Archive for the ‘Vremeplov’ Category

Netipična subota

Lep dan izvan proseka za ovo doba godine, izvan generalnog pogleda na ovaj grad, izvan opšte životne situacije u zemlji i globalne svetske …Nisam nigde žurila, nisam se nervirala, radila sam šta sam htela.

Vreme je uprkos najavama metereologa bilo sunčano i relativno toplo, Knez Mihailova ulica je živahno strujala subotnje puna, u uobičajenoj shopping fazi, ali mi se ukazala demografska slika netipična za Srbiju, prosek godina i lice nacije koje se samo poželeti može, uglavnom sve neki simpatični mladi ljudi, puno male dece, izgledaše dobro raspoloženi, spremni ne samo da kupuju, već i da šetaju, još malo posede u retkim baštama na ulici i skrenu iz glavnog toka da pogledaju izložbu o arheološkom nalazištu u Vinči.

I tako je u prostoru galerije Akademije nauke i umetnosti bila neobično velika gužva, a nije napolju duvalo, niti je padala kiša, radnje su izazovno pune šarene robe. Postavka izložbe je, najzad , sasvim zanimljiva, pokazala da približavanje publici multimedijalnim sredstvima ne umanjuje lepotu prikazanog i ozbiljnost teme. Posebni delovi prostora namenjeni deci i mogućnost da crtežima progovore o svojim utiscima dali su životnost samoj izložbi i onu neophodnu sponu izmedju prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti bez koje bi sve to bilo besmisleno i mrtvo.

Shopping je neizbežan, makar i samo odlazak po hranu, no nikad Knez Mihailova i ulice koje je presecaju, za mene neće moći da zameni surogat grada-tržni centar-s efektom kapsule multivitamina u poredjenju s uživanjem u  nekoj višebojnoj mirišljavoj svežoj salati…. Istine radi, nije uvek tako šarmantno, ali je uvek vazduh drugačiji…

Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.

Skupo blejanje dok karavani prolaze

Mislila sam da nikada više neću doći u iskušenje da komentarišem dnevno politička zbivanja u Srbiji. Danima već sva drhtim kad čujem izveštaje iz Skupštine RS. Poštujući demokratska prava svojih ukućana ponekad ne mogu da izbegnem da vidim, makar krajem oka, i uživo direktan prenos koji je prevazišao sve vremenske okvire i već vidjene gadosti, sve što smo mogli ranije da čujemo, a blejanje kojim se troše pare poreskih obveznika prešlo je u najbednije ponašanje palanačkog mentaliteta i vrhunskog prostakluka juče kad se stiglo na bljutavu temu ljubavnika i ljubavnica u radikalnoj stranci, gde su akteri apsolutno izgubili svaki osećaj da nisu u intimi svog toaleta ili spavaće sobe.

Da li je parlamentarni sistem toliko nemoćan da spreči ovakve zloupotrebe?

Nadam se da se da je bar narod shvatio s kim ima posla, da neće ovaj igrokaz u Skupštini doživeti kao špansku sapunicu koja nema veze s nama.

Nova epizoda za sve

Egzaltirani glasovi s balkona, raznih bina, izobličeni i pojačani preko razglasa, masa koja ima svoju posebnu fizionomiju, nepredvidljivost, drasticne momente preokreta, pritisak koji raste, izazaiva nevericu na šta je sve spremna….I tako godinama od davne 1991. kad sam prvi put videla vodeni top i kad su i tenkovi prošli Knez Mihailovom….

Beskrajna traka-red protesta-red izbora-red obećanja.

Drago mije sto nedavni protesni skup na Trgu Republike bio direktno prenošen s dodatnim pogledom na okolne ulice gde se odigravao neki drugi film, nešto kao u multiplex bioskopima-dve sale s različitim filmovima i brojem gledalaca. U nekoj trećoj smo bili mi, TV gledaoci. Nažalost, to nije bio moj izbor, već nemogućnost da izbegnem dogadjaj i njegovo kontinulano praćenje iz straha da ćemo nešto propustiti kad je najpotrebnije da budemo u toku, da neko neupućen ne nastrada.

Sve sto sam videla bilo je tužno. Najjači utisak su zavedeni klinci-navijači koje već godinama obrazuju da budu podrška raznim marifetlucima polititičkih grupa, a oni gube moć rasudjivanja već posle dva piva i gorčinu ispraznog života bez perspektive iskaljuju na šta stignu. Čija su to deca? Mnogi su mi izgledali žgoljavo i maloletno, no izbezumljenost je od njih učinila agresivne grizli medvede.

