Archive for the ‘kultura’ Category

Baština

Sigurno se svakom dogodi da ga neki dogadjaj toliko sentimentalno pogodi da odmah nije u stanju da ga racionalno i mirno komentariše. Moj susret takve vrste bio je u sredu 28.novembra u Velikoj dvorani Zadužbine Ilije M. Kolarca na koncertu nazvanom ZA DOM MOKRANJČEVE ZADUŽBINE. Nekako neplanirano unapred, sticajem srećnih i posebnih okolnosti pošla sam da čujem jedan glas u jednom horu, potpuno nespremna da atmosfera bude pomalo bez sjaja, preskromna, program odštampan na neobičnom običnom plavom papiru kao na školskoj priredbi, ulazak u salu s zakašnjenjem kao da se čekao neko (važan) ko ipak nije došao, a ni jos pedesetak onih koji su bili planirani za prvih pet praznih redova u parteru. Akademik Despić nam je koncizno izložio vrednost i važnost Mokranjca i njegovog dela kome je potreban DOM za zadužbinu, zadužbinu čoveka koji nije bio samo negotinski lokalni sakupljač narodnog muzičkog blaga. Objasnio nam je da je opet neko vreme u nepovrat izgubljeno i da je potrebna hitra akcija. Ne verujem da je iko u sali bio drugog mišljenja, samo se bojim da su oni koje je trebalo ubediti da budu donatori sedeli to veče na nekom drugom mestu.

Koncert možda nije bio najbolji koji su Prvo beogradsko pevacko drustvo, Akadaemski kamerni hor Liceum, Hor “Obilic” AKUD UB “Branko Krsmanovic” i Akademski hor Collegium musicum izveli u svojoj karijeri, no sigurno je jedan od onih koji su pokazali da plemenit duh umetnosti i svetlog cilja može da ispuni svako srce i prepuni na izgled polupraznu (prilično oronulu) salu, da pevače inspiriše, podigne na noge publiku, da joj izmami ne samo aplauz, vec glas i pesmu i da se svi stope u jedan hor pevajuci Za mnogaja leta. Čudilo bi me da sam bila jedina kojoj su pošle suze. Ko zna da li bi to bilo tako spontano lako da nije razigrana dirigentska ruka i izvanredna volja Darinke Matić Marović vladala ne samo Obilićem i Collegiumom, pokazavši kako se postiže jedinstvo pod sigurnom rukom, sve do finala.

Mokranjac je spašen već ovim koncertom. Nadam se da će akcija koja traje i dalje biti što bolje marketinški podržana i doneti dovoljno donatora da sačuvamo baštinu, dužni smo to Mokranjcu koji ju je sačuvao u svoje vreme i stvarao za buduća pokolenja. I to je naš Jerusalem.

Maksim u Beč, Maksim iz Beča?

Krajem prošle nedelje i deo vikenda provela sam prvi put u ovom veku u Beču. Moje dečje sećanje na predhodnu davnu posetu nije nestalo, samo se pretvorilo u par slika Šembruna i lep utisak. Nadam se da se ovo nedavno vidjenje doživljeno kao praznik za sve moje potrebe neće pretvoriti u neprijatno sećanje na teška vremena bečkih pregovora i naše političke krize, neće bledeti divan susret s normalnim životom i sačuvanom civilizacijom, a jačati ona mučnina od još jednog testiranja mog strpljenja i samopoštovanja dok se ne zablista viza u pasošu, neće i Beč postati simbol kosovskog poraza i svega s negativnim predznakom što on u suštini nikako ne može biti.

Naš naum nije bio u osnovi turistički, a zahvaljujući izuzetnim domaćinima Media Literacy Award festivala pomešali smo naš cilj i (miroljubivu) borbu za medijsku edukaciju dece i mladih i raznovrsno uživanje u prestonici Austrije, videli smo smo kako se implementira važan projekat u formalni sistem edukacije jedne ozbiljne organizovane države, na zadovoljstvo učenika i edukatora, videli s koliko entuzijazma svi rade, koliko su spremni na saradnju i cene svaku ideju nezavisno od zemlje iz koje su gosti bili, nezavisno da li su članice EU od nedavno ili jos cekaju pred vratima. Svaki kontakt s kreativnim ljudima bez obzira na godine mi vraća energiju i stimuliše u svakoj sferi interesovanja, unosi radost.

