Karamba:)

Nekad se dogadjaji povezuju savršenim petljama za koje jedva da možemo da poverujemo da su slučajnost.

U petak sam dan započela i završila nezadovoljna, ljuta i umorna. Subotnje jutro je počelo isto tako nervozno i dodalo još nezadovoljstva, valjda da ne izbledi trag od petka, ali sam ipak rešila da odem do Art studija Mali Monmartr da vidim šta se dešava na promociji slikovnice za koju sam predhodnog dana dobila poziv, zapamtivši samo da je u 11h.
I eto me po oblačnom, tmurnom danu, žurim, ustvari već kasnim, samnom je i misao da na Sajam knjiga opet neću otići, poslednjih godina volim da sačekam da sve nove knjige pristignu u moje omiljene knjižare u gradu, pa da bez gužve, kad istrčim na pola sata da prošetam po kraju, u hladnim danima, udjem u neku od njih da razgledam, tragam, otkrivam … kupim. U sajamskim halama obično ne mogu da dišem.
Dok se spuštam ka Višnjićevoj ulici, nekako u cik-cak, prolazeci kroz Studentski park, počinje da mi se vrti dečja pesmica po glavi “Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke”, jedva se prisećam reči u nastavku “kad je jesen okačila svoje žute značke”….

i postaje mi smešno, osećam da će biti sigurno lepo da u šarenilu ekspresivnih dečjih radova po zidovima Malog Monmartra, ambijentu neobičnih predmeta-modela za crtanje i slikanje, arhaičnog nameštaja u kontrastu s plastičnim stolicama na rasklapanje koje se mogu brljati do mile volje, privremeno poredjanim iza stuba kao u napuštenoj letnjoj bašti, posadjenih štafelaja po specijalno utvrdjenom redu, čujem i promociju knjige, pa da popijem kafu s prijateljicom, neobičnom art direktorkom ovog studija, s kojom se nisam, nažalost, videla izvesno vreme.

Ah, “Karamba”, zadihana ulazim, počeli su! Kad sam otvorila vrata sve su oči u trenutku bile uprte u mene, oči klinaca su skrenule s jedne žene milog lica, koje je zračilo toplinom, i energijom, s treperavim oreolom pomalo razbarušene kose, ali je ona vrlo brzo povratila njihovu pažnju i prikovala moju, s pesmice iz svog detinjstva lako sam uskočila u ilustrovanu priču o mačku zvanom Karamba.

Pisac i ilustrator Mari-Luiz Ge iz Kanade, kao čarobnjak predstavlja svoju knjigu (trenutno jedinu prevedenu na srpski), pričao o svojoj inspiraciji i svom mačku, redja slike rečima, ubedljiva kao i u slici kojom ih ilustruje u knjizi. Ne smeta nam ni konsekutivno prevodjenje s engleskog, uvučeni smo u svet mašte u kome je sve moguće, kako to
umetnica i sama kaže, dok na velikom pastel papiru na stafelaju pred nama izvodi još jednu čaroliju: crta novog mačka, a deca učestvuju s predlozima kakav će biti, na poziv se hvataju za boje-pastele, prihvataju igru, obične zvezde postaju padalice …
I na kraju potpisuje knjige, na poseban način, uz ime dodaje još po jedan crtez za svoje male čitaoce iz publike (5-8 godina), nisam odolela da i ja ne dobijem jedan:)

Ne mogu da se ne osvrnem bar malo na priču koja počinje ovako:

“Karamba je ličio na bilo kog drugog mačka. Imao je mekanu dlaku i dugačak, prugasti rep. Jeo je ribu. Preo je. Išao u dugačke šetnje. Ali, Karamba se razlikovao od ostalih mačaka. Nije mogao da leti.”

Prateći mačka Karambu kroz njegovu borbu da bude deo mačjeg društva koje ume da leti, otkrivamo da je strah prirodan, a različitost dozvoljena, da postoji u svakom nešto što ume i može sasvim dobro, možda bolje od drugih, samo je potrebno to otkriti i pustiti da se razvije.
Kompletno delo na 25 strana, likovnošću i naracijom, sjajan je doprinos nenasilju i toleranciji, bar iz mog ugla odrsle osobe, a ne sumnjam da su to deca otkrila na svoj intuitivan način.

Lep doživljaj za kišni subotnji dan, sasvim promenjen bojama ove knjige, koja zrači toplinom očiju gospodje Meri-Luiz Ge. Radujem se što je najavila da će doći i sledeće godine u Beograd za sajam knjiga, a u medjuvremenu će njen ovdašnji izdavač, ARTIST, pripremiti više toga za našu decu koja žive uz previše brutalnosti, prostakluka i mračih priča.

Art studio Mali Monmart pokazuje je da ume da prati dogadjaje, pruži još više svima, bez starosne granice.