Ne sumnjam da je domaćin protestnog skupa s bine govorio iskreno pozivajući na red i dostojanstvo, molio decu da se urazume. Nisam nikad videla tako uznemirene (poznate) likove u redu iza njega, ljude koji su gledali ili pokušavali da vide šta se približava iz dima. Finale je bilo drugačije od projektovanog, protestna šetnja je ostala za neki drugi put – završnicu su imali huligani, a pobedila je policija.

Dok su se prebrojavali povredjeni, verbalno prepucavali političari (u raznim novim ulogama u vlasti ) o krivici za štetu na beogradskim ulicama, vreme je proletelo i zorom je optuženik odleteo u Hag.

Zatim se pojavio u vrućoj haškoj stolici da označi još jedan početak “već vidjenog”, ili nas čeka iznenadjenje. Kaže da ima “nevidljivog savetnika”.

Nameće mi se naravoučenije: “Ko s djavolom tikve sadi o istu mu se i lupaju”….

ps. Volela bih da dodju dani kad će se samo BELEF i drugi kulturni i sportski dogadjaji dešavati na ulicama.

Čeznem za odmorom, morem, gledanjem u daljinu, mislima bez briga….

Imam sreće, već sutra ću probati da li je more još slano :).

Oni dolaze i odlaze

Da li znate da su na međunarodnim takmičenjima u protekle dve godine učenici iz Srbije osvojili su oko 400 medalja? Najviše uspeha imali su đaci Matematičke gimnazije, i zbog toga je ova škola od države dobila status ustanove od posebnog nacionalnog značaja.

Neke vesti kao ova od 21.jula 2008. teško se probijaju na prve strane novina i u udarne naslove informativnih emisija, čak i kad nije tema dana lice s poternice:

“Veliki uspeh učenika Matematičke gimnazije”

Šest učenika Matematičke gimnazije iz Beograda vratilo se sa 49. međunarodne olimpijade iz matematike, koja je održana u Madridu od 10. do 22. jula, sa jednom zlatnom, tri srebrne medalje i dve pohvale. Na ovom takmičenju učestvovalo je oko 100 zemalja, a svaku zemlju predstavljalo je po šest učesnika.

Učenici koji su predstavljali Srbiju na ovom najprestižnijem takmičenju su: Luka Milićević, koji je osvojio zlatnu medalju, Dušan Milijančević, Teodor fon Burg i Marija Jelić sa osvojenim srebrom, i Aleksandar Vasiljković i Vladimir Nikolić sa pohvalama.
(Izvor: http://www.beograd.org.yu/cms/view.php?id=1321768)

Mnogi od ovih talentovanih i vrednih mladih ljudi svoje znanje koristiće van domovine. Pogledajte oko sebe ili skupštinske i druge namenske TV prenose i shatićete zašto.

Ukoliko vas zainteresuje da pogledate istoriju uspeha, listu nagradjenih olimpijaca ove elitne gimnazije, pomoćiće vam: http://www.mg.edu.rs/cirilica/index.html

Ponosna sam što poznajem čoveka koji se krije iza jedinog imena iz 1972. Medalja na matematičkoj olimpijadi nije jedini njegov uspeh. Ova zemlja nije uspela da ga zadrži, niti vrati (pre penzije).

Leto u Beogradu

Danima nisam pisala, a nisam bila na odmoru. Trpela sam vrelinu usijanog beogradskog asfalta i neizbežne šokove toplo-hladno svaki put kad promenim ambijent, rashladjivanje je bilo neophodno, no ne i uvek prijatno. Bilo je prošlih dana i veselih epizoda, radosti i poklona. Ovaj juli nije poprimio onu uobičajenu šemu usporenja svih aktivnosti, naprotiv, pritisak na poslu, državi, okruženju ne jenjava.

I kad je bar priroda pokazala koliko je malo potrebno da temperatura padne za 20 stepeni, život je okrenuo list da na svoj način užari atmosferu, probudi strasti i rušilačke manire, koji su od Beograda ponovo napravili poprište revolta i sukoba s policijom uglavnom onih koji su premladi da bi shvatali istorijski značaj i delo ljudi s poternica. Žalosno je što su nepotrebno stradali i eksponati izložbe na otvorenom u Knez Mihailovoj ulici , vredni radovi umetnika koji se ne mogu nadoknaditi, kao ni životi izgubljeni u neprekidnim ratovima ne Balkanu. Mir u budućnosti može doneti samo sagledavanje nesreće koju su etnički sukobi doneli svim stranama, prihvatanje odgovornosti i zamena rušilačkih nagona komunikacijom na civilizovan način ceneći ne samo svoje, već i tudje.

