu. Doneta je evropska povelja i platforma za borbu protiv gojaznosti. Očekuje se da će do značajnijeg smanjenja gojaznosti kroz programe poboljšane ishrane i povećane fizičke aktivnosti doći tek 2015.

Među merama su i one za smanjenje marketinškog pritiska za korišćenje visokoenergetske hrane i pića, sa posebnom pažnjom na decu i adolescente, čije neiskustvo može da bude zloupotrebljeno. Svi u društvu, pa i mediji, imaju veliku odgovornost za širenje informacija o rizicima koje gojaznost nosi i za podizanje svesti ljudi da više brinu o svom zdravlju. Preventiva gojaznosti traži promenu stila života.

Prosle godine u Evropi je započela kampanja usmerena na povećanje potrošnje svežeg voća i povrća kod dece. Ova inicijativa finansirana od strane Evropske Komisije obuhvatila je najmlađe u Poljskoj, Austriji, Švedskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Promotivne akcije će se sprovoditi u supermarketima. Vrednost projekta je 4 miliona €.
U jednom supermrketu u Becu (slučajan izbor u toku nedavne posete) uz svaku kupovinu dobijali smo po dve sočne velike jabuke, bez nalepnice. Možda to nije deo ove akcije, ali je svakako dobro. Ostaje nada da će se akcije slicnog tipa pojaviti i kod nas.

Stručnjaci upozoravaju da je skoro svako treće dete u Srbiji gojazno, a još 18 odsto ima višak kilograma. I Srbija će početkom sledeće godine dobiti nacionalnu strategiju, kojom će biti regulisano i raklamiranje hrane. Još jedno mrtvo slovo na papiru?

Susrela sam se s edukativnim projektom za decu “You are what you eat”, bukvalan prevod bi bio ” Ono si što jedeš “, po meni suština je: uravnotežena ishrana čini uravnoteženog i zdravog čoveka, zar ne? Ovaj projekat je imao važan cilj da neguje i sačuva dobre strane tradicionalne ishrane i nacionalnog identiteta koji se prenosi kroz nju. Nekad je neosporno bilo manje debelih ljudi.

Deca nas gledaju! Deca pamte, deca imitiraju, svesno i nesvesno.

ps. počinje post, s razlogom – da ili ne?

Zagonetna Luna

Mnoge noći punog meseca provela sam bez sna prevrćući se u krevetu. Nekad sam tražila i nalazila i druge razloge da objasnim ovo stanje, ipak najčešće nije bilo očiglednog objašnjenja. I sva čudna raspoloženja naročito u mladosti su dolazila naglo i bezrazložno i nestajala kad mesec krene u drugu fazu. Takav je bio i ovaj vikend, srećom lepo druženje u Bečeju nije bilo ugroženo, osim tako potreban san u noći izmedju subote i nedelje, a Luna je blještala kroz slojeve oblaka na zimskom nebu.

Tokom poslednjih trideset godina objavljeno je više hiljada raznih studija u kojima se istraživao lunarni efekat. One nisu donele relevantan zaključak da li lunarni efekat postoji. Pročitala sam da je to zato što su sva istraživanja ove vrste, bez obzira kakav im je zaključak, mahom pronalazila samo statističku (ne)povezanost mesečevih mena i ponašanja ljudi.
Teško je negirati uticaj koji Mesec ima na prirodu i ljude. Poznato je da on upravlja plimom i osekom, menstrualni ciklus traje u proseku 28 dana, koliko i lunarni, a neki statistički podaci jasno govore o povećanju broja zločina i nasilja u vreme punog meseca.

Da li stvarno tada mesečari hodaju u snu, rane jače krvare, u porodilištima se značajno uvećava obim posla?

