Archive for the ‘Putovanja’ Category

Putovanja

Približavamo se novoj sezoni  putovanja.  Milioni ljudi će već oko Uskrsa sesti u automobile, ukrcati se na neki let, ili će odabrati vozove ili autobuse da stignu do svoje destinacije. Putovanja zahtevaju planiranje, pakovanje i povrh svega poštovanje mnogih pravila ponašanja u komunikaciji.  Nekim ljudima sve ovo ne pada teško,  bez napora savladavaju “prepreke”, poštuju putni “bon-ton” i  tolerantni  su. Najčešće nije tako  jednostavno  i  bez problema.

Sigurno ste i sami iskusili da se u toku putovanja  ljudi ne ponašaju sasvim u skladu sa prostorom i njegovim mogućnostima. Nekada sam avion smatrala najbržom i najudobnijom opcijom. Više nisam sigurna da ga toliko volim bez obzira na brzinu, što, takodje, postaje diskutabilno. Avio kompanije su u cilju optimizacije uvele mnoge restrikcije koje dovode u pitanje komoditet i kvalitet putovanja  u ekonomskoj klasi iz koje izlazite zgužvan , pomalo iznenadjeni  šta sve  mogu da vam posluže kao hranu čak i bez osmeha, srećom bar je mineralna voda obično standardna, ako kafa nije.

Ne znam da li je u Australiji na letovima uvedeno najavljeno ogranicenje  tezine putnika po  JEDNOM sedištu,  i da ukoliko je prekoračuju moraju da plate dodatno sedište. Ne bi to trebalo smatrati ugrožavanjem ljudskih prava. Sigurno je  izuzetno neprijatno XXXL  putniku da sedi  zgnječen  na standardnom sedištu čak i na kratkim letovima, a tek nekom pored njega putovanje postaje prava mora, sem ako mu nije jako blizak. Ponekad je teško  podneti u hermetički zatvorenom prostoru i one nervozne, zaplašene, sklone čestim odlascima u toilet, decu  koja se igraju loptom, dovikuju, vrište, preterano radoznale susede, preglasne mačo poslovnjak , sve koji zaboravljaju da nisu sami.

Posade letilica u kontaktu sa putnicima mogle bi da napišu roman u nastavcima, lista neverovatnih zahteva  i pitanja je veoma duga i graniči se sa neverovatnim,  kao : “Da li možete da otvorite prozor?”, ili “ Da li možete da zaustavite motore jer je buka prevelika?”, “Gde su tuševi?” , “Možete li da mi odvdete decu u igraonicu?”, “Postoji li McDonald’s u avionu?”. Verovatno su zato tako nezainteresovani.

Posebno je raznovrsno šta su sve putnici pokušali da ponesu sa sobom u avion.  Najnovije pročitah da je putnica  na erodromu “Džon Kenedi” u Njujorku pokušala da se ukrca sa omiljenom KADOM, koju su njeni rodjaci nezapakovanu  doneli na aerodrom.

Srećan put!

 

Za telo i dušu-pileća supa

Pileća supa-Chicken Soup-Brodo di pollo ricetta

Pileća supa nije samo omiljen domaći specijalitet, koji podseća na bake i mame, već je u mnogim zemljama širom planete tradicionalno smatraju lekom kojim možete pobediti nazeb i simptome iscrpljenosti posle bolesti.

Kažu da je “Chicken soup” lek i za dušu.

Lako se sprema uz malo strpljenja.

