Pričaonica u nastavcima

Mnogo puta sam čula prošlih dana da nam se ne piše dobro zbog lepog vremena, da je neophodno da se pokvari i bude primereno uobicajenom novembarskom sivilu, hladnoći i bar kiši, ako već nikako da padne sneg i u nižim predelima. To bi trebalo da doprinese svopštem zdravlju stanovništva i otkloni opasnost od napada virusa. Ne znam onda kako nam uopšte stigne grip-kad tad u toku zimske sezone. Ljudima se ne može ugoditi, te tako nekima ipak ne prija ova promena, a u našoj kući virus je oborio juče 66,66% stanovništva. Danas smo bolje, odmaramo se, mirujemo kako bi to lekari preporučili, uz puno čaja i već nam nije zlo i na sam pogled na hranu. U (nenadanoj) dokolici ponešto se pročita, pogleda tv u terminu koji nije inače dostupan. Ne mogu da kazem da mi je današnji dan bio dosadan, izdržala bih još jedan takav kod kuće, kad bi se moglo.

Možda i nije znak da mi je danas bolje nego juče to što sam se šarajući daljinskim po tv programima zaustavila na direktnom prenosu iz Skupštine RS. Stpljenje me je držalo kratko, al’ svašta sam čula: od fantastičnih cifara koje se vrte po platnim spiskovima aerodromskih glavešina naše metropole, preko zahteva za hapšenjem tih i takvih lopuža, koja se moraju odigrati već danas do mraka, preko komplikovane mreže pretnji i ugrožavanja dece poslanika sistemom sms organizovane od strane važnog lica iz korova radikalne stranke izraslih mladih naprednjaka podržanih nekom intervntnom brigadom policije( ako sam dobro povezala), plus o nekom dugu nekom fondu nečega u Bajinoj bašti, a sve to kao primedbe po poslovniku, ne garantujem da sam dobro zapamtila, možda mi fali uvid u predhodne nastavke. Znam da je za par minuta palo mnogo optužbi za kriminal, teških i ružnih reči, mogli bi se u govorima pomenuti s onima koji su ih tako ocrnili suditi dok je sveta i veka, sem ako svi pre toga zajedno ne napune neki kazamat. O čemu Skupština ustvari raspravlja? Da li neko zna da li mi stari pasoš (nepostojece države) i dalje važi samo do 31.decembra o.g., mada u njemu piše da ističe dogodine u ovo vreme.

Odjednom mi je pao na pamet Hajd park (Hayd Park), ustvari onaj tzv. Hayd Park Corner, svetski poznato mesto u svetski poznatom parku u Londonu gde svako može da iznese mišljenje o bilo čemu. Zapitala sam se zašto su nam bili ptrebni izbori i zašto skupo plaćamo narodne predstavnike da bi oni od naše Skupštine pravili taj ugao “pričam ti šta mi je volja” umesto da nas vode ka mestu i vemenu boljeg života. Osveživši sećanje i obogativši znanje shvatila sam da je ugao u londonskom ( i još nekim gradovima koje su ga kasnije dobili) Hajd parku mesto gde su se i ozbiljne pametne reči čule, ozbiljne bitke vodile i da pomenuto poredjenje ne bi bilo adekvatno.

Verovatno nisam jedina koja je imala iluzije i predrasude da je to mesto koje ne podleže nikakvim pravilima ili zakonu, a istina je da dozvola javnog obraćanja važi sve dok policija to što govornici iznose može smatrati u skladu s zakonom, tj. ne postoji imunitet koji govornike štiti pred zakonom, ali s druge strane nijedna tema nije zabranjena. Po pravilu policija je tolerantna i interveniše samo u slučajevima ukoliko dobije primedbe na govor ili je govornik preterao s upotrebom ružnih reči.

Mnogi od redovnih govornika koji se čuju u londonskom Hajd parku nisu poznati ni po nečemu, ipak zabeleženo je da su na tom mestu govorili i Karl Marks, Vladimir Lenjin, Džrdž Orvel, … Krajem devetnaestog veka tu su se skupljali socijalisti da iznose svoje mišljenje i debatuju.

2003. godine vlasti koje upravljaju parkom su pokušale da zabrane demonstracije protiv rata u Iraku, što je izazvalo nemire.

