Dogodilo se na današnji dan?

Dogodilo se na današnji dan ?

Ne mogu da se setim da je ovaj datum u mom životu označavao  nešto drugo osim da je tu negde početak jeseni. Čak se ne sećam da smo u istoriji učili da su na ovaj dan 1866. srpski knez Mihailo Obrenović i crnogorski knez Nikola I Petrović zaključili ugovor o ujedinjenju Srbije i  Crne Gore i savezu u ratu protiv Otomanskog carstva.

Uvek mi taj početak jeseni izaziva više lirska nego epska osećanja, kraj leta je skoro kao početak kraja života (jedne godine), veče kao da se spusti  iznenada, prijatno je sveže ma koliko dani  još uvek mogu biti topli , a pijace su još šarene i pune ukusnog svežeg voća i povrća , naravno, sve se odnosi na našu severnu hemisferu.

Danas je tu klasičnu romantiku početka jeseni  poremetila mogućnost da ovaj dan bude zapamćen po neobičnoj katastrofi. Više od šest tona težak Nasin satelit, star 20 godina, nekontrolisano se ruši na Zemlju, a razlog je što još od 2005. nema  goriva  da bi se pad usmerio na nenaseljena područja. Sve to zvuči neverovatno, toliko da čak ne mogu da se rešim da ostavim za sutra sve što mi danas izgleda neodložno , i jednostavno uzmem našeg ljubimca Atosa i odvedem u  šetnju….” carpe diem”.   I mogu samo da se nadam da nas ta olupina veličine autobusa neće pogoditi, da neće nikog živog ugroziti. Zvuči sve kao filmski horor.

Da li NASU treba pozvati na odgovornost?

Privukla mi je pažnju još jedna današnja vest, takodje  ima veze s naukom, samo je “žanr” drugi i nema potencijalnih žrtava.

Da li nešto može biti brže od svetlosti? Prema dosadašnjim naučnim saznanjima, ništa se ne kreće brže od svetlosti.

Skoro da ne mogu da zamislim da u ovoj produženoj  “sezoni “ svetske  krize, nebrojenih sukoba i katastrofa postoji mnogo onih koje će uznemiriti mogućnost da nešto može biti brže od svetlosti.

Ipak, da li to potvrdjuje da nikad ne treba zaboraviti Heraklita i njegovo učenje  o jedinstvu svih  bića,  koja su u stalnoj promeni, da je svet  pun suprotnosti,  sve je u kretanju:  nema nepromjenjivog.

Tako napreduje i naše saznanje, kad se oslobodimo dogmi.

“Međunarodni tim naučnika uspeo je da registruje neutrino čestice koje se kreću brže od svetlosti, izjavio je njihov portparol, navodeći da bi to moglo da poljulja jedan od fundamentalnih principa fizike.

Antonio Ereditato iz Evropske organizacije za nuklearna istraživanja (CERN) kazao je za Rojters da su trogodišnja merenja pokazala da se neutrini kreću 60 nanosekundi brže od svetlosti na razdaljini od 730 kilometara između Ženeve i italijanskog grada Gran Saso.

Fizičari kažu da su neutrino čestice – koje spadaju u najneobičnije poznate čestice u fizici – potukle rekord najveće kosmičke brzine od 299.792 kilometara u sekundi.”

Da li smo danas na raskrsnici koje će označiti neke promene?

MOSTOVI koji život znače

Volim mostove. Volim da ih gledam kao posebna arhitektonska dela, divim im se kao da posmatram akrobate, čudesno lebde u prostoru na neshvatljivim osloncima. Tako su različiti, imaju ličnost, posebno je to uočljivo u srećnim gradovima gde ih ima veliki broj na istoj reci (ili zalivu), stvaraju “cik cak” mrežu i spajaju delove grada i ljude.

Naš beli grad na dve reke  “umire u mukama” u stalnim saobraćajnim kolapsima na svojim dotrajalim i malobrojnim mostovima.

Poslednji most koji je u Beogradu izgrađen bio je Novi železnički most preko Save završen 1979. godine kao deo projekta “Prokop” koji do danas nije u potpunosti realizovan.