SASTOJCI:
1 pile (oko 1 kg)

1 veza zeleni (mešavina korenja paškanata, peršuna i šargarepe ili samo šargarepa)
nekoliko zrna bibera , 1 glavica crnog luka, 1 koren (manji) celera ili “nožice”- tvrdji lisnati deo, 1- 2 čena belog luka

2 l vode
po želji: peršunovog lista, tanki rezanci za supu

Pripremanje: Očišćeno pile operite, isecite na veće komade (belo meso, batak s karabatkom, ledja), stavite u lonac i nalijte hladnom vodom (oko 2l). Dodajte očišćenu i opranu zelen, celer i ostalo povrće, kao i  biber i posolite. Kuvajte na umerenoj temperaturi, da lagano vri, dok meso ne postane mekano. Supu procediti, može da se pije ili da se ukuvaju rezanci ili knedle od griza i  pospe iseckan persunov list. Meso i povrće iz supe servirati uz raznovrsne sosove (paradajz, sos s belim lukom, kiselim krastavcima) ili s renom, senfom ili nekim od gotovih preliva za meso.

Za paradajz sos je potrebno: supena kašika do dve ulja, malo običnog brašna, kuvani sok ili pire paradajz, soli ili neki slani začin od povrća. Zagrejati ulje u dubljoj posudi za kuvanje, dodati brašno da pokupi masnoću i malo prepržiti kao zapršku, smanjiti vatru i zaliti vodom ili supom uz neprekidno mešanje dok se ne napravi glatka masa sosa.

A evo šta na istu temu kažu Italijani: Il brodo di pollo può essere completato con gnocchetti o julienne di verdure o frittatine tagliate a striscioline sottili.

http://www.cucinare.meglio.it/ricetta-brodo_di_pollo.html

Ćirilica ili latinica- i jedno i drugo!

Nisam imala priliku da imam u rukama novi pasoš, tako da o njegovoj naslovnoj korici sudim samo po objavljenim fotografijama. Boja na njima nije autentično crvena, što se može razumeti, no tekst je tu.

Da li se to u štampanju izgubila latinica, koja se zvanično (?) koristi u Srbiji i obavezno uči u školi?

Koridor 4B – Bratislava

Potrudim se uvek da dobro uradim “domaći zadatak” pred putovanja. Tekstovi iz turističkih vodiča su me pripremili za Bratislavu, znala sam koliko ju je istorija gradila i rušila, davala joj carske darove i gazila teškom čizmom, nisam sumnjala da će biti više muzeja, crkava i mesta koje bi bilo dobro videti nego dana koji su mi bili na raspolaganju.

Vodiči nista nisu slagali, svaki ćošak ima zdanje s posebnom pričom i lepotom, ipak ono što me je osvojilo je duša koju stara Bratislava čuva, baš ovakva, još uvek pomalo oronula, pomalo nepripremljena za talase turista, ali čistih starih pločnika i šarmantnih mesta za sedenje ne samo po kafeima i restoranima nego i na lepim gradskim klupama …

Šarmirala me je predivnim pogledom na Dunav kad se popnete do visine starog Hrada.

Novi deo preko reke nisam videla osim iz kola i kao panoramu, prijale su mi šetnje i destinacije u istorijskoj zoni, gde nam je i bilo sve na dohvat da premerimo svojim koracima, tako skoro na pet minuta i jedno posebno mesto-Bibiana i druge tačke koje smo svakodnevno obilazili po programu Bienala animacije, značajnog festivala za decu koji je u novijoj istoriji pridodao zanimljivosti i čuvenju Bratislave.

Bratislava je biser u nizu od Budimpešte do Beča, nadam se da bi nekako i Beograd mogao da se doda. Želela bih da baš tako-lako putujemo Dunavom kao antičkim koridorom spajajući 4B.

Svemir za neupućene

Na vest o smrti Ser Artura Klarka, autora proslavljenog romana “Odiseja u svemiru 2001” i pročitavši da je poželeo za svoj 90. rodjendan da se javi vanzemaljac, shvatila sam da su njegova priča (Straža) i Kjubrikov film (uz Denikenove geografske pitalice) prvi otvorili u mom poimanju sveta verovanje da nismo sami u svemiru, nadu da postoje inteligencije daleko razvijenije od naše i da ovo ogledno polje planete Zemlje verovatno ima neku bolju svrhu nego da se nasumice menjaju civilizacije i leden adoba. Klark se, uz Isaka Asimova, smatra najpoznatijim piscem naučne fantastike. Napisao više od 80 knjiga, a kao fizičar još 1945. godine predvidio je razvoj komunikacija putem satelita.
“Želim da me pamte u prvom redu kao pisca, koji je zabavljao čitaoce i, nadam se, razvijao njihovu maštu”, izjavio je Klark u decembru prošle godine. Mislim da je u tome uspeo.

