Uvod u zimu

Nisam bolesna, moj grad šmrče i kija, nekako se držim (na nogama) uz pomoć vitamina, meda, jabukovog sirćeta…samo ne stižem da pišem, a ne znam ni koja tema bi bila podsticaj dobrom raspoloženju i imunitetu što nam svima treba, više mi je muka od puke svakodnevice o kojoj već naveliko pišu i govore profesionalci svuda oko nas. Čemu da onda da i ja podsećam i žvaćem o, uglavnom, mučnim dogadjajima i predvidjanjima.

Setiću se zato, jos živog ličnog utiska, prošlog vikenda, prazne vetrovite Ade, druženja uz vruću ukusnu teleću čorbu i palačinke, lep doživljaj, malo neočekivan susret s pustim izgledom najgužvovitije letnje oaze Beograda, utiskom skoro napuštene lepote. Kako li tek izgleda Ada ovog vikenda kad vreme miriše na zimu? Verovatno su svi pobegli u tržne centre….a ja sam danas malčice sredjivala neke ćoškove po stanu i cveće na prozoru. I užas nepromenljive komšijske samoposluge sam nekako izbrisala.

Preskačem celu prošlu nedelju, i stižem cik na petak uveče, uživala sam u koncertu hora “GLINKA”na zatvoranju BEMUS-a, a čini mi se da nisam pisala od njegovog otvaranja, niti sam stigla da zavirim u ono bogatstvo raznovrsnih dogadjaja u okviru tih svečanosti-tako se složilo, nekih ranijih godina sam bila vrednija ili mi je život, možda, bio manje zatrpan obavezama, možda sam bila odmornija, no svakako mladja:).
Ne opravdavam se, čak ni na ovaj koncert ne bih otišla, verovatno bih kunjala iscrpljena od naporne poslovne nedelje i mazohisticki drhtala usred strahota domaćeg TV programa da nije upornosti dragih prijatelja, s kojima nema pogovora-moraju se poslušati. Srećna sam što imam divne prijatelje, ponekad sam mrzovoljna na neke ideje i naume, ali svakako zahvalna kad su strpljivi i ispravljaju moje nakrivo nasadjene dane, predrasude…koje verovatno svako ima. I tako sam iz SC sinoć izašla potpuno preporodjena, pročišćena lepotom duhovne muzike prvog dela programa, a zasmejana posle drugog dela virtuoznog igranja glasovima izvodjača na varijacije narodnog melosa, ne samo ruskog. Svaki glas u nemalom horu bio bi dar s neba za našu (i svaku) opersku kuću. Preporučujem.

Pokušacu da se i ovog (nezvanicno) zimskog vikenda malo prošetam, bar po Kalemegdanu, moram se navikavati na tmurno nebo i hladnoću, sivilo i nedostak svetlosti, koji mi uvek izazivaju onu zimsku depresiju, osećaj da bi bilo divno prespavati sledeće mesece ranog smrkavanja, bljuzgavice, teške odeće…
Zato neću danas propustiti pilates, to je čudesna terapija za telo i um.