Najprometniji most je Gazela koja je izgrađena 1970. godine, a trenutno je u fazi rekonstrukcije. Projektovan je za dnevni promet od 40.000 vozila, ali  preko njega prođe oko 165.000 vozila!

Pančevački most izgrađen je 1935. godine. To je jedini most preko Dunava. Srušen je 1941. godine, a obnovljen 1946.

Brankov most izgrađen je 1934. godine, a srušen za vreme Drugog svetskog rata. Obnovljen je 1955. godine.

Stari savski most sagradili su Nemci za vreme okupacije 1942. godine.

Stari železnički most izgrađen je 1884. godine, a rušen je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Najzad, nije čudo što novi most preko Ade  izaziva toliku pažnju, radoznalost i različite komentare. Koliko god da je koštao, opravdano- mnogo-realno ili ne, moramo se radovati njegovom “rodjenju” i slaviti kao dobru vest. Nadam se da kolateralna šteta za ekoligiju nije prevelika.

Sigurno će doneti značajno poboljšanje komunikacije u gradu, a i lep je!

 

 

Priče o životinjama i ljudima

Svet životinja i kućni ljubimci su tema bez kraja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mi smo pet friendly firma. Povremeno nam dodju u posetu  naši  ljubimci, ponekad ugostimo  u prolaznoj poseti  ostavljene mladunce dok ne odu svojim usvojiteljima, a ovih dana nam je na terasu stigao mlad golub-ćuban , prstenovan i očigledno zalutao sa probnog leta.  Čekamo kad će da nastavi putovanje, vrati se svom gazdi, a u medjuvremenu ga hranimo da ojača. I pomalo brinemo da starosedeoci terase ne budu grubi prema njemu.

 

 

 

Poklonu se u zube ne gleda-NeoTašmajdan

Tašmajdan ima posebno mesto u mom srcu i sećanju. Rano detinjstvo mi je bilo tu negde na liniji koja vezuju dva parka Manjež-Tašmajdan . I kasnije, kad nisam stanovala u najbližem komšiluku, za njegove mini gajeve i ružičnjake vezivala sam dobre i lepe emocije, tinejdžerske poljupce, najduže noćne izlaske u bašti “Poslednje šanse”, studentske mnogobrojne  kafe i  ostale pauze, šetnje mladih majki i vožnje mališana u mini luna parku. Vreme je neumitno prolazilo, lepe uspomene je zamračilo bombardovanje obližnje TV kuće , vratilo je grobove na tu zemlju, a ni medeni vašari i povremeno sedenje u baštama dva kultna mesta ovog parka, a pogotovo pogled na rastureno treće,  više nisu izazivali ono staro treperenje u srcu. Mislila sam da je to privremeno i da će mi se jednom Tašmajdan vratiti, kad budem imala više slobodnog vremena da umesto po Klemegdanu stazama detinjstva i  mladosti  prošetam  našeg ljubimca.

S proleća su u medijima i iz usta gradskih i  drugih čelnika počeli hvalospevi  rekonstrukciji  ovog istorijski prebogatog mesta, na neki čudan način se odigravalo to sredjivanje parka kao da je u pitanju  smrdljiva deponija koju je trebalo sasvim ukloniti, oguliti do gola, izravnati i zbrisati svaki trag predhodnih 50 godina i da smo beskrajno srećni što su novci stigli da se kuga tog mesta ne širi.  Videh na tv nove aleje koje podsećaju na piste , posebne rezervate za pse i decu da se ne mešaju. A onda je stigla kruna –spomenik sponzoru  u vidu kipa čoveku iz Azerbejdžana za koga ovde niko nije čuo, da bi razočarenje bilo još mnogo veće kad sam pročitala čiji će spomenik  gledati deca ovog grada.

“Tašmajdan: SPOMENIK TIRANINU “

Koliko novca je potrebno da dobijete spomenik u prestonici Srbije? Ako platite dva miliona evra možete dobiti divovski  spomenik u Beogradu, možda i veći od onog koji je podignut KGB diktatoru Gajdaru Alijevu

Na mestu gde su pre pet vekova spaljene mošti Svetog Save, u današnjem parku Tašmajdan u centru Beograda, vlasti su u dogovoru sa vladom Azerbejdžana nedavno podigle imponzantan spomenik izvesnom Gajdaru Alijevu, čoveku krajnje sumnjive biografije koji nikakve veze nema sa Beogradom i Srbijom, njenom kulturom, istorijom i vrednostima. Malo ko uspeva da zapamti kako se čovek sa spomenikom zove, a sve što zapravo znamo o njemu jeste da je bio prvi predsednik Azerbejdžana koga su smatrali jednim od KGB diktatora Srednje Azije.

