Archive for the ‘Društvo’ Category

Hleba i botoksa

Mnogo puta sam izgovorila SVET JE POLUDEO i pitala se da li može biti još ludji. Izgleda da može, ponekad me zapanji novim apsurdima i nekom vrstom morbidne vitalnosti i obiljem svakakvih ideja.
Ovih dana sam, što bi populistički rekli-ostala bez teksta kad sam na TV videla dug red kandidata za aplikaciju botoksa na ulici u brazilskoj metropoli Riu i pročitala da je Brazilsko društvo za estetsku medicinu ponudilo besplatane inekcije za botoksa i neke druge tretmane za ulepšavanje (ali i lasersko uklanjanje malja ili tretman akni, hemijske pilinge kože) za ljude čiji prihodi ne prelaze $250 mesečno. Predstavnica ove organizacije Izabel Alvarez objasnila je za javnost da je do sada već oko 10.000 ljudi imalo tretman, a da je to akcija u kojoj i jedna i druga starna dobija pošto je deo treninga studente za buduće doktore dok njihovi sunarodnici dobijaju nešto što im njihov standard ne bi nikad obezbedio. Dodatno su bili na raspolaganju i saveti nutricioniste. Ovo verovatno znači da taj deo populacije nije gladan.

Brazilci su okarakterisani kao lepotom opsednuta nacija, no mislim da su ljudi uvek bili slabi na lepotu-tudju i sujetni na svoju, posebno u današnje vreme kad izgleda da su večna mladost i bar prijatan izgled neophodni i skoro na dohvat ruke ne samo najbogatijima.
Lepota donosi samopouzdanje, bolje raspoloženje i sebi onima koji vas gledaju i često je preduslov za uspeh u životu. Licemerno ili ne, poklonu se u zube ne gleda, zar ne? .

Jedan Amerikanac je komentarisao na internetu da su nečeg takvog mogli da se sete i doktori u njegovoj domovini u krizi i recesiji i na taj način učine nešto za siromašne kojih je sve više…. Ne mogu ničeg da se setim što bi kod nas doktori mogli besplatno da ponude, botoks bi prošao i ovde.
S druge strane proizvodjač originalne robne marke s imenom BOTOX, firma Allergan, odmah je negirala da je njihov proizvod korišćen u ovoj akciji (!?). Nekad je dobro kad robna marka postane sinonim za neki proizvod, a nekad izaziva zabunu, tako da je greška da se svaka supstanca botulina tipa A ovako naziva.

E ta supstanca koju i kod nas kolokvijalno zovu botoks (botox), preparat koji se u estetskoj hirurgiji najviše primenjuje, je ustvari prirodni toksin, osim problema sa gutanjem i disanjem, može dovesti i do smrti.
U Srbiji, prema Agenciji za lekove i medicinska sredstva upotreba botoksa zabranjena je u kozmetičke svrhe, odnosno za ublažavanje crta lica i „peglanje“ bora, ali se on upravo u te svrhe nudi u svim klinikama estetske hirurgije u zemlji.
U Evropi ima zvaničnih podataka o osobama koje su posle primene botoksa imale ozbiljne teškoće, kod nekih i sa smrtnim ishodom. Kod nas tvrde da takvih tragičnih rezultata nije bilo, da postoje registrovana dva botoks preparata. Jedan naš intervjuisi poznati estetski hirurg se začudio i upitao kako je moguće da kod nas postoji zabrana, a svi smo svedoci da se ovaj tretman javno nudi i slobodno obavlja.
Sve je lepo dok se ne pojavi problem, recimo da  umesto lepo zategnutog lica dobijete zamrznut osmeh. Nepotrebno je pominjati kaznu ili lekarsku etiku u odnosu na ilegalno izvedene intervencije.
Holivudski sindrom mladog lica je postao još jedno od globalnih svetskih čuda. Botoks nije dovoljan, potreban je i kolagen i dela plastične hirurgije-nešto kao BIG M, u velikoj kesi dupli hamburger, krompirici, cola, ….i mora se ponavljati jer nije trajno i izaziva zavisnost.

Da li oni Brazilci imaju pravo na novu porciju botoksa za 6 meseci kad isčili dejstvo ubrizganog, kako će se inače pogledati u ogledalo?
Istine radi, ima i gorih eksperimenata i treninga koji se odvijaju tajno, često pacijenti i ne znaju da u njima učestvuju.

Netipična subota

Lep dan izvan proseka za ovo doba godine, izvan generalnog pogleda na ovaj grad, izvan opšte životne situacije u zemlji i globalne svetske …Nisam nigde žurila, nisam se nervirala, radila sam šta sam htela.

