Archive for the ‘Društvo’ Category

Varljiva statistika

Ko o čemu …a naročito kad presuši istraživački duh, najviše pažnje privuče priča o skupoći uz poredjenje kako drugi žive, naročito ako se pogleda tu preko plota kod onih s kojima smo nekad jeli s iste trpeze. Tako su mnogi preneli tekst objavljen u „24h“ navodeći kao izvor eca-international.com:

„Beograd je po ceni troškova života, u koje su uračunati prosečna potrošačka korpa, ali i cene pića, duvana, odeće i tehnike, 73. najskuplji grad u Evropi.”

Ima tu još podataka i komentar:

“Međutim, ako se uzme u obzir da je prosečna plata u Zagrebu oko 840, u Sloveniji malo manja od 1.000, a u Beogradu oko 440 evra, jasno je da ova lestvica ne odražava i kupovnu moć stanovnika tih gradova, već samo cene robe.”

Tačno, kad ne bi u nastavku teksta pomešali “babe i žabe”:

Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Beograda, kaže da “ako predstavite samo cene, bez ulaženja u problem primanja stanovištva, ne možete dobiti potpunu sliku. Imate gradova gde ljudima ostane još novca od plate posle plaćanja troškova i kupovine namirnica, a negde im ne ostane za sve”.

Slučajno sam već ranije imala prilike da osmotrim podatke o skupoći u pojedinim svetskim gradovima i suština tih informacija i metodologija koja se koristi namenjena je STRANCIMA koji dolaze da žive i rade u neku za njih stranu zemlju-grad i nema nikakvog smisla analizirati to rangiranje sa stanovišta kupovne moći lokalnog stanovništva.

Ako posetite sajt http://www.businessinsider.com/the-most-expensive-cities-in-the-world-2011-6#ixzz1PFpbX6Kf

možete pročitati da ECA’s svoje istraživanje troškova života kalkuliše s namerom da pomogne multinacionalnim kompanijama da boje isplaniraju plate svojih zaposlenih koji će živeti i raditi u inostranstvu. U kalkulaciju ulaze tri vrste potrošačkih korpi proizvoda i usluga , ali neki troškovi kao što su za stanovanje, komunalije, kupovinu automobila, školarine nisu uključeni, pošto poslodavci obično zaposlenima koji rade u inostranstvu to posebno kompenzuju.

Posebno, samo rangiranje je kalkulisalo na osnovu poredjenja sa troškovima u NJUJORKU, kako bi imali “osećaj” o realnim uslovima.

A po listi ECA s početka 2011., Tokijo jeste najskuplji na svetu, Oslo drugi, Ženeva  osma,  Moskva  četrnaesta, a Pariz “tek” dvadeseti.

Slično istraživanje i rangiranje može se naći i na: http://www.numbeo.com, ali lista nije sasvim ista i ako se odnosi na isti period početak 2011.

Takodje, postoji i analiza na: http://www.eurocost.com/en/cost_of_living_2010.html

Njihovi podaci o najskupljim gradovima za život u Evropi za 2010 su:
1	RUSSIA	Moscow
2	SWITZERLAND	Geneva
3	UNITED KINGDOM	London
4	NORWAY	Oslo
5	SWITZERLAND	Zurich
6	SWITZERLAND	Lausanne
7	DENMARK	Copenhagen
8	TURKEY	Istanbul
9	UKRAINE	Kiev
10	SWITZERLAND	Berne
11	FRANCE	Paris
12	FINLAND	Helsinki
13	NETHERLANDS	Amsterdam
14	ARMENIA	Erevan
15	AZERBAIJAN	Baku
16	TURKEY	Ankara
17	ITALY	Rome
18	CZECH REPUBLIC	Prague
19	AUSTRIA	Vienna
20	SWEDEN	Stockholm

I ova lista je namenjena za  STRANCE koji nameravaju da žive u nekoj od pomenutih zemalja.

Statistika može biti varljiva, čak i bez namere da se obmane auditorijum ukoliko se pogrešno ili površno koristi.

Nema sumnje da je strancima Beograd obećana zemlja i zato ga u mnogim anketama visoko rangiraju za zabavu i opušten život, ostalo, vezano za uslove poslovanja nije u istoj “potrošačkoj korpi”.

 

Dan Rusije u Srbiji

 

 

 

 

 

 

 

No Comment.

Hrabro srce

Nemam običaj da šaljem “cirkularana” pisma –lanac nekih poruka, naročito onih kojim se najavljuje da će pošiljaocu doneti sreću ili još gore nesreću ako se ne pošalje na odredjeni broj adresa. Ako ih ne izbrišem odmah, jednostavno ih ignorišem.