Ljudi su ljubazni, prijatni, sasvim po mom ukusu, nekako su radni i nenametljivi, o odličnoj hrani, a i svim vrstama pića (ubrajam tu i fantastičan voćni jogurt) govori moj zabrinut jutarnji pogled na kućnu vagu. Nisam više sigurna da najviše volim Švarcvald tortu, Zaher se tako jednostavno topi u ustima.

Vreme nas nije mazilo. Brzo sam shvatila zašto mnogi po kiši nose samo dobru kapu, jer ona čuva glavu i od vetra kome retko koji kišobran može da se suprotstavi. Nikad nisam videla toliko kišobrana po korpama za otpatke-mi smo im pridružili naša dva.

Samo da i ja ne prodjem po onoj staroj “Maksim u Beč, Maksim iz Beča”, mada sam videla odlične filmove mladih koji jasno govore o njihovom razumevanju zamki sveta u kome žive, kolekciju slika Ticijana i još neverovatan broj remekdela za pet sati brze šetnje unutar Kunst historiches museum-a, koji je i sam prelepa i moćna gradjevina (blizanac prirodnajčkom muzeju), obe smestene na trgu-platou na kome kao da dominira prst s spomenika Mariji Tereziji, samo da se sve ne poništi povratkom u trnovitu i blatnjavu svakodnevicu Srbije, što me već posle par dana teško pritiska.

Koliko listanje albuma pomaže? Volela bih da obidjem (iznutra) sve muzeje pored kojih sam prošetala i odem u Operu. Na repertoaru prosle subote bila je “Pikova dama”, medju izvodjačima i jedno naše ime. U najavi premijera Vagnerovih Niberlunga za decu- kultura se usvaja od malih nogu.

Nije sasvim neostvarljivo videti Beč uživo dva-tri puta u istom veku?

Ps. Shopping, kao jedna lepa sporedna stvar, je vredan pažnje, poučna razonoda i samo uz gledanje-just looking, ah-radnje blistaju obiljem, sasvim su u trendu svetskih metropola mode, nekako je sva roba ispeglana, izlozi nepretrpani s stilom i tek se nazire sav sjaj koji će doneti sezonska prazniična atmosfetra. Posebno su interesantni privremeni kiosci po svim trgovima, slatki dućani s svakakvim gurmanlucima, domaćim proizvodima, šarenim poklonima.

Možda je jeretički da poredim cene ponude svega i svačega u centru Beča (u krugu dvojke koja isto vozi njihovim čuvenim ringom) i u centru Beograda-tu smo egal, osim za onaj izbor i kvalitet koji mi nemamo, još? Mali problem je što radnje rade uglavnom do 18h, kao i muzeji. S kafanama, kafanicama, pivnicama, vinskim podrumima …. nema problema za celovečernji provod.

Vratila sam se u starim čizmama i s novim šalom:), naravno i Mozart kuglama, da, i DVD prezentacijom Khmuseum-a za unošenje boja u dugu šmrcavu beogradsku zimu. I prvi sneg u Beču je posh. Volim ga i u Beogradu, al’ prvih pola sata.

Karamba:)

Nekad se dogadjaji povezuju savršenim petljama za koje jedva da možemo da poverujemo da su slučajnost.

U petak sam dan započela i završila nezadovoljna, ljuta i umorna. Subotnje jutro je počelo isto tako nervozno i dodalo još nezadovoljstva, valjda da ne izbledi trag od petka, ali sam ipak rešila da odem do Art studija Mali Monmartr da vidim šta se dešava na promociji slikovnice za koju sam predhodnog dana dobila poziv, zapamtivši samo da je u 11h.
I eto me po oblačnom, tmurnom danu, žurim, ustvari već kasnim, samnom je i misao da na Sajam knjiga opet neću otići, poslednjih godina volim da sačekam da sve nove knjige pristignu u moje omiljene knjižare u gradu, pa da bez gužve, kad istrčim na pola sata da prošetam po kraju, u hladnim danima, udjem u neku od njih da razgledam, tragam, otkrivam … kupim. U sajamskim halama obično ne mogu da dišem.
Dok se spuštam ka Višnjićevoj ulici, nekako u cik-cak, prolazeci kroz Studentski park, počinje da mi se vrti dečja pesmica po glavi “Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke”, jedva se prisećam reči u nastavku “kad je jesen okačila svoje žute značke”….