….

http://www.malenovine.com/?p=4514

Zbunjuje me što  su  istovremeno na Tašmajdanu postavili i spomenik Miloradu Paviću.

Mogu samo da se nadam da Kalemegdan neće dobiti donaciju Rusije ili Venecuele.

Varljiva statistika

Ko o čemu …a naročito kad presuši istraživački duh, najviše pažnje privuče priča o skupoći uz poredjenje kako drugi žive, naročito ako se pogleda tu preko plota kod onih s kojima smo nekad jeli s iste trpeze. Tako su mnogi preneli tekst objavljen u „24h“ navodeći kao izvor eca-international.com:

„Beograd je po ceni troškova života, u koje su uračunati prosečna potrošačka korpa, ali i cene pića, duvana, odeće i tehnike, 73. najskuplji grad u Evropi.”

Ima tu još podataka i komentar:

“Međutim, ako se uzme u obzir da je prosečna plata u Zagrebu oko 840, u Sloveniji malo manja od 1.000, a u Beogradu oko 440 evra, jasno je da ova lestvica ne odražava i kupovnu moć stanovnika tih gradova, već samo cene robe.”

Tačno, kad ne bi u nastavku teksta pomešali “babe i žabe”:

Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Beograda, kaže da “ako predstavite samo cene, bez ulaženja u problem primanja stanovištva, ne možete dobiti potpunu sliku. Imate gradova gde ljudima ostane još novca od plate posle plaćanja troškova i kupovine namirnica, a negde im ne ostane za sve”.

Slučajno sam već ranije imala prilike da osmotrim podatke o skupoći u pojedinim svetskim gradovima i suština tih informacija i metodologija koja se koristi namenjena je STRANCIMA koji dolaze da žive i rade u neku za njih stranu zemlju-grad i nema nikakvog smisla analizirati to rangiranje sa stanovišta kupovne moći lokalnog stanovništva.

Ako posetite sajt http://www.businessinsider.com/the-most-expensive-cities-in-the-world-2011-6#ixzz1PFpbX6Kf

možete pročitati da ECA’s svoje istraživanje troškova života kalkuliše s namerom da pomogne multinacionalnim kompanijama da boje isplaniraju plate svojih zaposlenih koji će živeti i raditi u inostranstvu. U kalkulaciju ulaze tri vrste potrošačkih korpi proizvoda i usluga , ali neki troškovi kao što su za stanovanje, komunalije, kupovinu automobila, školarine nisu uključeni, pošto poslodavci obično zaposlenima koji rade u inostranstvu to posebno kompenzuju.

Posebno, samo rangiranje je kalkulisalo na osnovu poredjenja sa troškovima u NJUJORKU, kako bi imali “osećaj” o realnim uslovima.

A po listi ECA s početka 2011., Tokijo jeste najskuplji na svetu, Oslo drugi, Ženeva  osma,  Moskva  četrnaesta, a Pariz “tek” dvadeseti.

Slično istraživanje i rangiranje može se naći i na: http://www.numbeo.com, ali lista nije sasvim ista i ako se odnosi na isti period početak 2011.

Takodje, postoji i analiza na: http://www.eurocost.com/en/cost_of_living_2010.html

Njihovi podaci o najskupljim gradovima za život u Evropi za 2010 su:
1	RUSSIA	Moscow
2	SWITZERLAND	Geneva
3	UNITED KINGDOM	London
4	NORWAY	Oslo
5	SWITZERLAND	Zurich
6	SWITZERLAND	Lausanne
7	DENMARK	Copenhagen
8	TURKEY	Istanbul
9	UKRAINE	Kiev
10	SWITZERLAND	Berne
11	FRANCE	Paris
12	FINLAND	Helsinki
13	NETHERLANDS	Amsterdam
14	ARMENIA	Erevan
15	AZERBAIJAN	Baku
16	TURKEY	Ankara
17	ITALY	Rome
18	CZECH REPUBLIC	Prague
19	AUSTRIA	Vienna
20	SWEDEN	Stockholm

I ova lista je namenjena za  STRANCE koji nameravaju da žive u nekoj od pomenutih zemalja.

