Archive for the ‘Life style’ Category

Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.

Čorbica iz moje kuhinje

Teleća čorba je proslavila neke od starih beogradskih kafana, čak i danas može se naći ukusna i dobra i na mestima gde je ne očekujete. Jednog vikenda prošle godine naša velika deca su s Ade došla sita s puno hvale za čorbicu, ukusnu, ali i dovoljno obilnu da im bude ručak. Po opisu sam zaključila da je to tzv. „teleća čorba“. Veštim starim domaćicama nije bio problem da je naprave kod kuće, nama manje starim već jeste, ne samo zbog manjka vremena i veštine, već i zbog teže nabavke pravog materijala-teletine.

Volim da kuvam, ne svaki dan i ne previše jela odjednom, ali ne bežim od kuvanja kao od spremanja stana. Tako sam došla do svog recepta za ČORBICU, po ukusu veoma sličnu famoznoj telećoj, a jednostavniju za spremanje, od materijala koji može lako da se kupi svaki dan u nedelji bez rezervacije kod poznatog mesara.

SASTOJCI:

1kg krtog junećeg mesa (obično uzeti mršavu rozbratnu, s koje se skine kost i sva masnoćna, omotač, žile), paket od 0,45kg smrznutog mešanog povrća za čorbu (ili ta količina svežeg mešanog i iseckanog na kockice, dobro je i gotovoj mešavini dodati malo korena celera),1 veća glavica crnog luka, 2-3 čena belog luka, 1dl ulja, 1 kafena kašičica soli, 1 kafena kašičica nekog začina od povrća u prahu, list peršuna, celera, lorbera itd.,1-2 kašike brašna, 1,5 l vode.

PRIPREMA:

Meso se očisti od masnoće, kostiju i žila, isecka na kocke približne veličine 2cmx2cm, crni luk se isecka na uobičajeni način – na rebarca, a i povrće, sem ako nije već pripremljeno u zamrznutom paketu.

Koristim lonac za ekspres kuvanje (može i klasičan, ali traje duže), u koji ubacim vodu, smrznuto povrće, meso, luk, beli luk, so, lorber i začin u prahu, uključim ringlu na najače i smanjim temperaturu kad me šištanje sigurnosnog ventila opomene, a zatim se dalje kuva lagano na nivou 1 oko 30-45min.

Posle ove prve faze, pripremim drugu duboku šerpu ili lonac (od min 2 l), u koju stavim ulja da pokrije dno, pustim da se umereno zagreje, dodam sitno iseckan jedan veći čen belog luka (po ukusu, a može se i izostaviti), malo se proprži i nastavi prženje s 1-2 supene kašike brašna dok se ne dobije svetla zaprška. U medjuvremenu ekspres lonac se izduvao-može se bez opasnosti otvoriti i sadržaj se lagano dodaje u zapršku (najbolje prvo kutlačom zahvatati i sipati tečniji deo koji izgleda kao supa). Sve vreme u toku dodavanja mešati da se dobije glatka masa bez grudvica i cela masa ne prebaci u zapršku.

Kuvati na laganoj vatri bar još oko 30min (zavisno koliko je meso mlado i meko, najbolje probati). Pred služenje dodati seckanog svežeg ili suvog lista peršuna (može i lista celera, mlevenog bibera po ukusu).

PRIJATNO!

Uz čorbu služiti mileram za one koji ne mogu bez njega (ili ljutih paprika), ali preporučujem da je prvo probate bez dodataka, osim (malo) svežeg hleba.

ps. od preostalog masnijeg mesa na kosti rozbratne s nešto zeleni i luka naparvi se posebno jos i 1l govedje supe, koja se može piti kao čaj ili spremiti klasično uz dodatakknedli od griza…

Doživeti stotu

Posebni dogadjaji, kao što su neke domaće svečanosti, jubilarni rodjendani u mojoj porodici, a i kod bližih i daljih rodjaka najčešće su na trpezi imali i prase. Tako se neizbežno pečenje našlo i na ovonedeljnoj salvljeničkoj trpezi da obeleži 80. rodjendan moje majke. Vešto i s velikom pažnjom ga je spremio 87.godišnjak, moj otac, i to ne prvi put. Slika sama govori, bilo je mirišljavo i ukusno.

S stanovišta ovih dana u svim medijima objavljene zastrašujuće statistike o trećem mestu Srbije u Evropi po broju smrtnosti od kardiovaskukarnih oboljenja, nikako ne bih smela da hvalim naš ručak i sladim toplu prasetinu, pominjem zdravicu, i po koju čašu piva, vina, a bilo je i slatkiša.