i postaje mi smešno, osećam da će biti sigurno lepo da u šarenilu ekspresivnih dečjih radova po zidovima Malog Monmartra, ambijentu neobičnih predmeta-modela za crtanje i slikanje, arhaičnog nameštaja u kontrastu s plastičnim stolicama na rasklapanje koje se mogu brljati do mile volje, privremeno poredjanim iza stuba kao u napuštenoj letnjoj bašti, posadjenih štafelaja po specijalno utvrdjenom redu, čujem i promociju knjige, pa da popijem kafu s prijateljicom, neobičnom art direktorkom ovog studija, s kojom se nisam, nažalost, videla izvesno vreme.

Ah, “Karamba”, zadihana ulazim, počeli su! Kad sam otvorila vrata sve su oči u trenutku bile uprte u mene, oči klinaca su skrenule s jedne žene milog lica, koje je zračilo toplinom, i energijom, s treperavim oreolom pomalo razbarušene kose, ali je ona vrlo brzo povratila njihovu pažnju i prikovala moju, s pesmice iz svog detinjstva lako sam uskočila u ilustrovanu priču o mačku zvanom Karamba.

Pisac i ilustrator Mari-Luiz Ge iz Kanade, kao čarobnjak predstavlja svoju knjigu (trenutno jedinu prevedenu na srpski), pričao o svojoj inspiraciji i svom mačku, redja slike rečima, ubedljiva kao i u slici kojom ih ilustruje u knjizi. Ne smeta nam ni konsekutivno prevodjenje s engleskog, uvučeni smo u svet mašte u kome je sve moguće, kako to
umetnica i sama kaže, dok na velikom pastel papiru na stafelaju pred nama izvodi još jednu čaroliju: crta novog mačka, a deca učestvuju s predlozima kakav će biti, na poziv se hvataju za boje-pastele, prihvataju igru, obične zvezde postaju padalice …
I na kraju potpisuje knjige, na poseban način, uz ime dodaje još po jedan crtez za svoje male čitaoce iz publike (5-8 godina), nisam odolela da i ja ne dobijem jedan:)

Ne mogu da se ne osvrnem bar malo na priču koja počinje ovako:

“Karamba je ličio na bilo kog drugog mačka. Imao je mekanu dlaku i dugačak, prugasti rep. Jeo je ribu. Preo je. Išao u dugačke šetnje. Ali, Karamba se razlikovao od ostalih mačaka. Nije mogao da leti.”

Prateći mačka Karambu kroz njegovu borbu da bude deo mačjeg društva koje ume da leti, otkrivamo da je strah prirodan, a različitost dozvoljena, da postoji u svakom nešto što ume i može sasvim dobro, možda bolje od drugih, samo je potrebno to otkriti i pustiti da se razvije.
Kompletno delo na 25 strana, likovnošću i naracijom, sjajan je doprinos nenasilju i toleranciji, bar iz mog ugla odrsle osobe, a ne sumnjam da su to deca otkrila na svoj intuitivan način.

Lep doživljaj za kišni subotnji dan, sasvim promenjen bojama ove knjige, koja zrači toplinom očiju gospodje Meri-Luiz Ge. Radujem se što je najavila da će doći i sledeće godine u Beograd za sajam knjiga, a u medjuvremenu će njen ovdašnji izdavač, ARTIST, pripremiti više toga za našu decu koja žive uz previše brutalnosti, prostakluka i mračih priča.

Art studio Mali Monmart pokazuje je da ume da prati dogadjaje, pruži još više svima, bez starosne granice.

Uvod u zimu

Nisam bolesna, moj grad šmrče i kija, nekako se držim (na nogama) uz pomoć vitamina, meda, jabukovog sirćeta…samo ne stižem da pišem, a ne znam ni koja tema bi bila podsticaj dobrom raspoloženju i imunitetu što nam svima treba, više mi je muka od puke svakodnevice o kojoj već naveliko pišu i govore profesionalci svuda oko nas. Čemu da onda da i ja podsećam i žvaćem o, uglavnom, mučnim dogadjajima i predvidjanjima.