Statistika može biti varljiva, čak i bez namere da se obmane auditorijum ukoliko se pogrešno ili površno koristi.

Nema sumnje da je strancima Beograd obećana zemlja i zato ga u mnogim anketama visoko rangiraju za zabavu i opušten život, ostalo, vezano za uslove poslovanja nije u istoj “potrošačkoj korpi”.

 

Dan Rusije u Srbiji

 

 

 

 

 

 

 

No Comment.

Dobra vest

Nikad nije kasno za dobru vest. Pre nekoliko dana  je Tanjug objavio da je PRVI PUTNIČKI “ZELENI VOZ” u Evropi prešao put od Anteverpena do granice sa Holandijom, koristeći solarnu energiju.

“Međunarodni voz velike brzine koji povezuje Pariz i Amsterdam postaće prvi voz u Evropi koji će na jednoj svojoj deonici koristiti struju dobijenu iz solarnih panela, instaliranih na tunelu nad tom prugom, prenela je agencija AFP.

Rukovodioci projekta izjavili su da će taj tunel u Antverpenu, na severu Belgije, dug 3,6 kilometara i vredan 15,6 miliona evra, biti pokriven sa 16.000 solarnih panela površine 50.000 kvadratnih metara, odnosno kao osam fudbalskih stadiona.

Struja će napajati infrastrukturu na toj pruzi, osvetljenje, signale i služiće za potrebe u samom vozu, a takođe će biti isporučivana Antverpenu. Paneli, koje gradi belgijska kompanija za solarnu energiju “Enfiniti”, proizvodiće 3.300 megavat-časova struje godišnje, što odgovara prosečnoj godišnjoj potrošnji u približno 950 porodica.

Procenjuje se da će ti paneli uštedeti 47,3 miliona kilograma emisija ugljen-dioksida tokom dve decenije. “Korišćenjem električne struje, proizvedene na licu mesta, eliminišemo gubitke energije i transportne troškove”, rekao je direktor kompanije “Enfiniti” Stiven de Tolenaere.

Kompanija se nada da će joj taj projekat omogućiti da razvije nove instalacije u SAD i drugim delovima sveta, ukazujući da su železnički hangari idealna mesta za takve instalacije u budućnosti. Solarna energije se smatra metodom za smanjenje ispuštanja ugljenika iz sektora železnice.

Mogućnost primene takve tehnologije se razmatra u SAD na brzoj pruzi Tuson-Feniks u Arizoni. U Italiji EU finansira postavljanje solarnih panela na krovu voza koji obezbeđuju električnu struju za klimatizaciju vagona, dok Francuska takođe razmatra mogućnost uvođenja te tehnologije radi korišćenja struje za osvetljenje i klimatizaciju voza u regionu Poato-Šarent.”

ZVUČI TAKO OPTIMISTIČKI!  Želim da se provozam…

 

Čarobna formula?

Kako da obuzdamo apetit i pokušamo da se pripremimo za sezonu  kupaćih kostima i ostalih krpica koje ponekad ne pokrivaju dovoljno.  Teško je biti relaksiran pred tim izazovom čak i kad kupaći kostim nije bikini, kad ni oni jednodelni ne obebedjuju da se nagomilani višak na struku dovoljno sakrije.

Zvuči sjajno rešenje koje bi mogli da nazovemo “ formula 3T”, a odnosi se na tri tečnosti za koje istraživanja pokazuju da zauzdavaju našu potrebu za hranom.

1)   OBRANO MLEKO – kažu da oni koji popiju 2 šolje mleka smanjene masnoće za doručak, manje jedu za ručak od onih koji piju voćne sokove uz prvi obrok i da je taj fenomen vezan za unos proteina.

2)   MASLINOVO ULJE – sadrži oleinsku kiselinu koja izaziva procese u organizmu čiji je rezultat signal mozgu “sit sam”. I neke druge namirnice sa visokim sadržajem oleinske kiseline imaju sličan efekat (ulje od repice, bademi, avocado…).