Pismo koje mi je danas stiglo šaljem zato što je drugačaje, šaljem sa željom da se nikad ne zaborave veliki  ljudi koji nisu nikad bili u senzaciaja za medije i nikad nisu dovoljno nagradjeni za svoja neverovatna dela i hrabrost (mada sam sigurna da to njima i nije bilo važno). Pismo je kružilo svetom i očigledno stiglo da mene s  vremenskom  “distancom”, hrabra žena i humanista umrla je 12.maja 2008.

Navelo me je na razmišljanje o nama i ovde. Mislim da se u Srbiji nedovoljno posvećuje pažnja patnjama svih koji su proganjani, trpeli i fizičke i psihičke patnje,  stradali užasnom smrću u toku nemačke okupacije u II svetskom ratu, da se ne zna dovoljno koliko je posebno brutalno i ovde  jevrejska zajednica istrebljena, uz Srbe i Rome kao “ predstavnike niže rase” po tadašnjem nemačkom vidjenju sveta.  Nažalost, nacistički logori u Beogradu (verujem i širom zemlje) skoro su anonimna mesta, a verovatno je većina nas davno bila tamo- oni mladji, bojim se, nikad.

Nedavno su na TV prikazali muzej u okviru logora na Banjici. Teško je ne zaplakati….

Pamtiti zlodela ne znači da treba gajiti mržnju i čeznuti za osvetom, već  učiti iz istorije da se takve nasreće i užasi nikad ne ponove!

Ne trebaju nam novi ratovi!

Šaljite i pamtite!

Dubravka

Ps.  Pogledajte i http://www.irenasendler.org/

http://en.wikipedia.org/wiki/Irena_Sendler

 

Svet nije samo sada ovakav, on je uvek bio takav – nagradu ne dobiju uvek oni koji su je najdostojniji . Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler. Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater-zavarivač. U njoj su bili skriveni motivi. Budući da je bila Nemica, znala je sve o planovima nacista po pitanju Jevreja. Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta smeštajući ih u zadnji deo svog kamioneta. Imala je džak u kome je sakrivala veću decu. Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala kamionče kroz kapiju geta. Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadršavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti. Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece. Nacisti su je ipak otkrili i   žestoko je izbili prebivši joj i ruke i noge. Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta. Posle rata pokušala je da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice. Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori. Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena. Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Nije je dobila. Tu nagradu je dobio Al Gor za slajd-šou o globalnom otpljavanju. U ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja. Ulažem mali trud da Vam pošaljem ovo pismo. Nadam se da ćete i Vi postupiti tako. Prošlo je 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi Ovo elektronsko pismo je kao znak sećanja na 6 miliona Jevreja, 20-tak miliona Slovenskih naroda (Rusa, Srba, Poljaka…. itd), desetina miliona hrišćana i 1900 hrišćanskih sveštenika ubijenih, streljanih, zlostavljanih, spaljenih, izmorenih glađu i poniženih. Sada kao nikada, posle izjava Iraka i Irana i drugih, čak i u blagoslovenoj Evropi – o tome da je Holokaust jednostavno mit, neophodno je uraditi sve da svet ne bi zaboravio šta se dogodilo, jer postoje neki koji bi to hteli. Ovo je pismo namenjeno 40 miliona adresa. Postani karika u lancu sećanja. Pomogni nam da ga pošaljemo celom svetu. Razdeli ovo svojim poznanicima i zamoli ih da ne prekidaju ovaj lanac. Hvala!

 

 

Skupe “godine koje su pojeli skakavci”

Danas, kad se slegla prašina (da li je?) oko naglog otkrića i hapšenja milion evra vrednog begunca, malo ću po svom izboru, u “cik-cak” ,  prošvrljati kroz taj “slučaj” , počevši od konstatacije da je:

“Zbog hapšenja Ratka Mladića u čitavoj državi stepen bezbednosti podignut na viši nivo, a u Beogradu je na snazi zabrana javnih okupljanja”.

Citiraću gospodina Vekarića: “Istraživanja pokazuju da je 51 odsto naših građana protiv hapšenja Mladića, ali je 67 odsto njih za ulazak u EU. “

Toliko o narodu. Slabo razmišlja, kao da je zbunjen, ne zna da računa, čak i kad mu kažu da je svaka godina koju su policajci jurili Ratka koštala 10-12 miliona evra. Posebna je kalkulacija o šteti zbog investicija koje su naš zaobišle i svih drugih neostvarenih benefita koje bi nam doneo drugačiji medjunarodni status, verovatno.

