23
Leto u Beogradu
Danima nisam pisala, a nisam bila na odmoru. Trpela sam vrelinu usijanog beogradskog asfalta i neizbežne šokove toplo-hladno svaki put kad promenim ambijent, rashladjivanje je bilo neophodno, no ne i uvek prijatno. Bilo je prošlih dana i veselih epizoda, radosti i poklona. Ovaj juli nije poprimio onu uobičajenu šemu usporenja svih aktivnosti, naprotiv, pritisak na poslu, državi, okruženju ne jenjava.
I kad je bar priroda pokazala koliko je malo potrebno da temperatura padne za 20 stepeni, život je okrenuo list da na svoj način užari atmosferu, probudi strasti i rušilačke manire, koji su od Beograda ponovo napravili poprište revolta i sukoba s policijom uglavnom onih koji su premladi da bi shvatali istorijski značaj i delo ljudi s poternica. Žalosno je što su nepotrebno stradali i eksponati izložbe na otvorenom u Knez Mihailovoj ulici , vredni radovi umetnika koji se ne mogu nadoknaditi, kao ni životi izgubljeni u neprekidnim ratovima ne Balkanu. Mir u budućnosti može doneti samo sagledavanje nesreće koju su etnički sukobi doneli svim stranama, prihvatanje odgovornosti i zamena rušilačkih nagona komunikacijom na civilizovan način ceneći ne samo svoje, već i tudje.
Život je dokazao da još uvek može da me iznenadi. Uhapsili su nekako Radovana Karadžića. Neizbežno me zapljuskuje mnoštvo informacija, neke su mi sasvim nepoznate, redjaju se kao u napetom akcionom filmu, dinamično čak i pre rata u BIH.
I tako nalazim tragom davno postavljenog novinarskog pitanja : “Ko je ovaj čovek?”
“Radovan Karadžić
(Nezaboravljeni)
Početak – rođen je 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića. Otac Vuko bio je zanatlija.” Voleo sam sve što je moj otac umeo da napravi, a mogao je da spravi sve što je video. Bio je poznati guslar, svirao na dvojnicama, svirao u tiple i pravio oboje. Bio je visokokfalifikovani obućar i krojač. Kompletnoj vojsci i miliciji renovirao je čizme”, seća se Radovan i dodaje: “Otac jeste bio u četnicima. Svi Karadžići bili su prvo u partizanima, ustanici, gerilci. I borili su se, oslobađali su Šavnik dva puta od Italijana. Onda se desilo to levo skretanje, što je blag naziv za sav užas, već su stvarani četnici kao otpor tom revolucionarnom zlu. Karadžići su poreklom sa Kosova, (doba Nemanjića), potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima, i pod Durmitorom. ……”
Izvor:http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2000/09/27/srpski/P00092614.shtm
…..
“Petnica je selo u kojem živi oko 25 stanovnika uglavnom Karadžića, bliskih i daljih rođaka haškog optuženika koji je uhapšen u Beogradu. Radovana Karadžić je u tom selu rođen i u njemu je proveo detinjstvo.
U prvim reakcijama, najviši crnogorski zvaničnici pozdravili su hapšenje Karadzića. Premijer Milo Đukanović je kazao da će to biti korisno za Srbiju i za celi region. ……”
Izvor:http://www.dw-world.de/dw/article/0,2144,3506227,00.html
I dalje sledim jednu od mnogih “Biografija Radovana Karadžića”
“Karadžić je napisao četiri knjige pesama: “Ludo koplje” (1968), “Pamtivek” (1971), “Ima čuda, nema čuda” i “Crna bajka” (1990). Za treću knjigu dobio je nagradu “Staze detinjstva”. I u bekstvu je nastavio da piše. Sredinom januara 2002. u Novom Sadu je predstavljenja njegova knjiga poezije “Od ludog koplja do crne bajke”, u martu 2004. u Beogradu knjiga “Ratna pisma”, u oktobru 2004. na Beogradskom sajmu “Čudesna hronika noći”, čiji je izdavač Miroslav Toholj, nekadašnji ministar za informacije RS, i 17. oktobra 2005. u Požarevcu zbirka pesama “Pod levu sisu veka”. Časopis “Zbilja” dodelio mu je 24. marta 2006. u beogradskom Medija centru nagradu za životno delo, koju je preuzeo njegov brat Luka Karadžić.”
Izvor:http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=42104
Stižem do svežih sočnih priča: “Blic” otkriva tajni život Radovana Karadžića koji se krio u Beogradu baveći se bioenergijom:
” Pratila ga je na svakom predavanju i ponašala se kao njegova supruga. Držali su se za ruke, išli zagrljeni i oslovljavali smo je sa Mila – kaže Tanja Jovanović, član redakcije.
Ona se priseća da su kada su išli na putovanja, obično odlazili po Karadžića i Milu kod picerije „Pinokio“, kod hotela „Jugoslavija“ na Novom Beogradu.
– Ako bi se nekada desilo da nema mesta u kolima za nju, Dabić (Karadžić) bi rekao da ne dolazi u obzir da putuje bez nje – priseća se Tanja.”
Izvor: http://www.blic.co.yu/temadana.php?id=50303
Pogledala sam i snimak očajne žene koja moli muža da se preda i pomogne porodici. Da li za svakog ima alternativa?
Nemam ništa protiv protesta. Pitomci svih stranaka, udruženja, grupe gradjana i nesvrstani, koristite demokratsko pravo da izrazite nezadovoljstvo, ali ne rušite moj grad!
