Lanac zavisnosti

Zvuči sasvim verovatno da hrana koja je doprinela ekspanziji i uspehu lanaca restorana brze hrane i pića co-co-la tipa ima neke sastojke koji izazivaju zavisnost.

Nisam pušac, mada jako volim kafu, nisam pokušavala (ni morala) da je se odreknem, ponekad samo smanjim količinu kad osetim da sam preterala. Kažu da kofein izaziva fizičku zavisnost, a mnogi to tvrde i za čokoladu. Istraživač i lekar Neal Barnard u svojoj knjizi “Prekinite zavisnički odnos prema hrani” tvrdi da i druge vrste namirnica izazivaju naviku. Zvuči za verovali-ili-ne da i sirevi, razne vrste mesa i šećer prilikom razlaganja tokom procesa varenja oslobađaju supstancu sličnu opijatima koja nas potstiče da ovakve namirnice često jedemo. Knjiga opisuje i kako industrija hrane eksploatiše našeu prirodnu potrebu za hranom i gura nas da sve više koristimo nezdravu hranu. Sve je nekako logično?

Milioni su navučeni kroz neizbežnu biohemijsku reakciju koja se odigrava u našem telu i izaziva osećaj da ne možemo da živimo bez dnevne porcije mesa, sira ili šećera. Dr. Barnard je razvio tronedeljnu dietu koja pomaže da se odviknemo od ove hrane, dijeta je kombinovana sa fizičkim vežbama što pomaže da se postigne balans šećera u krvi i hormona koji komtrolišu osećaj gladi. Volela bih da pročitam knjigu.
Toliko sam ih pročitala na tu temu da još jedna više neće uticati na moje izgubljeno vreme.

U medjuvremenu, imperije kao sto je McDonald’s su u usponu, ne samo u Americi, gde su simbol ekonomskog buma u uslužnoj delatnosti, veoma su bitni i u sferi zapošljavanja. 1968. McDonald’s je imao mrežu od 1000 restorana, 2001. ih je širom sveta bilo oko 28.000 i svake godine otvara se oko 2000 novih! A ono sto veriovatno retko ko zna je da je McDonald’s veliki kiridžija i više zaradjuje od rentiranja svoje imovine nego od prodaje hrane. Još jedan kuriozitet: McDonald’s vodi više dečjih igrališta nego ijedna privatna firma u USA i jedan je od najvećih distrubutera igračaka na nacionalnom nivou. McDonald’s je ušao u živote ljudi širom sveta i teško ga je zaobići.
O ovome je mnogo pisao u svojoj knjizi o NACIJI BRZE HRANE: “The Dark Side of the All-American Meal”, Eric Sshlosser. Knjiga je postala bestseler, sto nije bilo dovoljno da se nešto (mnogo) promeni. Ipak u Americi postoji tendencija prepoznavanja prednosti prirodne i zdrave hrane i akcije na državnom nivou da se zaštite mlade generacije od uznapredovalog problema prekomerne težine.

Mi, osim sto volimo sve brendirano, pokušavamo da naparavimo naše lance brze i nekvalitetne hrane. Jedna široko rasprostranjena pojava su PEKARE ( ne pripadaju jednom lancu, no uopšte se skoro ne razlikuju), nudeći uglavnom nezdravu masnu, kaloricnu hranu koja samo izgleda da nije skupa.
Jedan babanana kosta 15-20 dinara kao i jedna obična masna pogačica. Jabuka mozda i manje, a tek kupus salata.

Svetske statistike govore da većina ljudi ne pojede ni jednu voćku dnevno! Možda je kod nas bolja situacija bar leti, mnogi pojedu poneku šljivu pre nego što je ubace u kazan za pečenje rakije.