Čini mi se da hronologija života skoro svakog Ratka počinje ratom, roditelji, iz nekog meni neshvatljivog razloga, dete rodjeno u ratu celog života podsećaju na taj period njegovog života, obeliže ga imenom koje ga, ponekad, vodi odredjenim putem, odabere mu profesiju, oblikuje mu karakter.

Biografija Ratka Mladića saopštava da je rodjen 1943.godine, a da je 1995. optužen za ratne zločine, koji uključuju genocid i saučesništvo u genocidu, zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja, pred Haškim tribunalom.

U nastavku biografije piše (preskačem mnogo detalja o tragičnoj porodičnoj sudbini i armijskoj karijeri), da je 1996.godine, ukazom tadašnje predsednice RS Biljane Plavšić,  smenjen sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i nije imenovan za Načelnika Generalštaba pod pritsikom  međunarodne zajednice i Haškog tribunala. Zvanično, vojna karijera u VRS mu se završava polovinom 1997. godine.

Međutim, general Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, što se vidi prema podacima Personalnog lista (Vojni dosije) gde stoji da se nalazio na listi tzv. 30. kadrovskog centra u službi VJ na nepoznatoj dužnosti, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice od 28.februara 2001. nije penzionisan. Penziju je uredno primao do novembra 2005. kada mu je, pod pritiskom zapadnih zemalja i sve učestalijih zahteva Haškog tribunala za izručenjem ona ukinuta. Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu S&CG 2006.

(izvor: http://sr.wikipedia.org

Ipak, proteklo je još dosta vode Savom i Dunavom  da bi u januaru 2009. MUP Srbije, po nalogu Akcionog tima za saradnju sa Tribunalom u Hagu, prosledio poternice za haškim beguncima, Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem.  Za informaciju o Mladiću nudilo se milion evra nagrade, a za Hadžića 250 hiljada evra.  Jedino što je u tom trenutku malo uzbudilo javnost bilo pitanje ko će da plati porez “srećnom dobitniku”, ali  Ljajić precizirao da će dažbine na te iznose snositi država. Tako su policijske stanice širom Srbije oblepljene  poternicama za haškim beguncima. Na poternici je objavljen i broj 9191 na koji bi trebalo javiti informacije, a naglašeno je da su “tajnost podataka i identitet lica zagarantovani”. Ko zna i sme neka izvoli.

I opet ništa, prodjoše godine uzaludne portage, skupe “godine koje su pojeli skakavci”

Inače, analitičari su još 2006. upozoravali da neizručenje haških optuženika vodi ka „izolaciji Srbije od evropskih tokova”, što će negativno uticati na standard stanovništva zbog smanjenog obima donacija, rasta kamata, povećanja inflacije, rasta nezaposlenosti jer u državi visokog političkog rizika opada dinamika privatizacije i priliv stranih investicija. Zvuči poznato?

Da li je ratni strateg i komandant  mogao da sagleda koliku štetu nanosi svom narodu i učini mu veliku uslugu da se preda pre šest  godina-očigledno nije i nije imao toliko hrabrosti.

 

Venčanica iz snova

Proleće je i sezona venčanja, mada je jesen možda više u duhu tradicije u Srbiji. I u Srbiji, kao i u nekim drugim zemljama, postoji veliko zajedničko prolećno venčanje. Što da ne-ko voli tako.

 

 

 

 

 

 

 

Ovo proleće je ipak u znaku kraljevskog venčanja u Velikoj Britaniji.

Spektakl je već prošao, uzbudjenje je splasnulo, mladenci putuju po svetu, još jedino pažnju javnosti u Britaniji privlači glasanje na temu “koja – čija je venčanica lepša-princeze Dajane ili Kejt-Kate, Vojvotkinje od Kembridža”?

Rezultati ankete su :

• 66% daje prednost  Katinoj venčanici
• 5%  je izabralo Dajaninu kao lepšu
• 9% je neodlučnih
• 19% se izjasnili da ne znaju

(http://today.yougov.co.uk/life/royal-reception-kate%E2%80%99s-dress)

U poredjenju sa Dajaninom  venčanicom  sa pufnastim rukavima i našušurenom suknjom, čiji je “šlep” bio dugačak skoro 8m, komentari od strane modnih stručnjaka na Katinu venčanicu su : “vrlo klasična”, “vrlo jednostavna”, “kraljevska”, ali i “vrlo nosiva”.

 

Dodala bih –druga vremena. Takodje, očekuje se da će njen stil biti često kopiran i u trendu sledećih sezona.

Moj glas dajem Katinoj venčanici, ali mi je Dajanino lice mnogo milije.