Prihvatam sve preporuke za sprečavanje srčanih i drugih oboljenja koje, izmedju ostalog, izaziva i masna hrana. Lepe godine mojih roditelja dokazuju da se dugo i prilično kvalitetno može živeti ako se zdravlje kontroliše, bar donekle poštuju saveti lekara i osluškuje svoj organizam. Oni nisu vegetarijanci , tako vole da zgreše i s šunkom i ruskom salatom, mada su pojeli mnogo, mnogo voća i povrća u svom životu, ne preskaču ni ribu. Ne verujem da bi umeli da daju neki odredjen recept–dijetu za dug život, niti je njihovo zdravlje bez mane (svaki dan uzmu punu šaku lekova). On, s više prava po svojim godinama i volje da izvede dugu analizu, mislim da bi preporučio da svako sluša svoje untrašnje poruke i tumači ih tako da mu život ne bude bez zadovoljstava (pa i u hrani), a ona ne bi objašnjavla ništa, verovatno bi samo rekla da nije očekivala da signe do ovde…

Hrana, masna ili ne-samo je hrana, a njihove dobre godine ispunjene su mnogim aktivnostima, fizičkim i mentalnim. Ponekad se zabrinemo da li je nešto preteško ili previše za njih, a ustvari ta volja da se upravlja svojim životom i pozitivna energija da se izdrže mnogi bolni trenuci koje život, posebno starost neminovno nameće, da se raduje lepim danima i učestvuje u njima, da život bude ispunjen, mogli bi da budu deo formule kako doživeti stotu.

Dezen za sva vremena

Dezen za sva vremena-TARTAN-škotski karo, čak i kad nije hit neke sezone, opstaje kao ono u čemu možete uvek biti sasvim dobro, udobno i toplo odeveni.

Ove jesen-zima sezone tartan je veoma u trendu, prošetao se kroz kolekcije mnogih naj svetskih modnih kreatora (kao što su Dolce & Gabbana, Preen, Ralph Lauren, Balmain, Roberto Cavalli), sišao u luksuzne prodavnice na bulevarima metropola, pronašao sebe u skoro svakom odevnom predmetu, ušao u robne kuće na odeljenja za mlade…. I tako je , škotski karo izvršio pravi udar, za veoma hrabre nudi neverovatnu paletu kombinacija stilova i boja kao paket aranžman “all inclusive”, ali i dajući priliku da svako da sebi na volju, od tradicinalnog, etno (uz veoma trendi trikotažu), do super mini super seksi stila s vrtoglavim potpeticama, čak preuzimajući ulogu male crne koktel haljine ….ili samo uz dobro izabrane detalje s kojima nikad nećete pogrešiti.

Šarmantnu istoriju tzv. škotske suknje za muškarce, originalno zvane KILT naći ćete u svakoj enciklopediji. Nekada su tartan šare ovih muških sukanja imale značaj i kao znak prepoznavanja škotskih klanova, pa i danas su tradicinalna odeća u kojoj se mnogi muškarci u Škotskoj venčavaju (provereno iz prve ruke), gardisti stoje na straži, a plemstvo u UK ih nosi u raznim prilikama.

I zato nikad ne bacajte svoju (oruginalnu i svaku drugu) škotska suknju (raznih dužina), jer ona neće nikad ostariti.

Jesenji tonovi

Nezvanična jesen nas obilato zaliva kišom i depresivnim utiscima, izmaglica čini pogled još sivljim, nažalost ništa me ne asocira na ono miholjsko leto u kome smo nekih godina uživali i više nego u pravom. Hladno vreme me je oborilo imunitet, ni oni svima poznati lekovi za brzo savladavanje prehlade ili gripa/neidentifikovanih virusa ne pomažu mi da prestanem da šmrčem i osećam se jadno.

Preskočiću dalju žalopojku što ne mogu da se bar izležavam uz dobru knjigu, takva su vremena, nikom nije lako.

Priča o modi je za mene dobar lek protiv svih pritisaka stvarnosti, i zato krećem dalje kroz  modne jesenje tonove koji su, pored vec pominjane lavande, takodje u trendu, s ponekim kontrastom žarkih boja. Ne mogu ni da preskočim sivu, tako ružnu na fasadama u okruženju, a tako posebnu kad se dobro iznijansira i uklopi u odeći. S kreativno iskombinovanom sivom bojom ste uvek savrseno odeveni, za svaku priliku. A kad još dodate belu bluzu…., no o njoj drugi put.