Život je dokazao da još uvek može da me iznenadi. Uhapsili su nekako Radovana Karadžića. Neizbežno me zapljuskuje mnoštvo informacija, neke su mi sasvim nepoznate, redjaju se kao u napetom akcionom filmu, dinamično čak i pre rata u BIH.

I tako nalazim tragom davno postavljenog novinarskog pitanja : “Ko je ovaj čovek?”

“Radovan Karadžić
(Nezaboravljeni)

Početak – rođen je 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića. Otac Vuko bio je zanatlija.” Voleo sam sve što je moj otac umeo da napravi, a mogao je da spravi sve što je video. Bio je poznati guslar, svirao na dvojnicama, svirao u tiple i pravio oboje. Bio je visokokfalifikovani obućar i krojač. Kompletnoj vojsci i miliciji renovirao je čizme”, seća se Radovan i dodaje: “Otac jeste bio u četnicima. Svi Karadžići bili su prvo u partizanima, ustanici, gerilci. I borili su se, oslobađali su Šavnik dva puta od Italijana. Onda se desilo to levo skretanje, što je blag naziv za sav užas, već su stvarani četnici kao otpor tom revolucionarnom zlu. Karadžići su poreklom sa Kosova, (doba Nemanjića), potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima, i pod Durmitorom. ……”

Izvor:http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2000/09/27/srpski/P00092614.shtm

…..

“Petnica je selo u kojem živi oko 25 stanovnika uglavnom Karadžića, bliskih i daljih rođaka haškog optuženika koji je uhapšen u Beogradu. Radovana Karadžić je u tom selu rođen i u njemu je proveo detinjstvo.

U prvim reakcijama, najviši crnogorski zvaničnici pozdravili su hapšenje Karadzića. Premijer Milo Đukanović je kazao da će to biti korisno za Srbiju i za celi region. ……”

Izvor:http://www.dw-world.de/dw/article/0,2144,3506227,00.html

I dalje sledim jednu od mnogih “Biografija Radovana Karadžića”

“Karadžić je napisao četiri knjige pesama: “Ludo koplje” (1968), “Pamtivek” (1971), “Ima čuda, nema čuda” i “Crna bajka” (1990). Za treću knjigu dobio je nagradu “Staze detinjstva”. I u bekstvu je nastavio da piše. Sredinom januara 2002. u Novom Sadu je predstavljenja njegova knjiga poezije “Od ludog koplja do crne bajke”, u martu 2004. u Beogradu knjiga “Ratna pisma”, u oktobru 2004. na Beogradskom sajmu “Čudesna hronika noći”, čiji je izdavač Miroslav Toholj, nekadašnji ministar za informacije RS, i 17. oktobra 2005. u Požarevcu zbirka pesama “Pod levu sisu veka”. Časopis “Zbilja” dodelio mu je 24. marta 2006. u beogradskom Medija centru nagradu za životno delo, koju je preuzeo njegov brat Luka Karadžić.”

Izvor:http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=42104

Stižem do svežih sočnih priča: “Blic” otkriva tajni život Radovana Karadžića koji se krio u Beogradu baveći se bioenergijom:

” Pratila ga je na svakom predavanju i ponašala se kao njegova supruga. Držali su se za ruke, išli zagrljeni i oslovljavali smo je sa Mila – kaže Tanja Jovanović, član redakcije.
Ona se priseća da su kada su išli na putovanja, obično odlazili po Karadžića i Milu kod picerije „Pinokio“, kod hotela „Jugoslavija“ na Novom Beogradu.
– Ako bi se nekada desilo da nema mesta u kolima za nju, Dabić (Karadžić) bi rekao da ne dolazi u obzir da putuje bez nje – priseća se Tanja.”

Izvor: http://www.blic.co.yu/temadana.php?id=50303

Pogledala sam i snimak očajne žene koja moli muža da se preda i pomogne porodici. Da li za svakog ima alternativa?

Nemam ništa protiv protesta. Pitomci svih stranaka, udruženja, grupe gradjana i nesvrstani, koristite demokratsko pravo da izrazite nezadovoljstvo, ali ne rušite moj grad!

