Treći dan-autoput

Treći dan, a ulica izgleda kao autoput u izgradnji. Teši me što joj je dužina ne više od 1km, pa je u okvirima standardnih mogućnosti izgradnje do 15km godišnje. Računam i na lokalne kafedžije da će poterati neimare pre leta inače će morati da izgrade pontone, mada narod voli da sede bilogde s časom …

Atos u prvoj šetnji

Prošle nedelje Atos je napunio tri meseca, završio s karantinom posle vakcine i izišao u prvu šetnju. Samo on zna koliko se radovao, a mi smo mogli da zaključimo po njegovom skakutanju i šetnjama koje su usledile da je spreman za izlaske i susrete s psima i ljudima, ali po lepom vremenu, da mu tanana dlaka i nežne šape ostanu suvi. Danas je opet hladno i kišno-Atos je ceo dan kod kuće.

Juče, danas, sutra

Ništa nas ne sme iznenaditi?

Započeti radovi na popločavanju naše ulice u decembru imali su intenzivno haotičnu epizodu, zaustavili su se naglo kao što su i počeli, valjda zbog praznika, poledice koja je usledila, ustvari nisam obaveštena.

Nismo bili obavešteni ni da će se nastaviti, samo smo mogli po nekim pojavama uniformisanih lica koja su premeravala i obeležavala ulicu u petak da shvatimo da se nešto sprema. I počelo je u sunčano nedeljno ujutro grmljavinom teških mašina koje, očigledno, ne smeju da stoje ni na neradan dan.

Mi smo i zatvorenih prozora čuli buku, osećali podrhtavanje i smrad. Zaljubljenici u kafiće u trendu nisu marili za ogromne kamione koji su učestalo prolazili na pola metra od njih, rotirajuće kašike nekih mašina kojima ni ime ne znam, tone prašnjavog materijala koji su prosipali. Kafedžije su trljale ruke-februarski dan van proseka za ovo doba godine punio je kasu, jer oni najbolje poznaju psihologiju mase i zato su bogati.

Nije potrebno pominjati da bi u nekoj drugoj, da ne kažem normalnoj, zemlji sedenje na gradilištu onog koji je to omogućio odvelo u zatvor i koštalo ga mnogo više nego što može da zaradi jednog nedeljnog sunčanog dana od sokova, piva i kafe.

To je bilo juče. Danas je prekopan i taj prostor, stolovi su uklonjeni. Štrči jedna konstrukcija koju mašine zaobilaze kao ukleto ostrvo. Ružno je vreme i nije za sedenje napolju, a nije ni od sedam jutros bilo ni za unutra, zveckaju prozori i sve podrhtava kao za vreme bombardovanja. Imala bih pitanja o stručnosti i poštovanju procedure onih koji se diče kako naš grad postaje ili ostaje metropola. Ne vide krpež bez kraja svuda gde nogom stanete.Volela bih da vidim jedan posao, jednu ulicu, jedan trotoar uradjen pedantno do kraja i po evropskim standardima.

A sutra šta nas čeka?

Sunčan dan

Sunčan dan-najzad.

Teško mi je bilo da se probudim i uronim u mutne vode svakodnevice kad nikako da se bar jedne nevolje otresem(o) . Nije da nema baš ničega lepog i veselog u mom životu, ali sam trenutno bez prava na izbor da kažem NE svakome i svemu što bi mi donelo promene i učinilo srećnijom. I ne teši me što nisam jedina!

Sumnjajući u prognozu da ćemo se danas prirodno ogrejati na 16C, umotana u šal, ipak sam se rešila da krenem tamo gde moram. Iznenadjeno sam se sudarila s sunčanim danom i osetila se sasvim neadekvatno odevena, razmotala malo ušuškan vrat, odpozdravila šefu komšijskog kafića koji je pripremao “baštu” na ulici za goste ….

To je Beograd- pustoš čim se temperatura spusti ispod nule- na otopljenje izlete svi i baš bi da piju kafu napolju. Neka, bar im ovo sunce izmami i osmeh i tragove dobrog raspoloženja, pa se i beogradske lepe devojčice, devojke, žene  rascvetaju na februarskom prolećnom danu…

Kiša će, kažu, tek večeras.

Samo da izdrži bez nekog iznenadnog pljuska-naš pas je u svojoj prvoj šetnji. Nestrpljivo očekujem da čujem Stefanove utiske  o svom drugaru i vidim fotografije.

