Globetrotters

 

Za dva dana smo promenili tri vremenske zone i vratili se u nasu. Krenuli smo u petak pre podne iz Sietla, u Cikagu bili oko rucka, poletanje za Frankfurt programirano tek uvece, a pauze izmedju letova su nam obezbedile da ne zakasnimo na svoj let probijajuci se kroz lavirinte aerodromskih pravila, koja rastu kao kiselo testo iz dana u dan. Tako smo , kao “troskok avionom”, po semi 4-8-2,5 sa skoro 15 sati cistog leta stigli u Beograd u subotu oko pet popodne.

Cekajici u avionu, s ugasenim motorima na pisti, da nam dozvole da ga napustimo (sto je obicno prilicno neprijatan deo putovanja bez obzira na geografsku sirinu i duzinu, jer svi odjednom postaju veoma nestrpljivi, s punim rukama torbi, kesa, stoje u skucenom prostoru izmedju redova sedista , nesto kao da smo u tipicnom domacem prepunom gradskom autobusu), i pored guzve odjednom sam osetila kako su mi  nezadrzivo teski kapci i imam uzasnu potrebu da zaspim. Medju nama (globtrotterima) ima onih prirodno obdarenih srecnika koji mogu da spavaju svuda i na svakom mestu, u svakom prevoznom sredstvu i naravno, mozda najsladje izuveni s jastucetom pod glavom u avionu, skoro neprekidno. Ja nisam od njih, nemam problem s hotelskim sobama, razlicitim krevetima i jastucima, ali vozovi, autobusi, pa i avioni, cak i na letovima dugim osam sati, ne pruzaju mi dovoljno uslova da mogu mirno i kontinualno da odspavam, katkad dremnem kratko. Gledanje kroz prozor, ako se posreci da to mesto dopusta, moze biti zanimljivo i ne tako jednolicno kako bi se mozda ocekivalo.

A kad tako ne spavate veoma dugo i izdrzite do kasnih vecernjih sati u svojoj kucnoj zoni-nema onih poznatih problema s poremecajem sna. Raspakovla sam se, u nedelju otisla u nabavku, javila prijateljima i bliznjima, imam srece-posao me je sacekao:).

O aerodromima, prestonicama posebne vrste, neki drugi put…

Zagusena sam utiscima, sve u cik-cak.