3)   VODA – mnoga istraživanja pokazuju da oni koji piju dosta vode imaju slabiji osećaj gladi, unose  manje kalorija u toku dana u poredjenju s onima koji nisu ljubitelji vode. Takodje, oni koji piju dosta vode redje “padaju” pred izazovima raznih slatkih gaziranih pića, kao i energetskih napitaka sa dosta kofeina.

Preporuka je: popijte ½ l vode pre svakog obroka, a rezultati bi trebalo da nas prijatno iznenade.

 

 

Hrabro srce

Nemam običaj da šaljem “cirkularana” pisma –lanac nekih poruka, naročito onih kojim se najavljuje da će pošiljaocu doneti sreću ili još gore nesreću ako se ne pošalje na odredjeni broj adresa. Ako ih ne izbrišem odmah, jednostavno ih ignorišem.

Pismo koje mi je danas stiglo šaljem zato što je drugačaje, šaljem sa željom da se nikad ne zaborave veliki  ljudi koji nisu nikad bili u senzaciaja za medije i nikad nisu dovoljno nagradjeni za svoja neverovatna dela i hrabrost (mada sam sigurna da to njima i nije bilo važno). Pismo je kružilo svetom i očigledno stiglo da mene s  vremenskom  “distancom”, hrabra žena i humanista umrla je 12.maja 2008.

Navelo me je na razmišljanje o nama i ovde. Mislim da se u Srbiji nedovoljno posvećuje pažnja patnjama svih koji su proganjani, trpeli i fizičke i psihičke patnje,  stradali užasnom smrću u toku nemačke okupacije u II svetskom ratu, da se ne zna dovoljno koliko je posebno brutalno i ovde  jevrejska zajednica istrebljena, uz Srbe i Rome kao “ predstavnike niže rase” po tadašnjem nemačkom vidjenju sveta.  Nažalost, nacistički logori u Beogradu (verujem i širom zemlje) skoro su anonimna mesta, a verovatno je većina nas davno bila tamo- oni mladji, bojim se, nikad.

Nedavno su na TV prikazali muzej u okviru logora na Banjici. Teško je ne zaplakati….

Pamtiti zlodela ne znači da treba gajiti mržnju i čeznuti za osvetom, već  učiti iz istorije da se takve nasreće i užasi nikad ne ponove!

Ne trebaju nam novi ratovi!

Šaljite i pamtite!

Dubravka

Ps.  Pogledajte i http://www.irenasendler.org/

http://en.wikipedia.org/wiki/Irena_Sendler

 

Svet nije samo sada ovakav, on je uvek bio takav – nagradu ne dobiju uvek oni koji su je najdostojniji . Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler. Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater-zavarivač. U njoj su bili skriveni motivi. Budući da je bila Nemica, znala je sve o planovima nacista po pitanju Jevreja. Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta smeštajući ih u zadnji deo svog kamioneta. Imala je džak u kome je sakrivala veću decu. Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala kamionče kroz kapiju geta. Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadršavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti. Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece. Nacisti su je ipak otkrili i   žestoko je izbili prebivši joj i ruke i noge. Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta. Posle rata pokušala je da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice. Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori. Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena. Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Nije je dobila. Tu nagradu je dobio Al Gor za slajd-šou o globalnom otpljavanju. U ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja. Ulažem mali trud da Vam pošaljem ovo pismo. Nadam se da ćete i Vi postupiti tako. Prošlo je 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi Ovo elektronsko pismo je kao znak sećanja na 6 miliona Jevreja, 20-tak miliona Slovenskih naroda (Rusa, Srba, Poljaka…. itd), desetina miliona hrišćana i 1900 hrišćanskih sveštenika ubijenih, streljanih, zlostavljanih, spaljenih, izmorenih glađu i poniženih. Sada kao nikada, posle izjava Iraka i Irana i drugih, čak i u blagoslovenoj Evropi – o tome da je Holokaust jednostavno mit, neophodno je uraditi sve da svet ne bi zaboravio šta se dogodilo, jer postoje neki koji bi to hteli. Ovo je pismo namenjeno 40 miliona adresa. Postani karika u lancu sećanja. Pomogni nam da ga pošaljemo celom svetu. Razdeli ovo svojim poznanicima i zamoli ih da ne prekidaju ovaj lanac. Hvala!