Beograd stvarno ima svog imenjaka čuvenog londoskog Hajd parka, nastalog pošto je polovinom devetnaestog veka na livadama na Topčiderskom brdu počela planska sadnja drveća oko konaka kneza Miloša, pa istoričari kažu da da je Topčiderski park postao prvi te vrste u Beogradu, a danas je najstariji u gradu. Naš Hajd park nalazi se na početku Topčiderskog brda, a sadašnji izgled dobio je tridesetih godina prošlog veka. Danas, nažalost, ovaj park nije reprezentativan, tek poneki njegovi delovi su uredjeni i mogu da se pohvale lepotom, veliki deo ovog parka iskopan je i uništen prvo zbog gradnje Prokopa, a potom i bulevara za „Kuću cveća“.

Neko bi rekao: Kakav Hajd park-takva i Skupština.

Hleba i botoksa

Mnogo puta sam izgovorila SVET JE POLUDEO i pitala se da li može biti još ludji. Izgleda da može, ponekad me zapanji novim apsurdima i nekom vrstom morbidne vitalnosti i obiljem svakakvih ideja.
Ovih dana sam, što bi populistički rekli-ostala bez teksta kad sam na TV videla dug red kandidata za aplikaciju botoksa na ulici u brazilskoj metropoli Riu i pročitala da je Brazilsko društvo za estetsku medicinu ponudilo besplatane inekcije za botoksa i neke druge tretmane za ulepšavanje (ali i lasersko uklanjanje malja ili tretman akni, hemijske pilinge kože) za ljude čiji prihodi ne prelaze $250 mesečno. Predstavnica ove organizacije Izabel Alvarez objasnila je za javnost da je do sada već oko 10.000 ljudi imalo tretman, a da je to akcija u kojoj i jedna i druga starna dobija pošto je deo treninga studente za buduće doktore dok njihovi sunarodnici dobijaju nešto što im njihov standard ne bi nikad obezbedio. Dodatno su bili na raspolaganju i saveti nutricioniste. Ovo verovatno znači da taj deo populacije nije gladan.

Brazilci su okarakterisani kao lepotom opsednuta nacija, no mislim da su ljudi uvek bili slabi na lepotu-tudju i sujetni na svoju, posebno u današnje vreme kad izgleda da su večna mladost i bar prijatan izgled neophodni i skoro na dohvat ruke ne samo najbogatijima.
Lepota donosi samopouzdanje, bolje raspoloženje i sebi onima koji vas gledaju i često je preduslov za uspeh u životu. Licemerno ili ne, poklonu se u zube ne gleda, zar ne? .

Jedan Amerikanac je komentarisao na internetu da su nečeg takvog mogli da se sete i doktori u njegovoj domovini u krizi i recesiji i na taj način učine nešto za siromašne kojih je sve više…. Ne mogu ničeg da se setim što bi kod nas doktori mogli besplatno da ponude, botoks bi prošao i ovde.
S druge strane proizvodjač originalne robne marke s imenom BOTOX, firma Allergan, odmah je negirala da je njihov proizvod korišćen u ovoj akciji (!?). Nekad je dobro kad robna marka postane sinonim za neki proizvod, a nekad izaziva zabunu, tako da je greška da se svaka supstanca botulina tipa A ovako naziva.

E ta supstanca koju i kod nas kolokvijalno zovu botoks (botox), preparat koji se u estetskoj hirurgiji najviše primenjuje, je ustvari prirodni toksin, osim problema sa gutanjem i disanjem, može dovesti i do smrti.
U Srbiji, prema Agenciji za lekove i medicinska sredstva upotreba botoksa zabranjena je u kozmetičke svrhe, odnosno za ublažavanje crta lica i „peglanje“ bora, ali se on upravo u te svrhe nudi u svim klinikama estetske hirurgije u zemlji.
U Evropi ima zvaničnih podataka o osobama koje su posle primene botoksa imale ozbiljne teškoće, kod nekih i sa smrtnim ishodom. Kod nas tvrde da takvih tragičnih rezultata nije bilo, da postoje registrovana dva botoks preparata. Jedan naš intervjuisi poznati estetski hirurg se začudio i upitao kako je moguće da kod nas postoji zabrana, a svi smo svedoci da se ovaj tretman javno nudi i slobodno obavlja.
Sve je lepo dok se ne pojavi problem, recimo da  umesto lepo zategnutog lica dobijete zamrznut osmeh. Nepotrebno je pominjati kaznu ili lekarsku etiku u odnosu na ilegalno izvedene intervencije.
Holivudski sindrom mladog lica je postao još jedno od globalnih svetskih čuda. Botoks nije dovoljan, potreban je i kolagen i dela plastične hirurgije-nešto kao BIG M, u velikoj kesi dupli hamburger, krompirici, cola, ….i mora se ponavljati jer nije trajno i izaziva zavisnost.