Setiću se zato, jos živog ličnog utiska, prošlog vikenda, prazne vetrovite Ade, druženja uz vruću ukusnu teleću čorbu i palačinke, lep doživljaj, malo neočekivan susret s pustim izgledom najgužvovitije letnje oaze Beograda, utiskom skoro napuštene lepote. Kako li tek izgleda Ada ovog vikenda kad vreme miriše na zimu? Verovatno su svi pobegli u tržne centre….a ja sam danas malčice sredjivala neke ćoškove po stanu i cveće na prozoru. I užas nepromenljive komšijske samoposluge sam nekako izbrisala.

Preskačem celu prošlu nedelju, i stižem cik na petak uveče, uživala sam u koncertu hora “GLINKA”na zatvoranju BEMUS-a, a čini mi se da nisam pisala od njegovog otvaranja, niti sam stigla da zavirim u ono bogatstvo raznovrsnih dogadjaja u okviru tih svečanosti-tako se složilo, nekih ranijih godina sam bila vrednija ili mi je život, možda, bio manje zatrpan obavezama, možda sam bila odmornija, no svakako mladja:).
Ne opravdavam se, čak ni na ovaj koncert ne bih otišla, verovatno bih kunjala iscrpljena od naporne poslovne nedelje i mazohisticki drhtala usred strahota domaćeg TV programa da nije upornosti dragih prijatelja, s kojima nema pogovora-moraju se poslušati. Srećna sam što imam divne prijatelje, ponekad sam mrzovoljna na neke ideje i naume, ali svakako zahvalna kad su strpljivi i ispravljaju moje nakrivo nasadjene dane, predrasude…koje verovatno svako ima. I tako sam iz SC sinoć izašla potpuno preporodjena, pročišćena lepotom duhovne muzike prvog dela programa, a zasmejana posle drugog dela virtuoznog igranja glasovima izvodjača na varijacije narodnog melosa, ne samo ruskog. Svaki glas u nemalom horu bio bi dar s neba za našu (i svaku) opersku kuću. Preporučujem.

Pokušacu da se i ovog (nezvanicno) zimskog vikenda malo prošetam, bar po Kalemegdanu, moram se navikavati na tmurno nebo i hladnoću, sivilo i nedostak svetlosti, koji mi uvek izazivaju onu zimsku depresiju, osećaj da bi bilo divno prespavati sledeće mesece ranog smrkavanja, bljuzgavice, teške odeće…
Zato neću danas propustiti pilates, to je čudesna terapija za telo i um.