Magični Miro

Kišna nedelja nije mamila na izlazak, pogotovo ne po drugi put. Mislila sam da ću samo brzo proći mračnom i praznom ulicom da izbacim djubre i pokupim u samoposluzi osnovne potrebe za ponedeljak. Slučajno sam otkrila da klizna vrata galerije „Progres“ propuštaju posetioce i da su čuvari budni.

Izložba Miroa na dohvat ruke, pa ipak sam bila neodlučna da li da udjem, zamišljala i planirala sam drugačije taj susret, s vise živosti i svetlosti. Njegove boje, oblike, snagu utiska vezivala sam uvek za sunce, vrelinu i dan. Tako sam ga zapamtila od davne posete Barseloni kad smo trčali od zanimljivosti do zanimljivosti da bar nešto vidimo u toku neprimereno kratkog izleta gradu koji traži mnogo vremena i energije, dok obližnje plaže Ljoreta nisu zasluživale toliko lenstvovanje. Energije sam imala za zgusnutu posetu i zapamtila sam zauvek šarolikost grada i velikane umetrnosti čija dela su ga obeležila.

Miro je u monotonom, sivomilom zagušenom, nedeljnom januarskom Beogradu bio jači od mrzovolje i kiše. Prvi utisak me je naveo na pomisao da se veliki umetnik šali samnom. Pokušala sam da u isprepletanim linijama, tačkama, „flekama“ prepoznam nešto što bi me asociralo da spojim naslove slika (tamo gde ih je bilo) s onim što vidim, ali na prvi pogled isto su mi izgledale beračice groždja i uhode, dok nisam uspela da nadjem žene i ptice spajajuci obojene elemente u celine, razdvajajući linije …. iz treptaja u treptaj doživljavajući prizore na drugi način. Veče više nije bilo pognuto pod gustom dosadnom kišom, depresivnost je nestala, kao da sam učestvovala u jednoj veseloj igri nadjite skriveni predmet….

A tek shvativši na kojim materijalima je radio, taj neverovatan izbor svačega (kao iz nekog magacina za reciklažu) od šmirgl do japanskog papira, i svaka upotrebljena olovka i bojica je ostavljala čarobno svedočenje o različitosti imaginacije.

Poseta izložbi je bila energetski napitak, rekreacija za mozak, inspiracija za nastavak šetnje, poruka iz kosmosa, ne propustite!

I ovaj teški kišni dan je pravi da ga osvetlimo u sebi, možda bih i ja mogla ponovo da odem u posetu magičnom Mirou.

Mesec dana posle-bravo Atos

Atos se odomaćio, već je mesec dana s nama u kući, uskoro će napuniti 3 meseca i poći  će u svoju prvu setnju.

I ne samo to- skoro se duplirao, bar po težini, i ne samo to- naučio je mnogo toga, čak sve češće pogadja ono mesto-njegov (privremeni) WC, a Stefan opet spava noću koliko on sam zeli.

Atos već zna ko je Stefan, odnosi se prema njemu kao prema gospodaru kad mora, pokušava da izvrda ponešto, simpatično, ponekad neodoljivo šarmantno i iznenadjujuće lukavo za štene, što dokazuje da je pas – pas, mada se mi o njemu brinemo kao o detetu.

Osvojio nas je potpuno, njegova vesela priroda, radost, potreba za igrom je zarazna.

Baš je lepo imati psa, čak i u ova grozna vremena ….o kojima danas neću da napišem ni reč!

Ko o čemu, baba o ….

Nisam verovala kad su me ubedjivali koliko će kućni ljubimac uneti pozitivne energije u naš život.

Nije da nema muke s njim, specijalno s nedoraslim štenetom koje s nam igra “mastermind”, niakako da bar jednog celog dana svaka stvar koju uradi ( da ih ne nabrajamo) bude na svom mestu….

I tako iako mali, pravi je pas, neodoljivo spreman da napravi psinu, pametan za te “nove veštine”, ali jako spor da utvrdi mesto svog WC-a.

Nas slatki” inspektor Megre” je povremeno u fazi istraživanja i njuskanja, zatim se pretvori u hitrog lovca, a jurca kao zečić, voli zabranjena mesta i sve da gricka, da bi onda  odjednom  zadremao kao prava beba na najneobičnijim mestima.