Da li oni Brazilci imaju pravo na novu porciju botoksa za 6 meseci kad isčili dejstvo ubrizganog, kako će se inače pogledati u ogledalo?
Istine radi, ima i gorih eksperimenata i treninga koji se odvijaju tajno, često pacijenti i ne znaju da u njima učestvuju.

Netipična subota

Lep dan izvan proseka za ovo doba godine, izvan generalnog pogleda na ovaj grad, izvan opšte životne situacije u zemlji i globalne svetske …Nisam nigde žurila, nisam se nervirala, radila sam šta sam htela.

Vreme je uprkos najavama metereologa bilo sunčano i relativno toplo, Knez Mihailova ulica je živahno strujala subotnje puna, u uobičajenoj shopping fazi, ali mi se ukazala demografska slika netipična za Srbiju, prosek godina i lice nacije koje se samo poželeti može, uglavnom sve neki simpatični mladi ljudi, puno male dece, izgledaše dobro raspoloženi, spremni ne samo da kupuju, već i da šetaju, još malo posede u retkim baštama na ulici i skrenu iz glavnog toka da pogledaju izložbu o arheološkom nalazištu u Vinči.

I tako je u prostoru galerije Akademije nauke i umetnosti bila neobično velika gužva, a nije napolju duvalo, niti je padala kiša, radnje su izazovno pune šarene robe. Postavka izložbe je, najzad , sasvim zanimljiva, pokazala da približavanje publici multimedijalnim sredstvima ne umanjuje lepotu prikazanog i ozbiljnost teme. Posebni delovi prostora namenjeni deci i mogućnost da crtežima progovore o svojim utiscima dali su životnost samoj izložbi i onu neophodnu sponu izmedju prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti bez koje bi sve to bilo besmisleno i mrtvo.

Shopping je neizbežan, makar i samo odlazak po hranu, no nikad Knez Mihailova i ulice koje je presecaju, za mene neće moći da zameni surogat grada-tržni centar-s efektom kapsule multivitamina u poredjenju s uživanjem u  nekoj višebojnoj mirišljavoj svežoj salati…. Istine radi, nije uvek tako šarmantno, ali je uvek vazduh drugačiji…

Ćirilica ili latinica- i jedno i drugo!

Nisam imala priliku da imam u rukama novi pasoš, tako da o njegovoj naslovnoj korici sudim samo po objavljenim fotografijama. Boja na njima nije autentično crvena, što se može razumeti, no tekst je tu.

Da li se to u štampanju izgubila latinica, koja se zvanično (?) koristi u Srbiji i obavezno uči u školi?

Pasoš kao svemirski projekat

Pratim storiju o novom srpskom pasošu kao nijednu od serija na TV, epizode se gomilaju i priča je puna adrenalina kao španska “sapunica”, vrvi od preokreta i pretnji novim nevoljama, zatežu mi živce i mute zaplet, a ja volim i moram da putujem. U julu sam bila odahnula na vest da će stari pasoši važiti do kraja 2009.- taman da do kraja potrošim svoj stari.

U subotu 1. novembra, na moje iznenadjenje, ministar policije je izjavio da se više neće izdavati stari pasoši, ali i pojasnio da ako Skupština ne izglasa izmene Zakona o putnim ispravama, stari pasoši važe samo do kraja ove godine. Skupština radi prekovremeno i opet nema kraja nedovršenim poslovima, predsednica je obećala da će biti sredjeno, što je pouzdano u ovoj zemlji u skladu s narodnom poslovicom : “Obećanje-ludom radovanje.”

I sad kako da mirno spavam, planiram poslove i sanjarim o putovanjima. Problem liči da je lako rešiv, samo da popunim prijavu za novi pasoš, a sve vize koje imam u starom da nisu istekle važiće i dalje, kao prilog – rezime iz predhodne epizode. Bilo bi tako, da činjenice ne govore drugačije:

1) na novi pasoš se čeka 3 nedelje,

2) policijski izvor kaže da trenutno ima podnetih zahteva 232.000, a izdato je 96.000 (od onog sasvim volšebnog trenutka ovog leta kad je počelo njihovo štampanje).