Duhovni blizanci i više od toga

Zahvaljujem se svima koji su mi omogućili da nadoknadim propušteno na sceni našeg domaćeg političkog života tokom kratke posete ujedinjenoj Evropi u kojoj sam neoprezno bila opuštena, okrenuta drugim temama i pokušaju da uživam u lepotama prirode, novih mesta i druženju. Odjeci potencijalne katastrofe nuklearke u Krškom i Bušova turneja mi nisu pokvarili ugodjaj, ali odmah pošto sam kročila u naš vilajet smračilo mi se uz usmeno (oralno) prepričanu izjavu Borisa Tadića, predsednika Srbije, iz centra zakuvanog lonca postizbornih mogućnosti da se oformi vlada. Nisam htela da poverujem u rekla-kazala sve dok tekst nisam dobila crno-na- belo. Ljudi, da li je to moguće, SPS i DS su blizanci:

“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više medju nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronadju pravo rešenje koje obezbedjuje sreću za razvoj čitavog društva”.
Pitam se da li je Tadić humanista velikog srca sve sam i samo iz svog srca izbacio ili možda negde krije kao savetnika druga Ivana Markovća, profesionalca za medije, zar vam se ne čini da samo još on nedostaje?

Godinu dana posle

Godinu dana je prošlo od ulaska u avanturu zvanu blog. Promašila sam taj rodjendanski dan da se javim, krivac je ova već uobičajena gužva koja me prati cele 2008., a mogu reći i neprekidno od kako se trudim da napišem nešto….

Nisam zadovoljna, naravno sobom. Milslila sam da će to ići lakše, da ću pisati o nekim temama koje su me zvale mnogo ranije pre bloga, o nekim dogadjajima i mestima koji su bili zanimljivi i lepi, a najčešće sam nekog i nešto kritikovala, ljutila se od nemoći da bilo šta promenim, izbacivala jed i jad zbog naše i svetske, uglavnom političke, situacije. Previše sam se bavila onim mučnim aspektima političkog ropstva, što da živimo drugačije ne bi bilo moja svera interesovanja.

I nisam od bloga načinila-našla za sebe ono sto sad moderno zovu “NICHE”, okruženje u kome se najbolje snalazite i pokazujete, uklapate. I u našem jeziku postoji ta reč koja na prvi pogled zvuči smešno-niša, taj deo odvojen u prostoru, obično u zidu za nešto, a originalno je bio za statuu, vazu, neki poseban objekat da se istakne i lepo vidi.

(Danas, “niche” u nekim oblastima obeležava i specijalizovano tržiste. O tome drugi put.)

I tako blog nije dobio onu formu i sadržaj u kome bih bila staua boljeg-ja u harmoniji s sobom, a ono zbog čega sam ga videla kao poklonjenu mogućnost za komunikaciju- nisam ostvarila. Postoje neki verni čitaoci, čak se i bune kad ne nadju nešto novo bar jednom nedeljno, ali moja publika ne komunicira preko bloga, već ponekad usmeno, ponekad mailom….I za to sam sama kriva, nisam ih stimulisala, nisam blog postavila u internet prostor da bude vidljiv, nisam stigla, a malo sam se i uplašila internet demokratije, otvorenosti, kadkad brutalnosti.

Pokušaću da budem više orijentisana na onu viziju s kojom sam počela i da nadjem više vremena za neke kvalitetne promene, posebno u komunikaciji.

Idemo dalje!

Katastrofe

Katastrofe izazvane razornim prirodnim silama ne prestaju da nas svaki dan užasavaju nepojmljivim brojem mrtvih, nestalih, povredenjih, ostalih bez krova nad glavom, bez vode i hrane, lekova…, očajnih roditelja, uplakane unezverene siročadi…, zdrobljenih ljudi koji ipak dišu duboko pod ruševinama i nadaju se da će preživeti, nažalost, i onih unesrećenih ljudi obespravljenih toliko da ni pomoć ne mogu da dobiju. Prirodne katastrofe su na sve strane, opominjuće, prečeste, zastrašujuće, nedovoljno predvidljive, dokazuju ljudsku nemoć.

I sad, u trenu koji mi u Srbiji igrom slučaja živimo tako daleko od tajfuna, snažnih zemljotresa, nezadrživih požara, ne vidimo da nam je miran život na dohvat ruke, da nam je bolje nego mnogima, da smo poštedjeni, ali da se ne zna dokle će nam taj dar biti dat.

A da nam ne bi bilo bar malo dobro ovih skoro već letnjih dana pristiglih pre vremena, u kosmopolitskoj atmosferi beogradske euforije da se bude nezaboravan domaćin i organizator jedne velike evropske muzičke parade-šarade, moramo i mi da njusimo strah od katastrofe i obespravljenosti o čemu se predano brinu naši političari, ne daju nam da najzad udahnemo nadu i dobijemo šansu za običan civilizovan život bez konfrontacije s komšijama na mikro i makro nivou, da nam najzad omoguće slobodu planiranja svog života s nekim realnim procentom ostvarljivosti. Umesto toga iz glasačkih kutija ove nedelje poiskakali su, kao oni pajaci za grube šale, ili cvetovi koji prskaju mastilo, neki nesrećni rezultati otvarajući mogućnost za nakaznu kombinatoriku i još jednu sezonu ili petoljetku katastrofe sa ovu zemlju.

ps. Džaba ste krečili ! ?