 

 

Skupe “godine koje su pojeli skakavci”

Danas, kad se slegla prašina (da li je?) oko naglog otkrića i hapšenja milion evra vrednog begunca, malo ću po svom izboru, u “cik-cak” ,  prošvrljati kroz taj “slučaj” , počevši od konstatacije da je:

“Zbog hapšenja Ratka Mladića u čitavoj državi stepen bezbednosti podignut na viši nivo, a u Beogradu je na snazi zabrana javnih okupljanja”.

Citiraću gospodina Vekarića: “Istraživanja pokazuju da je 51 odsto naših građana protiv hapšenja Mladića, ali je 67 odsto njih za ulazak u EU. “

Toliko o narodu. Slabo razmišlja, kao da je zbunjen, ne zna da računa, čak i kad mu kažu da je svaka godina koju su policajci jurili Ratka koštala 10-12 miliona evra. Posebna je kalkulacija o šteti zbog investicija koje su naš zaobišle i svih drugih neostvarenih benefita koje bi nam doneo drugačiji medjunarodni status, verovatno.

Čini mi se da hronologija života skoro svakog Ratka počinje ratom, roditelji, iz nekog meni neshvatljivog razloga, dete rodjeno u ratu celog života podsećaju na taj period njegovog života, obeliže ga imenom koje ga, ponekad, vodi odredjenim putem, odabere mu profesiju, oblikuje mu karakter.

Biografija Ratka Mladića saopštava da je rodjen 1943.godine, a da je 1995. optužen za ratne zločine, koji uključuju genocid i saučesništvo u genocidu, zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja, pred Haškim tribunalom.

U nastavku biografije piše (preskačem mnogo detalja o tragičnoj porodičnoj sudbini i armijskoj karijeri), da je 1996.godine, ukazom tadašnje predsednice RS Biljane Plavšić,  smenjen sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i nije imenovan za Načelnika Generalštaba pod pritsikom  međunarodne zajednice i Haškog tribunala. Zvanično, vojna karijera u VRS mu se završava polovinom 1997. godine.

Međutim, general Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, što se vidi prema podacima Personalnog lista (Vojni dosije) gde stoji da se nalazio na listi tzv. 30. kadrovskog centra u službi VJ na nepoznatoj dužnosti, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice od 28.februara 2001. nije penzionisan. Penziju je uredno primao do novembra 2005. kada mu je, pod pritiskom zapadnih zemalja i sve učestalijih zahteva Haškog tribunala za izručenjem ona ukinuta. Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu S&CG 2006.

(izvor: http://sr.wikipedia.org

Ipak, proteklo je još dosta vode Savom i Dunavom  da bi u januaru 2009. MUP Srbije, po nalogu Akcionog tima za saradnju sa Tribunalom u Hagu, prosledio poternice za haškim beguncima, Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem.  Za informaciju o Mladiću nudilo se milion evra nagrade, a za Hadžića 250 hiljada evra.  Jedino što je u tom trenutku malo uzbudilo javnost bilo pitanje ko će da plati porez “srećnom dobitniku”, ali  Ljajić precizirao da će dažbine na te iznose snositi država. Tako su policijske stanice širom Srbije oblepljene  poternicama za haškim beguncima. Na poternici je objavljen i broj 9191 na koji bi trebalo javiti informacije, a naglašeno je da su “tajnost podataka i identitet lica zagarantovani”. Ko zna i sme neka izvoli.

I opet ništa, prodjoše godine uzaludne portage, skupe “godine koje su pojeli skakavci”

Inače, analitičari su još 2006. upozoravali da neizručenje haških optuženika vodi ka „izolaciji Srbije od evropskih tokova”, što će negativno uticati na standard stanovništva zbog smanjenog obima donacija, rasta kamata, povećanja inflacije, rasta nezaposlenosti jer u državi visokog političkog rizika opada dinamika privatizacije i priliv stranih investicija. Zvuči poznato?

Da li je ratni strateg i komandant  mogao da sagleda koliku štetu nanosi svom narodu i učini mu veliku uslugu da se preda pre šest  godina-očigledno nije i nije imao toliko hrabrosti.