Pominje se da samo 11% drzavljana Srbije ima stari pasoš. Grubom računicom na nekih 7,5 miliona stanovnika to bi bilo 825.000 pasoša. Nisam sasvim sigurna da li bi trebalo da saberem zahteve i izdate i dodjem do cifre od 328.000 kao nekog optimističkog učinka, ili da oduzmem izdate od broja zahteva i padnem u potpuno u depresiju čak i ako se starim pasošima produži važenje do kraja 2009.

Nadam se samo da će štamparske prese izdržati rad u tri smene, a da će nadležni voditi računa da ovako uspešna proizvodnja, možda najuspešniji posao u zemji, ima dobro održavanje.

Sad smišljam kad je dobar trenutak da predam zahtev, pred Novu Godinu, 4.januara, …. paralelno se podsećajući na predhodne epizode ovog seriala koji, kad bolje razmislim, možda ipak spada u žanr naučne fantastike i svemirskih otkrića.

A počelo je tako svetski.

09.03.2008.

Večernje Novosti su pored ostalog objavile:

“Vlada Republike Srbije, “Večernje novosti” i RTS pokreću akciju “Novi srpski pasoš – novo lice Srbije”, u cilju promocije nove putne isprave. Posle 90 godina Republika Srbija dobija pasoš sa obeležjima svoje državnosti.

Ovom akcijom Vlada Srbije u saradnji sa “Novostima” – najtiražnijim dnevnim listom u Srbiji – i RTS želi da promoviše kvalitet naše nove putne isprave, ali i ljude koji predstavljaju prave vrednosti našeg društva.

U saradnji sa medijskim partnerima, Vlada Republike Srbije poziva građane da kandiduju ljude iz svojih gradova, mesta i sela, ali i iz dijaspore, koji po njihovom mišljenju zaslužuju da budu nosioci prvih pasoša.

Kandidovanje počinje u ponedeljak, 10. marta, i traje do 25. marta 2008. godine. Prve 204 putne isprave Republike Srbije početkom maja će biti dodeljene najistaknutijim građanima iz Republike Srbije i dijaspore.

Broj 204 uzet je simbolično zbog 204 godine od obnavljanja srpske državnosti.”

03.04.2008.

Agencija Beta nas je informisala da je dodat i pasoš broj 205 za najboljeg srpskog tenisera Novaka Djokovića. Djelić je obelodanio da je konkurs završen, i najavio rezervaciju još 400 komada crvenih pasoša za naše sportiste, te da će za ostale gradjane izdavanje početi krajem maja.

21.07. 2008.

B92 objavljuje da je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je u nedeju izjavio Tanjugu da je MUP-u dostavljena određena količina novih pasoša, čiji jedan deo ne zadovoljava naše nove propise i, pogotovo, standarde Evropske unije.

Posle sastanka s odgovornima za proizvodnju tj. predstavnicima Zavoda za izradu novčanica i firme koja isporučuje tehnologiju izrade polikarbonatske stranice obavestili su ministra o trenutnim tehničko-tehnološkim problemima i dinamici izrade pasoša, u skladu sa ugovorenim rokovima.

….

Bilo je tu periodično još konferencija za štampu, prepucavanja ko je kriv na liniji zvaničnika vlade, zavoda za izradu novčanica, političkih stranaka….i, nažalost ne vidi se kraj. Umešali su se i dušebrižnici za našu ugroženu intimu, ljudska prava, kradju identiteta ……

Meni se čini i da neko nije na vreme sredio kartoteku (koja već ionako postoji) i uneo je u kompjuter. Živković je u nekoj emisiji, uz njegov neprevazidjeni osmejak u tragovima obrva, izjavio da je prese još onomad on nabavio, pa zar je obuka tako komplikovana ili je u pitanju nevidljivo mastilo.

Globalno pita od bundeve

Zanimljivo je kako se globalizan javlja u svim sverama života i širi sasvim neprimetno ne samo uz ovenčane proizvode kao što je ono piće i ono jelo koje ne bih da reklamiram….već i kroz neke praznike čiji koreni postoje u paganskoj prošlosti mnogih naroda da bi ih vekovi zatrpali i ponovo ih vratili s globalnom potrošačkom kulturom i uticajem filmske industrije.