 

Trešnje-samo u prolazu

Proleće nas uvek obasipa darovima, pored sunčanih i dužih dana, pijace su šarenije i imaju raznovrsniju ponudu. Možda svi ne vole jagode, ali verujem da je teško naći nekog ko ne voli trešnje i drugo voće koje pristiže od maja do septembra.

Nema sumnje u lekovitost, davno je dokazano da trešnje sadrže veliku količinu vitamina C i cinka koji su značajni za otpornost organizma, zatim folnu kiselinu i kalcijum za kosti i gvožđe za krv.

Kažu da su najvredniji sastojak biljni pigmenti, takozvani antocijanidini. Pozitivno  dejstvo antocijanidina kod problema sa reumom i gihtom otkrio je još davne 1950. godine u Teksasu nemački lekar Ludvig Blau. I ne samo to, pomoću svojih zaštitnih kiselina i voćnog šećera trešnje podstiču varenje, a stimulativnim delovanjem  izbacuju vodu iz organizma i na taj način rasterećuju srce i krvotok i aktiviraju jetru i bubrege. Lista je dugačka, pominje se da antibakterijske supstance u trešnjama sprečavaju stvaranje zubnih naslaga.

Kao i već pominjane jagode, trešnje su naš saveznik u borbi za mladost. Antocijanidini  sprečavaju nastanak bora tako što uništavaju štetne enzime koji kožu čine starom i naboranom. Trešnje takođe mogu da spreče nastanak celulita.

Priznajem da sam mislila da je samo dobro smišljena marketinška “pričica” i “sličica” trešanja na nekim novim anti age kremama i losionima protiv celilita.

Prilično me je rastužila vest koja počinje ovako: “Rusi krstare Srbijom i masovno kupuju trešnje u ogromnim količinama. Oni nude 270 dinara za kilogram, a jedini uslov je da je voće odličnog kvaliteta.

Na beogradskim pijacama cena trešanja juče se izjednačila, na primer, sa cenom svinjskog buta, a kilogram je bio čak tri puta skuplji od iste količine najkvalitetnijih jagoda. …..“

Ista vest govori da će se to nastaviti i sa drugim voćem, a verovatno i ostalom hranom.

Država se nedavno pohvalila mogućnošću izvoza velike količine hrane u Rusiju. Nije sve tako jednostavno-treba misliti i na sutra, da Srbija ne ostane gladna.

Trešnje imaju i dodatnu čarobnu moć da nas  podsete na detinjstvo, na vreme kad smo čak imali priliku da ih naberemo  sa drveta i jedemo odmah u šarenilu krošnji….

Da li će današnja deca imati šansu da ih bar probaju?

Otkrivanje sudbine iz kapi krvi

Pisci naučne fantastike moraće da budu mnogo maštovitiji da bi preživeli naučni bum i fascinirali fanove.

Vesti iz nauke i genetskih  istraživanja svakog dana me iznenadjuju. Nikad ne bih pomislila da “predvidjanje dužine života “, osim nekim statističkim metodama i aproksimacijama,  može biti egzaktno potvrdjeno i testirano, a ne volšeban posao zvan “gledanje u kuglu”, “bacanje pasulja” ili “čitanje sa dlana”.

Objavljeno je da postoji test krvi koji omogućava da se preko DNK otkrije da li je brzina starenja uobiičajena ili postoji ubrzanje, odnosno da li se biološka starost  poklapa sa hronološkom. Očekuje se da će test biti pušten na tržište u UK ove godine, a pregovori za evropsko su u toku. Mada test neće moći tačno da predvidi koliko je godina i meseci nekom ostalo “od života”,  naučnici tvrde da daje tačnu indikaciju brzine starenja.

Svako otkriće ima dobre i loše strane .

Postoji bojazan da će osiguravajuće kompanije zahtevati ovo testiranje  da bi na osnovu njega utvrdjivale premije životnog osiguranja,  podizale njihovu vrednost ili odbijale da uopšte izdaju polisu.

 

S druge strane, ovakav test bi mogao da pomogne nekim ljudima da na vreme promene način života i deluju preventivno za pojave bolesti koje neminovno ubrzavaju starenje i skraćuju život.

Nezaopbilazna činjenica je najavljena cena testa od 434 GBP (engleskih funti).

Pitanje je ko će stvarno biti korisnici testa?

U mnogim zemljama u svetu, pa i u Srbiji, redovna dostupnost običnog testiranja kojim se proverava holesterol je problem. Sve češće nas javno podsećaju na opasnost od raznih bolesti izazvanih pogrešnim načinom života, te tako državna sekretarka u Ministarstva zdravlja, dr Nevena Karanović, iznosi podatak da je u Srbiji 56,7% smrtnih ishoda izazvano bolestima srca i krvnih sudova. Neveselo je to što kaže:  “Faktorima rizika za bolesti srca izložen je veliki broj stanovništva. Podaci da puši 30 odsto žena, 38 odsto muškaraca i 20 odsto mladih predstavljaju poražavajuću činjenicu”.