Kulturni dodatak

Profesinalcima kritičarima je posao da kritikuju, maksimalno stručno. Kritikujemo svi svaki dan više ili manje, imamo i svoje lično mišljenje o izložbama, koncertima, pozorišnim predstavama…. Dešava se da se naše mišljenje, doživljaj dogadjaja kome smo prisustvovali razlikuje (dosta) od kritike koju pročitamo u novinama ili čujemo, nekad toliko da se upitamo da li smo bili na istom mestu. Uzgred, imam utisak da veoma retko žiri publike i stručni žiri poklope svoje mišljenje, svoj izbor.
Ovih jesenjih dana ima mnogo lepih kulturnih dogadjaja, tradicionalnih festivala-svečanosti, izložbi, počela je pozorišna sezona. Nemoguće je svuda stići, čak i kad bi mi to bio posao, a nije.
Prošle nedelje otvoreno je Bijenale keramike, otvoren je BEMUS, JDP je imalo premijeru-sticajem dobrih okolnosti bila sam na sva tri mesta.
Keramiku izuzetno volim, svaki predmet, svejedno da li bio “samo” umetnička interpretacija ideje ili s dodatom upotrebnom vrednošću, unosi lepotu u naš život, prati čoveka kroz celu istoriju njegovog postojanja. Divim se keramičarima možda i više nego drugim umetnicima znajući, bar iz druge ruke, njihovu nikad potpuno dobijenu bitku s vatrom i zemljom koji oblikuju.
BEMUS je počeo Malerom, ali ne mislim da je to loš znak, naprotiv pokazalo se da neki delovi RTS kao što je njihov veliki sinfonijski orkestar i hor napreduju vešto vodjeni sjajnim dirigentom Bojanom Sudjićem, a da ja sve više uživam u muzici ovog velikog kompozitora. Ono, što se tiče Centra Sava sve je stara priča, a stručnim mišljenjem kritičara se neću opterećivati, slažemo se da je mecosopran, madam Lipovšek dala najlepši trenutak koncerta. “Uskrsnuće” je bilo vredno poslušati, uživo, a baloni koji su posle leteli po sali nisu ništa pokvarili.
Premijera “Don Krsta” u JDP me upozorava da je kadkad bolje biti selektivan, sačuvati autorstvo u jednoj oblasti, ne raditi istovremeno dva posla. Svestranu gospodju Vidu Ognjenović, veoma cenim, njen tekst drame svakako ima visoku literarnu vrednost, ali realizacija, kako sam je ja doživela, nije dostigla i iskoristila sve mogućnosti teksta, čak su neka rešenja bila režijski prilično neprihvatljiva za moj ukus, ne po modernom pristupu, već neskladom i hodom po ivici kiča koji je promašio ideju i potrebu drame. Pojedini delovi i glumci kao da nisu bili iz ove predstave.
Veoma sam uživala u tri večernja izlaska od četvrtka do subote, toliko različita, no svaki mi je učinio dan posebnim.
Nedelja mi je donela jednu (s)mešanu slatko-gorku šemu s TV i lepu šetnju s prijateljima po Kalemegdanu. Nažalost, za čitanje knjige sam bila umorna. Već duže divna knjiga stoji nedočitana.
Lepo bi bilo da mi je češće ovako kvalitetno ispunjeno vreme. Možda i od mene zavisi.

Leteći miševi na Kalemegdanu

Pišući o talentovanoj deci pomenula sam nedavno da sledi još jedna izložba. Preksinoć je sasvim obicna noć, skoro blaga, zanimljivim performansom žongliranja s vatrom, dobro odabranim kao uvodna sekvenca, dobila na tajanstvenosti i pripremila nas za Evropsku noć slepih miševa, ne samo za prelepe i začudjujuće verodostojne likovne interpretacije slepih miševa-ljiljaka uhvaćenih okom malih slikara: “Leteći miševi” polaznika Art studija “Malimonmartr”, već i na temu i predavanje, koje većina posetilaca (a bilo ih je izgleda neočekivano puno), nije zapazila u najavi programa u galeriji Prirodnjačkog muzeja: “Besnilo kod slepih miševa” Nenada Vranješa iz Pasterovog zavoda u Novom Sadu i “Novosti srpske slepomišologije” Milana Paunovića i Kranka Karapandže. Organizatori i autori su se uz zadovoljan osmeh prilagodili neočekivano brojnoj mladoj publici. Znanja nikad previše.

Moju pažnju privukla je i zbirka školjki i jednostavno dizajnirannog nakita od raznobojnih prirodnih materijala, uglavnom kamenja. Rado preporučujem da prošetate Kalemegdanom i svratite na ovo simpatično mesto, primerci se mogu kupiti, cene su mi se učinile sasvim razumne, mene bi obradovalo da dobijem na poklon nešto iz njihove vitrine…ili ću kupiti sama.

Besnilo je tema za sebe, aspekti za razmatranje su mnogobrojni. Moja prva asocijacija je na literaturu, na Borislava Pekića. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i naučne fantastike on je napisao neobican roman, kažu “Bolje od Forsajta, uzbudljivije od Stivena Kinga.”

Maestro ostaje s nama

Svaki ljubitelj opere pamtiće Maestra Lućana Pavarotija po nekom svom unutrašnjem izboru arije ili dogadjaja, detalju iz karijere ili karaktera. Mnogo zanimljivih podataka iz bogatog života možemo svuda naći na vest o njegovoj smrti, 40 godina duga i uspešna karijera, harizma i prepoznatljiva pojava učinili su od njega zvezdu. Pratimo put od tinejdžerskih dana kad je s ocem pevao u crkvenom horu u Modeni i divio se Mariu Lanci, a pripremajući se da postane učitelj, i momenta kad je sudbina, da bude u pobedničkoj postavci hora iz rodnog grada, opredelila njegov put posebnosti i hrabrosti da pokuša i uspe da osvaja nove prostore kao niko pre njega, sve do poslednje borbe s bolešću.

