Maksim u Beč, Maksim iz Beča?

Krajem prošle nedelje i deo vikenda provela sam prvi put u ovom veku u Beču. Moje dečje sećanje na predhodnu davnu posetu nije nestalo, samo se pretvorilo u par slika Šembruna i lep utisak. Nadam se da se ovo nedavno vidjenje doživljeno kao praznik za sve moje potrebe neće pretvoriti u neprijatno sećanje na teška vremena bečkih pregovora i naše političke krize, neće bledeti divan susret s normalnim životom i sačuvanom civilizacijom, a jačati ona mučnina od još jednog testiranja mog strpljenja i samopoštovanja dok se ne zablista viza u pasošu, neće i Beč postati simbol kosovskog poraza i svega s negativnim predznakom što on u suštini nikako ne može biti.

Naš naum nije bio u osnovi turistički, a zahvaljujući izuzetnim domaćinima Media Literacy Award festivala pomešali smo naš cilj i (miroljubivu) borbu za medijsku edukaciju dece i mladih i raznovrsno uživanje u prestonici Austrije, videli smo smo kako se implementira važan projekat u formalni sistem edukacije jedne ozbiljne organizovane države, na zadovoljstvo učenika i edukatora, videli s koliko entuzijazma svi rade, koliko su spremni na saradnju i cene svaku ideju nezavisno od zemlje iz koje su gosti bili, nezavisno da li su članice EU od nedavno ili jos cekaju pred vratima. Svaki kontakt s kreativnim ljudima bez obzira na godine mi vraća energiju i stimuliše u svakoj sferi interesovanja, unosi radost.

Ljudi su ljubazni, prijatni, sasvim po mom ukusu, nekako su radni i nenametljivi, o odličnoj hrani, a i svim vrstama pića (ubrajam tu i fantastičan voćni jogurt) govori moj zabrinut jutarnji pogled na kućnu vagu. Nisam više sigurna da najviše volim Švarcvald tortu, Zaher se tako jednostavno topi u ustima.

Vreme nas nije mazilo. Brzo sam shvatila zašto mnogi po kiši nose samo dobru kapu, jer ona čuva glavu i od vetra kome retko koji kišobran može da se suprotstavi. Nikad nisam videla toliko kišobrana po korpama za otpatke-mi smo im pridružili naša dva.

Samo da i ja ne prodjem po onoj staroj “Maksim u Beč, Maksim iz Beča”, mada sam videla odlične filmove mladih koji jasno govore o njihovom razumevanju zamki sveta u kome žive, kolekciju slika Ticijana i još neverovatan broj remekdela za pet sati brze šetnje unutar Kunst historiches museum-a, koji je i sam prelepa i moćna gradjevina (blizanac prirodnajčkom muzeju), obe smestene na trgu-platou na kome kao da dominira prst s spomenika Mariji Tereziji, samo da se sve ne poništi povratkom u trnovitu i blatnjavu svakodnevicu Srbije, što me već posle par dana teško pritiska.

Koliko listanje albuma pomaže? Volela bih da obidjem (iznutra) sve muzeje pored kojih sam prošetala i odem u Operu. Na repertoaru prosle subote bila je “Pikova dama”, medju izvodjačima i jedno naše ime. U najavi premijera Vagnerovih Niberlunga za decu- kultura se usvaja od malih nogu.

Nije sasvim neostvarljivo videti Beč uživo dva-tri puta u istom veku?

Ps. Shopping, kao jedna lepa sporedna stvar, je vredan pažnje, poučna razonoda i samo uz gledanje-just looking, ah-radnje blistaju obiljem, sasvim su u trendu svetskih metropola mode, nekako je sva roba ispeglana, izlozi nepretrpani s stilom i tek se nazire sav sjaj koji će doneti sezonska prazniična atmosfetra. Posebno su interesantni privremeni kiosci po svim trgovima, slatki dućani s svakakvim gurmanlucima, domaćim proizvodima, šarenim poklonima.

Možda je jeretički da poredim cene ponude svega i svačega u centru Beča (u krugu dvojke koja isto vozi njihovim čuvenim ringom) i u centru Beograda-tu smo egal, osim za onaj izbor i kvalitet koji mi nemamo, još? Mali problem je što radnje rade uglavnom do 18h, kao i muzeji. S kafanama, kafanicama, pivnicama, vinskim podrumima …. nema problema za celovečernji provod.

Vratila sam se u starim čizmama i s novim šalom:), naravno i Mozart kuglama, da, i DVD prezentacijom Khmuseum-a za unošenje boja u dugu šmrcavu beogradsku zimu. I prvi sneg u Beču je posh. Volim ga i u Beogradu, al’ prvih pola sata.