I tako, izmedju antičke svetkovine „Šaman”, kojom su Kelti dočekivali svoju Novu godinu (u noći pred 1. novembar) uz verovanje da se tada duhovi vraćaju na zemlju praveći probleme, i ljudske potrebe da ugrade razne svoje strahove (pa i od mrtvih i veštica) u praznike, makar malo pomalo pomerajući datume ( u kalendarima) i značenja, stigli smo do “Noći veštica i u Beogradu, ali povezuje nas i pre toga odavno slatka pita od bundeve.

Keltski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože. Mora da je bilo zastrašujuće.

I danas, poslednjeg dana oktobra je “Noć veštica-Helovin”, kažu jedan od najveselijih praznika, kada mnogi Amerikanci, ne samo njihova deca, oblače kostime, jedu puno slatkiša i ponašaju se luckasto. U boljim godinama pre krize za proizvode-rekvizite za proslavu Helovina Amerikanci su trošili svega nešto manje nego za proslavu  Božića.

Paradoksalno, mnogi gradjani ove zemlje neće biti sasvim sigurni koji je danas veliki pravoslavni praznik, pa čak i ako se sete Sv. Luke, nisam sigurna da će znati da je on po predanju bio lekar, ali i sam ikonopisac i zato zaštitnik umetnika.

Citiraću jedne danšnje novine: “Umesto skromnih žurki koje su joj dosad posvećivali uglavnom gotik-metal krugovi, Noć veštica će večeras ući u mnoge gradske klubove različitih muzičkih orijentacija. Bilo da se zadesite na rok maskenbalu, haus partiju ili večeri retro hitova, samo se prepustite prazničnoj atmosferi – bar veštice znaju da se provedu.”

U drugim novinama profesor Fakulteta političkih nauka dr Ratko Božović, sociolog, objašnjava : “Ljudi u praznicima vide mogućnost da „iskoče” iz zgloba sumornog vremena, a “Noć veštica” daje mogućnost da izbegnu monotoniju. S druge strane, imamo povratak praznika koji na neki način predstavlja osvetu ideološkim vremenima. Svakako, život traži praznik, ali je najgore kada je praznik prazan”.

Sve u svemu, ove noći ljudi će se mnogo družiti, neki uz slavsku trpezu, drugi uz maskebalske ludorije, treći tek samo zato što je petak …..nije loše!

Koridor 4B – Bratislava

Potrudim se uvek da dobro uradim “domaći zadatak” pred putovanja. Tekstovi iz turističkih vodiča su me pripremili za Bratislavu, znala sam koliko ju je istorija gradila i rušila, davala joj carske darove i gazila teškom čizmom, nisam sumnjala da će biti više muzeja, crkava i mesta koje bi bilo dobro videti nego dana koji su mi bili na raspolaganju.

Vodiči nista nisu slagali, svaki ćošak ima zdanje s posebnom pričom i lepotom, ipak ono što me je osvojilo je duša koju stara Bratislava čuva, baš ovakva, još uvek pomalo oronula, pomalo nepripremljena za talase turista, ali čistih starih pločnika i šarmantnih mesta za sedenje ne samo po kafeima i restoranima nego i na lepim gradskim klupama …

Šarmirala me je predivnim pogledom na Dunav kad se popnete do visine starog Hrada.

Novi deo preko reke nisam videla osim iz kola i kao panoramu, prijale su mi šetnje i destinacije u istorijskoj zoni, gde nam je i bilo sve na dohvat da premerimo svojim koracima, tako skoro na pet minuta i jedno posebno mesto-Bibiana i druge tačke koje smo svakodnevno obilazili po programu Bienala animacije, značajnog festivala za decu koji je u novijoj istoriji pridodao zanimljivosti i čuvenju Bratislave.

Bratislava je biser u nizu od Budimpešte do Beča, nadam se da bi nekako i Beograd mogao da se doda. Želela bih da baš tako-lako putujemo Dunavom kao antičkim koridorom spajajući 4B.

Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.

Čorbica iz moje kuhinje

Teleća čorba je proslavila neke od starih beogradskih kafana, čak i danas može se naći ukusna i dobra i na mestima gde je ne očekujete. Jednog vikenda prošle godine naša velika deca su s Ade došla sita s puno hvale za čorbicu, ukusnu, ali i dovoljno obilnu da im bude ručak. Po opisu sam zaključila da je to tzv. „teleća čorba“. Veštim starim domaćicama nije bio problem da je naprave kod kuće, nama manje starim već jeste, ne samo zbog manjka vremena i veštine, već i zbog teže nabavke pravog materijala-teletine.