Svemir živi svoj život i upravlja našom planetom. Za stanovnike severne zemljine polulopte jutros u 6.48 časova počelo je proleće. Ono će trajati do 21. juna u 1.59h posle ponoći, kada će za nas početi leto. Na dan prolećne ravnodnevice, obdanica i noć jednako bi trajali, i to za sve tačke na zemljinoj površini, kada Zemlja ne bi imala atmosferu. Kako je na dan početka proleća sunce u Beogradu izašlo u 5.41h, a zalazi u 17.51h, obdanica će trajati 12 časova i 10 minuta, a noć 11 časova i 50 minuta. Ha, ni ravnodnevica nije idealna.

Od ove godine, do kraja veka, proleće u Evropi počinjaće 20. marta, a ne 21. marta, kao u prethodnom veku!!!

Maksim u Beč, Maksim iz Beča?

Krajem prošle nedelje i deo vikenda provela sam prvi put u ovom veku u Beču. Moje dečje sećanje na predhodnu davnu posetu nije nestalo, samo se pretvorilo u par slika Šembruna i lep utisak. Nadam se da se ovo nedavno vidjenje doživljeno kao praznik za sve moje potrebe neće pretvoriti u neprijatno sećanje na teška vremena bečkih pregovora i naše političke krize, neće bledeti divan susret s normalnim životom i sačuvanom civilizacijom, a jačati ona mučnina od još jednog testiranja mog strpljenja i samopoštovanja dok se ne zablista viza u pasošu, neće i Beč postati simbol kosovskog poraza i svega s negativnim predznakom što on u suštini nikako ne može biti.

Naš naum nije bio u osnovi turistički, a zahvaljujući izuzetnim domaćinima Media Literacy Award festivala pomešali smo naš cilj i (miroljubivu) borbu za medijsku edukaciju dece i mladih i raznovrsno uživanje u prestonici Austrije, videli smo smo kako se implementira važan projekat u formalni sistem edukacije jedne ozbiljne organizovane države, na zadovoljstvo učenika i edukatora, videli s koliko entuzijazma svi rade, koliko su spremni na saradnju i cene svaku ideju nezavisno od zemlje iz koje su gosti bili, nezavisno da li su članice EU od nedavno ili jos cekaju pred vratima. Svaki kontakt s kreativnim ljudima bez obzira na godine mi vraća energiju i stimuliše u svakoj sferi interesovanja, unosi radost.

Ljudi su ljubazni, prijatni, sasvim po mom ukusu, nekako su radni i nenametljivi, o odličnoj hrani, a i svim vrstama pića (ubrajam tu i fantastičan voćni jogurt) govori moj zabrinut jutarnji pogled na kućnu vagu. Nisam više sigurna da najviše volim Švarcvald tortu, Zaher se tako jednostavno topi u ustima.

Vreme nas nije mazilo. Brzo sam shvatila zašto mnogi po kiši nose samo dobru kapu, jer ona čuva glavu i od vetra kome retko koji kišobran može da se suprotstavi. Nikad nisam videla toliko kišobrana po korpama za otpatke-mi smo im pridružili naša dva.

Samo da i ja ne prodjem po onoj staroj “Maksim u Beč, Maksim iz Beča”, mada sam videla odlične filmove mladih koji jasno govore o njihovom razumevanju zamki sveta u kome žive, kolekciju slika Ticijana i još neverovatan broj remekdela za pet sati brze šetnje unutar Kunst historiches museum-a, koji je i sam prelepa i moćna gradjevina (blizanac prirodnajčkom muzeju), obe smestene na trgu-platou na kome kao da dominira prst s spomenika Mariji Tereziji, samo da se sve ne poništi povratkom u trnovitu i blatnjavu svakodnevicu Srbije, što me već posle par dana teško pritiska.