CARPE DIEM uz Krunidbenu piletinu

Ova subota je mogla biti drugačija da su se životne okolnosti složile drugačije, nažalost na neke se ne može uticati, o pitanjima prelaska one reke izmedju života i smrti ne možemo odlučivati. Starost je blagoslov, ali i teret, konačna tačka nije uvek samo trenutak sna iz koga se neko jednostavno ne probudi, obično predhodi mnogo muka, a svakako ostavlja tugu ili bar setu, ne možete ostati ravnodušni, niko nije dovoljno star da je red da umre, naročito ako ga poznajete i volite.

Vreme nikog ne štedi, CARPE DIEM.

Ova subota je ličila na neku normalnu, opuštenu, mirnu subotu u svetu koji bi se mogao lepo podnositi, čak pomalo i uživati ako su vam svi dragi živi i zdravi. Vreme je ceo dan bilo sasvim prijatno, dogadjaji u gradu više-manje okrenuti onoj društveno-humanoj-kulturnoj sferi. Čudno? Da – izborna je ćutnja blagoslov, a TV program je odjednom tako obično isprazan, jadan, a osvežavajući bez plaćenih termina i s savim umereno dugačkim vestima s osnovnim informacijama, s ponekim starim sentimentalnim filmom s dobrim glumcima, koji nas ponovo i ponovo ostavlja zapitane kako su u njima dijalozi uvek tako dobri, a u našim tako loši… i narvno, s morem onih staromodnih dosadnih reportaža i pričalica emisija….Rang listu ne bih da pravim, svaka televizija bi bar u jednom žanru odnela pobedu, RTS me najviše nervira-dajemo pare nizašta-nema poboljšanja, mada iz nezvaničnih izvora čujem da će naš javni servis početi saradnju s BBS na obuci i unapredjenju svog programa.

I tako, najčešće, jedino što ustvari zavisi samo od moje volje je da li ću ili neću gledati TV program, ali brzi prsti po daljinskom umesto da ga isključe, veoma često se zaustave na HISTORY kanalu, kome sve pohvale za kvalitetnu proizvodnju i neiscrpnu riznicu tema, nema dosadnog momenta u tom programu. Skepticima odmah odgovaram da svaku moguću manipulaciju s istorijskim činenicama prihvatam kao realan rizik, ali sam iz tog programa saznala toliko stvari koje nemaju veze s istorijom o nama i drugima koju sam učila u školi, a koja se pokazala veoma problematična u svakom pogledu. Naprotiv, saznanje iz istorije sveta, daleke, i ove kroz medije ispraćene od kako sam završila osnovno i srednje obrazovanje, tog ogromnog uskomešanog sleda dogadjaja, čudesno je interesantno i ispričano kao najuzbudljiviji triler, drži pažnju, ne zove na promenu kanala.

U potrazi za nečim danas sam na HISTORY kanalu pogledala krunisanje kraljice Elizabete, davne 1953., sumnjam da je televizija kod nas uopšte tada postojala ili je tek bila eksperimentalna, a u Britaniji je profesionalno funkcionisala da je mogla da organizuje direktan prenos ovog izuzetnog dogadjaja i onaj tzv. „odloženi“ za Ameriku, istine radi tako što je posebno spremljen materijal specijalnim letom poslat preko okeana. I televizora bilo malo u to vreme, grupe ljudi načičkane kao grozdovi su gledale prenos ceremonije, mada sumnjam da ih je bilo 3 miliona kao što se procenjuje da je povorku pratilo uživo na ulicama i pored nimalo prijatnog vremena. BBC je i tada bio ozbiljna medijska kuća, zato je radio prenos bio organizovan na 41-om jeziku. Nikakvo prepičavanje dogadjaja nema smisla-pogledajte emisiju sami, gledajte sve dok ne naidjete na to …. i dalje. Nadam se da ću i ja naleteti ponovo, nisam zapamtila šta sve ide u „Krunidbenu piletinu“, specijalno smišljeno jelo na meniju za zvanice na svečanom ručku, recept je bio dovoljno jednostavan i pristupačan da je osvojio i engleske domaćice-ko zna-zna!

Danas je nedelja izbora, svi TV studiji postaju urgentni centri…. lečiće našu groznicu za vestima da saznamo gde smo stali.