Zanimljivo je da ako i prihvatimo da postoje zablude o uticaju na ljudsko ponašanje, zaista postoje neke mesečeve tajne koje još nisu odgonetnute. Pun mesec u blizini horizonta izgleda znatno veći u odnosu na svoju uobičajenu veličinu na noćnom nebu. U predvečerje ili zoru, ogromni puni mesec izviruje. Ovaj pomalo romantični fenomen se naziva mesečeva iluzija. Najčešće se javlja u letnjim mesecima, u danima kad je mesec nisko, a sunce dovoljno visoko na horizontu. Prizor je potpuno nestvaran, doživela sam ga na putu po Americi ovog leta, začinjen neopreznim pretrčavanjem kojota ispred točkova automobila-filmska horor atmosfera uživo.

I još malo suvih činjenica: “Ugaona veličina punog meseca na nebeskoj sferi uobičajeno iznosi oko 0,5 stepeni. No, pri horizontu, lik Zemljinog satelita postaje 50 do 75 odsto veći. Naravno da mesec ne raste, ali se ne događaju nikakvi prateći astronomski fenomeni koji bi uticali na njegov izgled. Šta su uzroci mesečeve iluzije? Ovim pitanjem su se bavili rani kineski i grčki astronomi, ali ni danas ne postoji pouzdan naučni odgovor. Povećanje lika meseca, bar što se nauke trenutno tiče, jedini je čudan i neobjašnjiv fenomen koji se dešava tokom punog meseca.”

Vasiona nije tako jednostavna smeša, bar za mene (astronomskog laika). Tesno sam povezana s Mesecom, natalne karte mi tako kažu.

Osunčan pogled

Koliko jedan sunčan dan donosi promena i doprinosi drugačijem raspoloženju. Sigurno je da bolje raspoloženje ne rešava probleme, ne zavaravam se. Crni dim koji sam jutros ugledala nestao je (da se verovatno ujutru ponovo pojavi), a krovovi mog grada s snežnim pačvorkom deluju nekako oronulo. Vratio se mom standardnom pogledu i tamni obris Beogradjanke. Ipak pomalja se nešto boja, pomešano rumenilo i plavetnilo obećavali su lep zalazak sunca. Taj trenutak brzo je pojeo mrak. Ušli smo u hladno zimsko veče. Beograd ima šta da ponudi ovog utorka? Previše sedim kod kuće.

Pod okriljem magle

Sneg je stao i polako jutros nestaje prirodnim putem. Uobičajeno sivilo zimskog Beograda danas je dominantno, pritisnut je kapom od magle, okružen je maglom. Vidik kroz prozor kancelarije je nepotpun, tamna kulu Beogradjanke od jutros ne postoji, ni ona ni malo ukoso slika mosta Gazele, nigde gradskih brda, a s suprotne strane zgrade su kao nalepljene na belo-sivu pozadinu. Depresivno, a kažu i nezdravo, magla je i čadjava, lepljiva. Zima  zvanično nije ni počela, mnogi ovakvi dani su tek pred nama, smišljam kako da dodam malo živih boja.

Vikend s snegom u Beogradu

Jutro će promeniti sve?

Samo da ne zaledi. Zima u Beogradu je težak ispit svake godine, konstanta iznenadjenja i test preživljavanja.

Maksim u Beč, Maksim iz Beča?

Krajem prošle nedelje i deo vikenda provela sam prvi put u ovom veku u Beču. Moje dečje sećanje na predhodnu davnu posetu nije nestalo, samo se pretvorilo u par slika Šembruna i lep utisak. Nadam se da se ovo nedavno vidjenje doživljeno kao praznik za sve moje potrebe neće pretvoriti u neprijatno sećanje na teška vremena bečkih pregovora i naše političke krize, neće bledeti divan susret s normalnim životom i sačuvanom civilizacijom, a jačati ona mučnina od još jednog testiranja mog strpljenja i samopoštovanja dok se ne zablista viza u pasošu, neće i Beč postati simbol kosovskog poraza i svega s negativnim predznakom što on u suštini nikako ne može biti.

