Godinu dana posle

Godinu dana je prošlo od ulaska u avanturu zvanu blog. Promašila sam taj rodjendanski dan da se javim, krivac je ova već uobičajena gužva koja me prati cele 2008., a mogu reći i neprekidno od kako se trudim da napišem nešto….

Nisam zadovoljna, naravno sobom. Milslila sam da će to ići lakše, da ću pisati o nekim temama koje su me zvale mnogo ranije pre bloga, o nekim dogadjajima i mestima koji su bili zanimljivi i lepi, a najčešće sam nekog i nešto kritikovala, ljutila se od nemoći da bilo šta promenim, izbacivala jed i jad zbog naše i svetske, uglavnom političke, situacije. Previše sam se bavila onim mučnim aspektima političkog ropstva, što da živimo drugačije ne bi bilo moja svera interesovanja.

I nisam od bloga načinila-našla za sebe ono sto sad moderno zovu “NICHE”, okruženje u kome se najbolje snalazite i pokazujete, uklapate. I u našem jeziku postoji ta reč koja na prvi pogled zvuči smešno-niša, taj deo odvojen u prostoru, obično u zidu za nešto, a originalno je bio za statuu, vazu, neki poseban objekat da se istakne i lepo vidi.

(Danas, “niche” u nekim oblastima obeležava i specijalizovano tržiste. O tome drugi put.)

I tako blog nije dobio onu formu i sadržaj u kome bih bila staua boljeg-ja u harmoniji s sobom, a ono zbog čega sam ga videla kao poklonjenu mogućnost za komunikaciju- nisam ostvarila. Postoje neki verni čitaoci, čak se i bune kad ne nadju nešto novo bar jednom nedeljno, ali moja publika ne komunicira preko bloga, već ponekad usmeno, ponekad mailom….I za to sam sama kriva, nisam ih stimulisala, nisam blog postavila u internet prostor da bude vidljiv, nisam stigla, a malo sam se i uplašila internet demokratije, otvorenosti, kadkad brutalnosti.

Pokušaću da budem više orijentisana na onu viziju s kojom sam počela i da nadjem više vremena za neke kvalitetne promene, posebno u komunikaciji.

Idemo dalje!