S lavandom u zimu

Godinama sam bila ubedjena da je lavanda kao i oleander tipična mediteranska biljka, uvek me je taj miris, lako prepoznatljiv u masi drugih, podsećao na more, na minijaturne flašice i raznobojne jastučiće pune ousušenog cveta kupljene na lokalnoj pijaci ili rivi, donete kući s letovanja da nam ormani u toku godine budu mirišljavi i sigurni protiv moljaca.

Kasnije sam otkrila lavandu u baštama po Vojvodini, u Beogradu, u Sloveniji, na Kopaoniku, mada su u ormanima jastučice zamenili razni industrijski proizvodi.

Miris je svuda bio isti-zanosan, boje su malo varirale. Miris mi je lečio glavobolju, relaksirao u fantastičnim penama za kupanje uz koje sam naučla da lavanda može bit i engleska i francuska, da je provansalska na daleko čuvena, čak nadjoh da je ima žute!

Ove sezone me je lavanda prvi put oduševila, obuzela kao modna boja, u širokom rasponu svojih klasičnih ljubičastih nijansi, divno je upakovanu u izmedju tonova sive, plave, purpurne, indigo… zajedno s njima odgovarajući na pitanje šta je u trendu.

I tako gledam kišne dane jeseni i čekam neizvesnu zimu kroz vizuru polja lavande. Narednih dana ću se truditi da (sasavim) ne padnem pod uticaj modnih izazova, da dodam garderobi samo ponešto veselo L-i-La kao lavanda. Razmišljam o torbi, da bude posebna i nosiva s svim ostalim stvarima (što mi je uspelo s letnjim izborom) , a lavanda ide sjajno uz zeleno (boju koju uvek volim bez  obzira na trend), kao i u prirodi.

Gradska sličica

Klikkk, tupo i prazno zazveči kotlić….Sanjivo shvatam da nema vode. Pomislim da nisam videla obaveštenje, a neko je ovih dana bušio i lupao u zgradi, valjda menja bojler, česmu, ventil, taj fatalni ventil što ga nema posebno svaki stan da kad je potrebno ne isključi vodu ostalima, uglavnom bez najave i na neodredjeno vreme.

“ Stize” mi glas iz dnevne sobe da je pukla cev nekoliko zgrada dalje od naše, stići će voda do 14h, a čuje se i zvuk lomnjave asfalta. Razbijam još jednu predrasudu-uvek sam mislila da cevi pucaju samo zimi.

Vadimo zaostale resurse, kanister s zalihom vode još iz onih vremena kad nas ništa nije smelo iznenaditi, vode ima i balonima za cveće, no i njemu je voda potrebna ovog jutra, možda i više nego meni. Blagoslovene vlažne maramice. Blagoslovena flaširana voda i sinoć skuvani čaj.

Odlazim na posao, nigde ne vidim cisternu, dva kafica u našoj zgradi, a i ostali u nizu prema već razrovanoj poziciji pukle cevi, su spremna za goste, neki tu već piju prvu jutarnju kafu. Možda će im kasnije deliti slamke za flaširano piće, za pivopijem ne brinem-oni mogu i iz flaše. Na ćošku uporne crne kese s djubretom, okolo umrljan lepljiv pločnik koji niko ne pere, a kafići su po ceo dan puni. I ovog jutra jedva prolazim dalje kroz lavirint njihovih bašta i dostavnih vozila. Ponekad pomislim na dva požara koja smo doživeli u našoj zgradi, a i tad su vatrogasci teško prišli, ove sezone nema šanse, sem ako kao predhodnica ne prodju tenkovi.

Jutro je svežije nego juče, prija mi vetrić, kao i prijateljsko lice koeginice iz prošlosti s kojom u par minuta razgovora zaboravljam na umivanje s žongliranjem, a na poslu ima vode, kafa iz čiste šolje miriše … zdravo.

Uvod u modu

Malo je žena koje nisu zainteresovane za modu bar u nekom periodu svog života. Moje interesovanje ne jenjava, možda joj manje robujem u ovim svojim zrelim godinama i posmatram je kao nešto više od neodoljivih sezonskih izazova. Volim da sam u toku, da pratim trendove i ponekad mi je žao što su neke stvari iz moje mladosti opet u modi, ali nisu više moj broj i dužina.