Naš naum nije bio u osnovi turistički, a zahvaljujući izuzetnim domaćinima Media Literacy Award festivala pomešali smo naš cilj i (miroljubivu) borbu za medijsku edukaciju dece i mladih i raznovrsno uživanje u prestonici Austrije, videli smo smo kako se implementira važan projekat u formalni sistem edukacije jedne ozbiljne organizovane države, na zadovoljstvo učenika i edukatora, videli s koliko entuzijazma svi rade, koliko su spremni na saradnju i cene svaku ideju nezavisno od zemlje iz koje su gosti bili, nezavisno da li su članice EU od nedavno ili jos cekaju pred vratima. Svaki kontakt s kreativnim ljudima bez obzira na godine mi vraća energiju i stimuliše u svakoj sferi interesovanja, unosi radost.

Ljudi su ljubazni, prijatni, sasvim po mom ukusu, nekako su radni i nenametljivi, o odličnoj hrani, a i svim vrstama pića (ubrajam tu i fantastičan voćni jogurt) govori moj zabrinut jutarnji pogled na kućnu vagu. Nisam više sigurna da najviše volim Švarcvald tortu, Zaher se tako jednostavno topi u ustima.

Vreme nas nije mazilo. Brzo sam shvatila zašto mnogi po kiši nose samo dobru kapu, jer ona čuva glavu i od vetra kome retko koji kišobran može da se suprotstavi. Nikad nisam videla toliko kišobrana po korpama za otpatke-mi smo im pridružili naša dva.

Samo da i ja ne prodjem po onoj staroj “Maksim u Beč, Maksim iz Beča”, mada sam videla odlične filmove mladih koji jasno govore o njihovom razumevanju zamki sveta u kome žive, kolekciju slika Ticijana i još neverovatan broj remekdela za pet sati brze šetnje unutar Kunst historiches museum-a, koji je i sam prelepa i moćna gradjevina (blizanac prirodnajčkom muzeju), obe smestene na trgu-platou na kome kao da dominira prst s spomenika Mariji Tereziji, samo da se sve ne poništi povratkom u trnovitu i blatnjavu svakodnevicu Srbije, što me već posle par dana teško pritiska.

Koliko listanje albuma pomaže? Volela bih da obidjem (iznutra) sve muzeje pored kojih sam prošetala i odem u Operu. Na repertoaru prosle subote bila je “Pikova dama”, medju izvodjačima i jedno naše ime. U najavi premijera Vagnerovih Niberlunga za decu- kultura se usvaja od malih nogu.

Nije sasvim neostvarljivo videti Beč uživo dva-tri puta u istom veku?

Ps. Shopping, kao jedna lepa sporedna stvar, je vredan pažnje, poučna razonoda i samo uz gledanje-just looking, ah-radnje blistaju obiljem, sasvim su u trendu svetskih metropola mode, nekako je sva roba ispeglana, izlozi nepretrpani s stilom i tek se nazire sav sjaj koji će doneti sezonska prazniična atmosfetra. Posebno su interesantni privremeni kiosci po svim trgovima, slatki dućani s svakakvim gurmanlucima, domaćim proizvodima, šarenim poklonima.

Možda je jeretički da poredim cene ponude svega i svačega u centru Beča (u krugu dvojke koja isto vozi njihovim čuvenim ringom) i u centru Beograda-tu smo egal, osim za onaj izbor i kvalitet koji mi nemamo, još? Mali problem je što radnje rade uglavnom do 18h, kao i muzeji. S kafanama, kafanicama, pivnicama, vinskim podrumima …. nema problema za celovečernji provod.

Vratila sam se u starim čizmama i s novim šalom:), naravno i Mozart kuglama, da, i DVD prezentacijom Khmuseum-a za unošenje boja u dugu šmrcavu beogradsku zimu. I prvi sneg u Beču je posh. Volim ga i u Beogradu, al’ prvih pola sata.