Bilo bi još štošta da se doda o neozbiljnom ponašanju mnogih od nas čak i kad dokumentovano znamo šta nikako ne bismo smeli (a i sami lekari često daju loš primer).

Obična niskobudžetna prevencijija je ipak i dalje fantastika.

 

Noć koja obećava

Protekli vikend je bio poseban. Mogu da posvedočim da je u Noći muzeja u gradu Beogradu, naročito u zoni “istorijskog” centra, gužva bila ništa manja nego predhodne noći  u petak 13.  u toku “Shopping night” (pokušala sam da prošetam psa).

To je definitivno dobra vest – “Noć muzeja” je postala brend. Nestvarno je videti duge redove ispred Narodnog muzeja, Narodne banke, Doma vojske, i mnogih drugih mesta gde su se održavale izložbe i hepeninzi. Zbunjuje me što mi se retko u mom prilično dugom životu dogodilo da vidim red ispred nekih vrata koja vodu u svet kulturnih dogadjanja. Zbunjuje me i što je na mnoge u izložbe u gradu ulaz SLOBODAN,  a posetioci ne navaljuju da ih vide. “Zbirna ulaznica” od 350 dinara za sve lokacije ne može biti  jedini razlog da interes za kulturu i nauku tako naglo skoči jednom godišnje. Mogući razlog vidim u tome što je od prvih “izdanja”ove manifestacije bilo je mnogo jedinstvenih dogadjanja pripremljenih samo za tu noć-sad ili nikad uvek daje posebnost i privlačnost.

A, možda ljudi ponekad požele i drugačije druženje, makar i u dugačkom redu…. I ako izražavam sumnju da su neki  bili tu samo iz želje da budu in, no bolje ikad-nego nikad.

Kuriozitet ovogodišnje noći je “otkriće” svečanih dvorana Palate Srbija, nekadašnjeg SIV-a, a red je i ispred bio podugačak. Najavljena bogata zbirka umetničkih dela je bila u drugom planu iza radoznalosti da se zaviri u “zabranjeni grad” bivše Jugoslavije.

Objavljeno je da u toj noći bilo oko 280.000 posetilaca u Beogradu, 105.000 u Novom Sadu, 5.000 u Nišu, 4.000 u Kragujevcu, 10.000 u Zrenjaninu, 19.000 u Šapcu  itd. u 65 mesta u Srbiji na skoro 500 lokacija.

Dobar marketing može da napravi čudo, vredi svaku paru, pogotovo ako donosi prave vrednosti, ne samo trgovački uspeh.

U nekim gradovima po svetu otkrila sam da postoje dani ili doba dana kada muzeji ne naplaćuju ulaznice. Uvek je bolji pun muzej koji ima  “happy hour”, nego prazan koji ima službeničko radno vreme, i/ili ne radi vikendom. Marketing ne mora da bude skup.

Nisam nigde našla kako se, osim za troškove tekućeg marketinga same manifestacije, koristi novac od prodatih ulaznica. Suma nije mala ako je bilo oko pola miliona posetilaca.

 

 

 

Moj rezultat obilaska te noći nije zavidan-samo izložba o novom muzeju na  Akropolju u Helenskom fondu za kulturu, gde se nije čekao red za ulazak i nisu mi tražili kartu. Ipak, bila sam u dobrom društvu i prijala mi je šetnja u pokušaju da udjem još na neka vrata. Nažalost, nisam imala volje da stanem u red. Pokušaću nekog drugog dana, ako uspem da se uklopim u njihovo radno vreme.

Veni, Vidi, Vici

VENI, VIDI, VICI

 

http://www.novakdjokovic.rs/news.php?jezik=2

 

Šta reći, osim zadivljujuće!

Od finala Dejvis kupa u 2010. do jučerašnje finalne pobede u Rimu, neprekinuti niz Noletovih pobeda se popeo na 39, a osvojio je u 2011. prva mesta u Melburnu, Dubaiu, Indian Wellsu, Majamiju, Beogradu i Madridu, što čini 37 pobeda bez poraza u 2011. Ovaj niz je, zasada, drugi naduži od 1980. kada je Mekinro ostvario 42 pobede.

Samo napred! Pobeda na Rolan Garosu bi bila fantastičan rodjendanski poklon!

Poruke iz Zaječara