Gradska sličica

Klikkk, tupo i prazno zazveči kotlić….Sanjivo shvatam da nema vode. Pomislim da nisam videla obaveštenje, a neko je ovih dana bušio i lupao u zgradi, valjda menja bojler, česmu, ventil, taj fatalni ventil što ga nema posebno svaki stan da kad je potrebno ne isključi vodu ostalima, uglavnom bez najave i na neodredjeno vreme.

“ Stize” mi glas iz dnevne sobe da je pukla cev nekoliko zgrada dalje od naše, stići će voda do 14h, a čuje se i zvuk lomnjave asfalta. Razbijam još jednu predrasudu-uvek sam mislila da cevi pucaju samo zimi.

Vadimo zaostale resurse, kanister s zalihom vode još iz onih vremena kad nas ništa nije smelo iznenaditi, vode ima i balonima za cveće, no i njemu je voda potrebna ovog jutra, možda i više nego meni. Blagoslovene vlažne maramice. Blagoslovena flaširana voda i sinoć skuvani čaj.

Odlazim na posao, nigde ne vidim cisternu, dva kafica u našoj zgradi, a i ostali u nizu prema već razrovanoj poziciji pukle cevi, su spremna za goste, neki tu već piju prvu jutarnju kafu. Možda će im kasnije deliti slamke za flaširano piće, za pivopijem ne brinem-oni mogu i iz flaše. Na ćošku uporne crne kese s djubretom, okolo umrljan lepljiv pločnik koji niko ne pere, a kafići su po ceo dan puni. I ovog jutra jedva prolazim dalje kroz lavirint njihovih bašta i dostavnih vozila. Ponekad pomislim na dva požara koja smo doživeli u našoj zgradi, a i tad su vatrogasci teško prišli, ove sezone nema šanse, sem ako kao predhodnica ne prodju tenkovi.

Jutro je svežije nego juče, prija mi vetrić, kao i prijateljsko lice koeginice iz prošlosti s kojom u par minuta razgovora zaboravljam na umivanje s žongliranjem, a na poslu ima vode, kafa iz čiste šolje miriše … zdravo.