Mega koncerti na otvorenom, na stadionima širom sveta, koncerti s pop zvezdama, koncert novog stila u Rimu 1990. na zatvaranju svetskog prvenstva u fudbalu s Domingom i Karerasom, pa onaj u njujorškom Central parku 1993. koji je privukao 500.000 ljudi. Humanitarni koncerti “Pavaroti i prijatelji” u Modeni s velikim imenima svetskog glasa van klasične muzike, neki nastupi koji su kadkad izazivali kriticizam kod konzervativnijih. Moramo upamtiti njegovu izjavu:”Ukoliko se s “klasičan” ustvari kaže “dosadan”, ja to ne prihvatam. Postoji samo dobra i loša muzika”.
Retko sam mogla da sakrijem suzu u toku nekih fatalnih scena iz Lučije di Lamermur, bol i nesreću muzika je dočarala budeći duboke emocije, posebno volim i cenim izvodjenje Džoan Saterlend i Lučana Pavarotija (Joan Sutherlan-Lucia,Luciano Pavarotti-Edgardo, Sherrill Milnes-Enrico, Nicolai Ghiaurov-Raimondo), sa orkestrom i horom Kraljevske opere Kovent Garden, davni snimak s početka sedamdesetih, vrhunsko izvodjenje, veza s još ranijim posebnim susretom s divom Saterlendovom u istoj operi, koji je, po nekima, odredio pravac kojim će uzlaznom linijom ići karijera velikog Pavarotija. Mnogo je toga posle bilo i ostaće za pamćenje, nekako mislim da sam ja ovim snimkom napravila svoj izbor za sva vremena.
Svakako cenim i verujem da je možda jos veći doprinos karijeri ovog velikog umetnika to što je lepotu opere i pevanja klasičnih arija otvorio celom svetu, ljudima koji nikad nisu čuli i videli nijednu
operu, koji nikad nisu kupili nijedan snimak na bilokom meduju, pre sada vec čuvenog koncerta Tri tenora (video snimak prodat u više od 750.000 primeraka, a pesma “Volare” dostigla 1988. platinasti tiraž).
Opraštam se i slušam ponovo božansku interpretaciju velikog umetnika, svako nosi nešto u srcu, čujem Edgarda…

Zlatni presek

Deca iznenadjuju rezultatima i često umeju bolje da se izraze i da pokažu vise ljudskih kvaliteta nego odrasli. U toku života odrasli ih svesno ili nesvesno sputavaju, umesto da ih uče da kontrolišu svoje mane, a dobre (urodjene?) sposobnosti, potencijale i talente razvijaju. A i kako bi, pa vecinu odraslih o tome ne zna nista…

I zato odmah, i svaki put ponovo, osetite posebnu atmosferu kad udjete na godisnju izložbu Art studija Mali Monmart, nimalo ne bi trebalo da zvuči kao pusta reklama da iza sjajnih edukatora stoji 16 godina rada i iskustva, tona ideja i rezultati, vidljivi, dečji radovi koji vas trenutno osvajaju, a neki osvajaju i nagrade širom sveta. Ponekad mali autori izrastaju u prave umetnike, a svakako svi idu dalje kroz život bogatiji, koracima obrazovanih, kreativnih, humanijih, uspešnih ljudi. Nas, posetioce, svaki put, bar za kratko, vraćaju na puteve mašte, otvaraju nam emocije kroz njihove lake poteze rukom s olovkom, pastelom, kičicom, oslikavajući vavilonske kule podjednako dobro kao i nizove paradajza, mreže, tuševe u nepostojećim kupatilima, slepe miševe…, vajaju, kombinuju materijale i lokacije, istražuju, aktivni su na mnogo načina. Oni imaju od 6 do 16 godina, ni malo, ni puno, taman da vredno rade i stvaraju sjajna dela.
Pogledajte vise na www.mali-monmartr.edu.yu
Za koji dan, od 12.septembra, biće i deo “Evropske noći slepih miševa” s tematskom izlozbom “Leteći miševi” u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu.

ps. Nisam za Slobodnu decu Samrhila, već da svi težimo Zlatnom preseku