Vreme nevolja

Ovu godinu su već dovoljno za svih njenih 365 dana obeležile nevolje. Pretili su nam krizom, a ona se hladno kezi i preko onog što su videli najupućeniji stručnjaci i najvidovitiji. I da ima gasa na pretek ova klizavica bi već bila previše.
Pročitah da će u 2009. biti i više pomračenja Sunca i Meseca, što ima uvek dodatani efekat na ljude i planetu, ne samo na tumačenje horoskopa.

Nažalost, ljudski život je tako nepredvidiv, a često i kratak. Rastužila me je vest da je umro Bogdan Tirnanić, cenila sam ga i volela njegov britki stil pisanja. Nemoguće ga je bilo kopirati ni u zapažanju ni u izrazu, a pamtim ga prvo po fantastičnim filmskim kritikama, koje su bile više od toga.

I dok nam na grbači sede lične i poslovne brige, MMF, plaši klima i nasilje, počinjem da se osećam lepo kad preživim dan (kao kad bi me spasili iz srušenog aviona u Dunav, a ne Hadson), stignem kući čitava i uspem da se nasmejem uz nevolje s Atosom, koje će možda jednog dana prerasti u knjigu „Moji razgovori s psom od A do Š“.

Svima sve samo dobro!

Atos nam je poklon

Atos je stigao poslednjeg petka pred Novu Godinu. Stigla nam je beba od 7 ipo nedelja. Zaboravili smo kako je imati bebu u kući, Atos nam je to ponovo vratio, a Stefanu nametnuo obaveze i odgovornost koju ne verujem da je mogao da zamisili.

Atos nam je stvarno poklon. Donosi radost, igru, čak i kad se borimo s njim da nauči ona osnovna pravila ponašanja u stanu. Nismo mnogo odmakli, kažu da moramo imati strpljenja. Ovih hladnih dana on nam je rekreacija, jurcamo s njim za lopticama, čučimo i klečimo na podu dok upijamo barice i trljamo tepihe raznim sredstvima, ali on je tako neodoljiv, ljutimo se na njega kroz smeh, čak i kad nas nekontrolisano gricne svojim igličastim zubićima, laje na otvaranje prozora, vuče froncle, ostavi nepoželjan “trag”, i to opet i opet tamo gde mu nije mesto.

Ipak izaziva toplinu u srcu kad umorno zaspi iscrpljen od akcije njuškanja i istraživanja po kući  u nekom zamišljenom lovu, ponekad  spava i  na ledjima…

I raste, došao je bucmast da bi kod nas već dobio još oko 800 gr.

On je Westi, što znači da spada u male pse … ali psi brže rastu nego ljudi i nikad sasavim ne odrastu. Beba Atos će uvek zavisiti od nas i to je velika novost u našim životima.

Slagalica

I tako teče 2009. Lepo se postavio taj 31.decembar u sred nedelje da se, bar za one bez kojih se može i koji ne rade u službama od kojih zavisi funkcionisanje javnih sektora države i normalnog života gradjana, spojilo 4 dana praznika. Kad dodam s glave i repa zaostatke odmora koji nisam prošle godine uživala, eto dosta opuštenog vremena za druženje, šetnje, čitanje, poslepodnevna dremanja i maratonska večernja kartanja, dokolicu bez pritiska, jednom rečju. Dok se toplinom prostrane prijateljske kuće u Bečeju šire emocije napolitanske muzike i glas koji se nikad neće predati zaboravu, uživamu dobroj kafi i topim njome kiki bombone s nekim ukusom koji ne pamtim iz prošlog veka, ali mi ta lešnik karamela sasvim ide uz ovaj trenutak.

Lagano izlazimo iz temperamentno-slavljeničkog raspoloženja u oči i u toku dočeka Nove Godine, pomalo čudnog javnog nastupa koji smo imali direktnim prenosom naše zabave preko interneta, nešto kao privatna TV i big brother, šta se nije “moja šolja čaja”, ali podržali smo eksperimentalno projekat koji ima budućnost i možete videti razne druge interesantne video klipove na www.iyms.collectivex.com

Najvažnije (po zdravlje)je da jenjava i naša euforija uživanja u izvanrednoj hrani, što ne znači da smo je se odrekli. Večeraćemo sigurno, prijatelji nas čekaju, kao i nova partija remija. Mikrosvet vojvodjanske ravnice ovih dana odoleva krizi. Vazduh u bečejskom Goranskom parku, makar i zapuštenom, tako je čist!