Koliko listanje albuma pomaže? Volela bih da obidjem (iznutra) sve muzeje pored kojih sam prošetala i odem u Operu. Na repertoaru prosle subote bila je “Pikova dama”, medju izvodjačima i jedno naše ime. U najavi premijera Vagnerovih Niberlunga za decu- kultura se usvaja od malih nogu.

Nije sasvim neostvarljivo videti Beč uživo dva-tri puta u istom veku?

Ps. Shopping, kao jedna lepa sporedna stvar, je vredan pažnje, poučna razonoda i samo uz gledanje-just looking, ah-radnje blistaju obiljem, sasvim su u trendu svetskih metropola mode, nekako je sva roba ispeglana, izlozi nepretrpani s stilom i tek se nazire sav sjaj koji će doneti sezonska prazniična atmosfetra. Posebno su interesantni privremeni kiosci po svim trgovima, slatki dućani s svakakvim gurmanlucima, domaćim proizvodima, šarenim poklonima.

Možda je jeretički da poredim cene ponude svega i svačega u centru Beča (u krugu dvojke koja isto vozi njihovim čuvenim ringom) i u centru Beograda-tu smo egal, osim za onaj izbor i kvalitet koji mi nemamo, još? Mali problem je što radnje rade uglavnom do 18h, kao i muzeji. S kafanama, kafanicama, pivnicama, vinskim podrumima …. nema problema za celovečernji provod.

Vratila sam se u starim čizmama i s novim šalom:), naravno i Mozart kuglama, da, i DVD prezentacijom Khmuseum-a za unošenje boja u dugu šmrcavu beogradsku zimu. I prvi sneg u Beču je posh. Volim ga i u Beogradu, al’ prvih pola sata.

Požar-ljudski faktor-zločin-kazna

Ova godina mi prolazi prepuna strašnih vesti o ratovima, političkim krizama, prirodnim katastrofama, razaranjima svih vrsta u kojima neizbežno nailazimo na ljudski faktor, “prevedeno” ljudi su često uzročnici ili nedovoljno rade na prevenciji i čuvanju svog okruženja, svog mira, svojih života.

Malo sam odahnula kad sam pročitala da je drevna Olimpija odbranjena od požara, ali jos uvek nemoćno brinem, mislim na naše grčke prijatelje iz tog kraja, s nevericom pomišljam da mogu ostati bez kuće, maslinjaka, vinograda, doma u kome su nam pružili nezaboravno gostoprimstvo, trenutke radosti druženja, uz domaće plodove divne klime i njihovog teškog rada , nežne zvuke gitare i nacionalnog instrumenta čijeg imena ne mogu da se setim …

Čini se optimistički kad grčki ministar za kulturu tokom obilaska ugroženog mesta Olimpije, izjavi da su pripadnici vatrogasnih jedinica, policije, ratnog vazduhoplovstva i dobrovoljci, sva raspoloživa sila, nadljudskim naporima zaustavili kretanje stihije, da su muzej u Olimpiji u kome se nalaze kipovi iz vremena drevne Grčke kao i arheološke iskopine ostali netaknuti. Ali ljudi iz okolnih sela su nezadovoljni, neki nisu imali sreće, vatra je napravila pustoš, nekako su evakuisani, spasavani su zivoti najslabijih pred opasno razbuktalom vatrom, nažalost ima žrtava.

Olimpija, datira još iz desetog veka pre naše ere, prestonica je antičkih Olimpijskih igara, od kojih su prve održane u osmom veku pre naše ere. Nekad se tu nalazila gigantska statua boga Zevsa, sačinjena od zlata i slonovače, smatrana jednim od sedam svetskih čuda. Čak da se u Olimpiji i dan danas svečano ne pali olimpijski plamen, njena fundamentalnost za svetsku kulturu je neosporna.