Volim da kuvam, ne svaki dan i ne previše jela odjednom, ali ne bežim od kuvanja kao od spremanja stana. Tako sam došla do svog recepta za ČORBICU, po ukusu veoma sličnu famoznoj telećoj, a jednostavniju za spremanje, od materijala koji može lako da se kupi svaki dan u nedelji bez rezervacije kod poznatog mesara.

SASTOJCI:

1kg krtog junećeg mesa (obično uzeti mršavu rozbratnu, s koje se skine kost i sva masnoćna, omotač, žile), paket od 0,45kg smrznutog mešanog povrća za čorbu (ili ta količina svežeg mešanog i iseckanog na kockice, dobro je i gotovoj mešavini dodati malo korena celera),1 veća glavica crnog luka, 2-3 čena belog luka, 1dl ulja, 1 kafena kašičica soli, 1 kafena kašičica nekog začina od povrća u prahu, list peršuna, celera, lorbera itd.,1-2 kašike brašna, 1,5 l vode.

PRIPREMA:

Meso se očisti od masnoće, kostiju i žila, isecka na kocke približne veličine 2cmx2cm, crni luk se isecka na uobičajeni način – na rebarca, a i povrće, sem ako nije već pripremljeno u zamrznutom paketu.

Koristim lonac za ekspres kuvanje (može i klasičan, ali traje duže), u koji ubacim vodu, smrznuto povrće, meso, luk, beli luk, so, lorber i začin u prahu, uključim ringlu na najače i smanjim temperaturu kad me šištanje sigurnosnog ventila opomene, a zatim se dalje kuva lagano na nivou 1 oko 30-45min.

Posle ove prve faze, pripremim drugu duboku šerpu ili lonac (od min 2 l), u koju stavim ulja da pokrije dno, pustim da se umereno zagreje, dodam sitno iseckan jedan veći čen belog luka (po ukusu, a može se i izostaviti), malo se proprži i nastavi prženje s 1-2 supene kašike brašna dok se ne dobije svetla zaprška. U medjuvremenu ekspres lonac se izduvao-može se bez opasnosti otvoriti i sadržaj se lagano dodaje u zapršku (najbolje prvo kutlačom zahvatati i sipati tečniji deo koji izgleda kao supa). Sve vreme u toku dodavanja mešati da se dobije glatka masa bez grudvica i cela masa ne prebaci u zapršku.

Kuvati na laganoj vatri bar još oko 30min (zavisno koliko je meso mlado i meko, najbolje probati). Pred služenje dodati seckanog svežeg ili suvog lista peršuna (može i lista celera, mlevenog bibera po ukusu).

PRIJATNO!

Uz čorbu služiti mileram za one koji ne mogu bez njega (ili ljutih paprika), ali preporučujem da je prvo probate bez dodataka, osim (malo) svežeg hleba.

ps. od preostalog masnijeg mesa na kosti rozbratne s nešto zeleni i luka naparvi se posebno jos i 1l govedje supe, koja se može piti kao čaj ili spremiti klasično uz dodatakknedli od griza…

Skupo blejanje dok karavani prolaze

Mislila sam da nikada više neću doći u iskušenje da komentarišem dnevno politička zbivanja u Srbiji. Danima već sva drhtim kad čujem izveštaje iz Skupštine RS. Poštujući demokratska prava svojih ukućana ponekad ne mogu da izbegnem da vidim, makar krajem oka, i uživo direktan prenos koji je prevazišao sve vremenske okvire i već vidjene gadosti, sve što smo mogli ranije da čujemo, a blejanje kojim se troše pare poreskih obveznika prešlo je u najbednije ponašanje palanačkog mentaliteta i vrhunskog prostakluka juče kad se stiglo na bljutavu temu ljubavnika i ljubavnica u radikalnoj stranci, gde su akteri apsolutno izgubili svaki osećaj da nisu u intimi svog toaleta ili spavaće sobe.

Da li je parlamentarni sistem toliko nemoćan da spreči ovakve zloupotrebe?

Nadam se da se da je bar narod shvatio s kim ima posla, da neće ovaj igrokaz u Skupštini doživeti kao špansku sapunicu koja nema veze s nama.