Kroz sve ove godine zavolela sam neke modne kuće, čak i kreatore, mada ih nisam nikad obukla, nosim ih dok uživam u lakovanom papiru specijalizovanih časopisa….i po njima gradim svoje varijacije praćenja mode, koje nisu kopije već preoblikovane ideje, usvojene estetske lekcije, stilske vežbe, čak jedna lepa dinamična igra. Ne uspevam uvek da moj modni imidž bude uskladjen i atraktivan, često nisam zadovoljna, razlozi su razni, počev od toga da mi to nije prioritet ….

Ipak, moda je moja velika jubav, doživljavam je kao umetnost, kao dobru knjigu koja me odvodi u jedan poseban svet, ali i relaksirajuću aromatičnu šoljicu kafe za trenutke odmora.
Mmm-O-DA

Godinu dana posle

Godinu dana je prošlo od ulaska u avanturu zvanu blog. Promašila sam taj rodjendanski dan da se javim, krivac je ova već uobičajena gužva koja me prati cele 2008., a mogu reći i neprekidno od kako se trudim da napišem nešto….

Nisam zadovoljna, naravno sobom. Milslila sam da će to ići lakše, da ću pisati o nekim temama koje su me zvale mnogo ranije pre bloga, o nekim dogadjajima i mestima koji su bili zanimljivi i lepi, a najčešće sam nekog i nešto kritikovala, ljutila se od nemoći da bilo šta promenim, izbacivala jed i jad zbog naše i svetske, uglavnom političke, situacije. Previše sam se bavila onim mučnim aspektima političkog ropstva, što da živimo drugačije ne bi bilo moja svera interesovanja.

I nisam od bloga načinila-našla za sebe ono sto sad moderno zovu “NICHE”, okruženje u kome se najbolje snalazite i pokazujete, uklapate. I u našem jeziku postoji ta reč koja na prvi pogled zvuči smešno-niša, taj deo odvojen u prostoru, obično u zidu za nešto, a originalno je bio za statuu, vazu, neki poseban objekat da se istakne i lepo vidi.

(Danas, “niche” u nekim oblastima obeležava i specijalizovano tržiste. O tome drugi put.)

I tako blog nije dobio onu formu i sadržaj u kome bih bila staua boljeg-ja u harmoniji s sobom, a ono zbog čega sam ga videla kao poklonjenu mogućnost za komunikaciju- nisam ostvarila. Postoje neki verni čitaoci, čak se i bune kad ne nadju nešto novo bar jednom nedeljno, ali moja publika ne komunicira preko bloga, već ponekad usmeno, ponekad mailom….I za to sam sama kriva, nisam ih stimulisala, nisam blog postavila u internet prostor da bude vidljiv, nisam stigla, a malo sam se i uplašila internet demokratije, otvorenosti, kadkad brutalnosti.

Pokušaću da budem više orijentisana na onu viziju s kojom sam počela i da nadjem više vremena za neke kvalitetne promene, posebno u komunikaciji.

Idemo dalje!

Utisci ili ostaci odmora

Očekivala sam da će me povratak kući obradovati, onako kao što kažu- kod kuće je najbolje. Rizikujem da budem kritikovana od patriotskih snaga, ali povratak kući nije bio nimalo nastavak relaksirajućeg kratkog banjskog odmora kod suseda u Madjarskoj i kao s oba njegova kraja poseta dragim prijateljima u Bečeju.

Naravno, neko će reći-odmor je odmor, bivao je dobar i kod kuće, u vikendici na obali Dunava, kod prijatelja na Kopaoniku, na Adi, nekih davnih vremena kad se moglo lakše izolovati od bombardovanja politikom i dok ona nije postala (jedina) igra “koja život znači“, kad je bilo više nade da pobedjuje poštenje, profesionalnost, pamet, istina… Sve što nas je zapljusnulo već juče u povratku duž puta, a davi danas previše od kako sam otvorila TV, guše me svakakva olaka obećanja, nažalost i poslovni dan je bio težak za tri. Sve što sam pokušala da bih sačuvala dobro raspoloženje i ono malo energije sakupljene tokom lepog petodnevnog odmora curi uzalud.

Obećala sam davno sebi da neću porediti zemlje, kulturu, doživljaje, samoposluge, cveće….Sakupljaću utiske kao blago, osvajaću raznovrsnost sveta na najbolji način i neću zavideti.

Danas ću pomenuti samo sličnost, panonska nizija ovde u Vojvodini, ta ista nizija tamo u Madajrskoj, vesela žuta procvetala polja soje, rode tamo-rode ovde, što je dobar ekološki znak kad gledam sve što priroda nemilosrdno šalje ljudima na planeti (ali koliki je naš doprinos ciklonima, poplavama, moguće i vulkanskim erupcijama?), o banji tamo preko granice-kad stignem.