Izveštači kazu da su plameni jezici doprli do ivice antičkog olimpijskog stadiona i spržili dvorište muzeja u kome se nalazi jedna od najčuvenijih grčkih arheoloških zbirki, a zvaničnici da je na zaštiti Olimpije od požara bilo angažovano šest aviona za gašenje požara, dva helikoptera, 15 vatrogasnih vozila i 45 vatrogasaca….

Prosle godine sam imala sreću da posetim ovo fantastično, nezaboravno mesto, mesecima sam slala prijateljima fotografije i očarana pričala o njemu. Olimpija je istorijska lekcija o veličini koja nije neuništiva.

Nadam se da je ovo velika opomena, ne samo u Grčkoj, jer se čini da su požari veoma ozbiljan problem svuda u svetu. Gledala sam uz put ovog leta hektare sprženih šuma u Americi. Velike vrućine je teško kontrolisati, a ljude možda još teže.

Ni nas nisu mimoišli užasi vatre, gorela je šuma kod jezera Zaovine na Tari, uništavala predivnu prirodu, pamtim je po najupečatčjivijem mirisu borovine koji sam osetila u životu, a tako daleko od nekog ostrva na moru…

Nesreće prečesto dopiru do nas samo kao ilustracije s kojima nemamo pravi kontakt, tek kada nas lično povežu s nekim koga znamo, s nečim vidjenim, nečim što nam probudi stvarnu emociju….shvatimo da život postoji iza slike i reči.

Hvatanje vinovnika- krivaca za zločine(e) je neophodno, da li smem da kazem koliki bes u meni izaziva pomisao da je neko NAMERNO izazvao požar, ljudske žrtve, uništavanje….Adekvatna kazna-drakonska-doživotna robija ili jos strožija možda bi odvratila ponekog?

Na ćošku ništa novo

Nemam iluzija da su ljudi svesniji i bolji u nekoj drugoj zemlji, da su pametniji kad umeju da djubre razdvajaju i recikliraju, da mnogi dobrovoljno poštuju zakone…Ne, sve je stvar učenja kroz prisilu i kaznu, i to ne terorom i batinama, vec “lakim” zavlačenjem ruke u dzep i nagradom za opstu dobrobit. Recikliranje djubreta je izmišljotina razvijenih i bogatih zemalja koje koliko toliko brinu o svojim gradjanima i poreskim obveznicima.

Moram da se vratim na nedavno putovanje američkim autoputevima i na moju nevericu da većina vozača poštuje ograničenje brzine od svega 65-70 milja, mada putevi neodoljivo zovu da se doda gas. Preterate li (ubedjeni da je oko vas pusta nedodjija) ljubazni saobraćajni policajac se pojavi niotkuda, spreman da ilustruje brzinu i odgovori na sva pitanja čak i tipa “Šta radite ako imate istovremeno više onih koji su prekoračili brzinu?”. Ipak, ono sto me je više privuklo pažnju su monitori na odredjenim deonicama (verovatno poznatim po tendenciji da se krši ograničenje brzine) na kojima se pojavljuje “uspori” i brzina onog koji je prekardašio! Prevencija!

U gradovima (većim od Beograda) pešake propuštaju bez buke, u provinciji se semafori pojavljuju i na čudnim mestima, videh jedan i solarni:).

 I samo jos dodatak na “moju” osnovnu temu, zapazih i znak upozorenja, u mnostvu poznatih i pomalo čudnih poruka, vezan za bacanje-odlaganje djubreta za koje je zaprećena kazna različito skupa, od 101, cak i do 1000 $ -jasno definisano. 

 Možda bi jedna obična video kamera na ćošku mog nezadovoljstva pomogla inspektorima i dodelila zasluženu kaznu onima koji prave djubrište svuda, a to bi se pročulo-dobar glas se daleko čuje-eto prevencije za dalje… Mislim da je sada bilo dosta o ovom sitnom problemu za našu zemlju, sledeći put ću se javiti na ovu temu s pravim novostima, nadam se kad budem mogla da snimim jutarnju (9h) sliku bez djubreta, bar dva puta za redom.   

Globetrotters

 

Za dva dana smo promenili tri vremenske zone i vratili se u nasu. Krenuli smo u petak pre podne iz Sietla, u Cikagu bili oko rucka, poletanje za Frankfurt programirano tek uvece, a pauze izmedju letova su nam obezbedile da ne zakasnimo na svoj let probijajuci se kroz lavirinte aerodromskih pravila, koja rastu kao kiselo testo iz dana u dan. Tako smo , kao “troskok avionom”, po semi 4-8-2,5 sa skoro 15 sati cistog leta stigli u Beograd u subotu oko pet popodne.

Cekajici u avionu, s ugasenim motorima na pisti, da nam dozvole da ga napustimo (sto je obicno prilicno neprijatan deo putovanja bez obzira na geografsku sirinu i duzinu, jer svi odjednom postaju veoma nestrpljivi, s punim rukama torbi, kesa, stoje u skucenom prostoru izmedju redova sedista , nesto kao da smo u tipicnom domacem prepunom gradskom autobusu), i pored guzve odjednom sam osetila kako su mi  nezadrzivo teski kapci i imam uzasnu potrebu da zaspim. Medju nama (globtrotterima) ima onih prirodno obdarenih srecnika koji mogu da spavaju svuda i na svakom mestu, u svakom prevoznom sredstvu i naravno, mozda najsladje izuveni s jastucetom pod glavom u avionu, skoro neprekidno. Ja nisam od njih, nemam problem s hotelskim sobama, razlicitim krevetima i jastucima, ali vozovi, autobusi, pa i avioni, cak i na letovima dugim osam sati, ne pruzaju mi dovoljno uslova da mogu mirno i kontinualno da odspavam, katkad dremnem kratko. Gledanje kroz prozor, ako se posreci da to mesto dopusta, moze biti zanimljivo i ne tako jednolicno kako bi se mozda ocekivalo.

A kad tako ne spavate veoma dugo i izdrzite do kasnih vecernjih sati u svojoj kucnoj zoni-nema onih poznatih problema s poremecajem sna. Raspakovla sam se, u nedelju otisla u nabavku, javila prijateljima i bliznjima, imam srece-posao me je sacekao:).

O aerodromima, prestonicama posebne vrste, neki drugi put…

Zagusena sam utiscima, sve u cik-cak.

Grad se gradi

 

Bellevue je deo Sietla (Seattle), jos jedan grad u ogromnom gradu. Poseta “lokalnom” centru: u art muzeju retrospektiva najvaznijih radova velikana industrijskog dizajna Rajmonda Levija (Raymond Loewy), u “trznom centru”, velikom koa tri obicna mola, mogla bi da se ostavi godina zivota  i previse para, ali i uziva u nekoj od kafeterija ili restorana na iznenadnom letnjem suncu, ciji su zraci ovde prava dragocenost. Zureci sto dalje od iskusenja ukazuje se opstinska zgrada, neobicno uredjen park ispred s sklupturama, a obilazak je poseban dozivljaj-to je izuzetno zanimljivo arhitektonsko zdanje, koliko spolja, toliko i svojim enterijerom. Ipak, dominira utisak da su zelenilo, cvece i voda zadrzali svoje neprikosnoveno mesto, deluju skladno “uglavljeni” u staklo i beton i veoma negovano.

Pomalo zastrasujuce unaokolo, skoro iznad glave, strce ogromne dizalice, nekoliko pozamasnih zgrada bice uskoro deo ovog ultra modernog kompleksa.  Kazu da se i Microsoft seli u dve s svojom administracijom.

Sutra imamo jos samo jedan dan za neki novi susret, nasa poseta se blizi kraju.