Vreme je uprkos najavama metereologa bilo sunčano i relativno toplo, Knez Mihailova ulica je živahno strujala subotnje puna, u uobičajenoj shopping fazi, ali mi se ukazala demografska slika netipična za Srbiju, prosek godina i lice nacije koje se samo poželeti može, uglavnom sve neki simpatični mladi ljudi, puno male dece, izgledaše dobro raspoloženi, spremni ne samo da kupuju, već i da šetaju, još malo posede u retkim baštama na ulici i skrenu iz glavnog toka da pogledaju izložbu o arheološkom nalazištu u Vinči.

I tako je u prostoru galerije Akademije nauke i umetnosti bila neobično velika gužva, a nije napolju duvalo, niti je padala kiša, radnje su izazovno pune šarene robe. Postavka izložbe je, najzad , sasvim zanimljiva, pokazala da približavanje publici multimedijalnim sredstvima ne umanjuje lepotu prikazanog i ozbiljnost teme. Posebni delovi prostora namenjeni deci i mogućnost da crtežima progovore o svojim utiscima dali su životnost samoj izložbi i onu neophodnu sponu izmedju prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti bez koje bi sve to bilo besmisleno i mrtvo.

Shopping je neizbežan, makar i samo odlazak po hranu, no nikad Knez Mihailova i ulice koje je presecaju, za mene neće moći da zameni surogat grada-tržni centar-s efektom kapsule multivitamina u poredjenju s uživanjem u  nekoj višebojnoj mirišljavoj svežoj salati…. Istine radi, nije uvek tako šarmantno, ali je uvek vazduh drugačiji…

Ćirilica ili latinica- i jedno i drugo!

Nisam imala priliku da imam u rukama novi pasoš, tako da o njegovoj naslovnoj korici sudim samo po objavljenim fotografijama. Boja na njima nije autentično crvena, što se može razumeti, no tekst je tu.

Da li se to u štampanju izgubila latinica, koja se zvanično (?) koristi u Srbiji i obavezno uči u školi?

Pasoš kao svemirski projekat

Pratim storiju o novom srpskom pasošu kao nijednu od serija na TV, epizode se gomilaju i priča je puna adrenalina kao španska “sapunica”, vrvi od preokreta i pretnji novim nevoljama, zatežu mi živce i mute zaplet, a ja volim i moram da putujem. U julu sam bila odahnula na vest da će stari pasoši važiti do kraja 2009.- taman da do kraja potrošim svoj stari.

U subotu 1. novembra, na moje iznenadjenje, ministar policije je izjavio da se više neće izdavati stari pasoši, ali i pojasnio da ako Skupština ne izglasa izmene Zakona o putnim ispravama, stari pasoši važe samo do kraja ove godine. Skupština radi prekovremeno i opet nema kraja nedovršenim poslovima, predsednica je obećala da će biti sredjeno, što je pouzdano u ovoj zemlji u skladu s narodnom poslovicom : “Obećanje-ludom radovanje.”

I sad kako da mirno spavam, planiram poslove i sanjarim o putovanjima. Problem liči da je lako rešiv, samo da popunim prijavu za novi pasoš, a sve vize koje imam u starom da nisu istekle važiće i dalje, kao prilog – rezime iz predhodne epizode. Bilo bi tako, da činjenice ne govore drugačije:

1) na novi pasoš se čeka 3 nedelje,

2) policijski izvor kaže da trenutno ima podnetih zahteva 232.000, a izdato je 96.000 (od onog sasvim volšebnog trenutka ovog leta kad je počelo njihovo štampanje).

Pominje se da samo 11% drzavljana Srbije ima stari pasoš. Grubom računicom na nekih 7,5 miliona stanovnika to bi bilo 825.000 pasoša. Nisam sasvim sigurna da li bi trebalo da saberem zahteve i izdate i dodjem do cifre od 328.000 kao nekog optimističkog učinka, ili da oduzmem izdate od broja zahteva i padnem u potpuno u depresiju čak i ako se starim pasošima produži važenje do kraja 2009.

Nadam se samo da će štamparske prese izdržati rad u tri smene, a da će nadležni voditi računa da ovako uspešna proizvodnja, možda najuspešniji posao u zemji, ima dobro održavanje.

Sad smišljam kad je dobar trenutak da predam zahtev, pred Novu Godinu, 4.januara, …. paralelno se podsećajući na predhodne epizode ovog seriala koji, kad bolje razmislim, možda ipak spada u žanr naučne fantastike i svemirskih otkrića.

A počelo je tako svetski.

09.03.2008.

Večernje Novosti su pored ostalog objavile:

“Vlada Republike Srbije, “Večernje novosti” i RTS pokreću akciju “Novi srpski pasoš – novo lice Srbije”, u cilju promocije nove putne isprave. Posle 90 godina Republika Srbija dobija pasoš sa obeležjima svoje državnosti.

Ovom akcijom Vlada Srbije u saradnji sa “Novostima” – najtiražnijim dnevnim listom u Srbiji – i RTS želi da promoviše kvalitet naše nove putne isprave, ali i ljude koji predstavljaju prave vrednosti našeg društva.

U saradnji sa medijskim partnerima, Vlada Republike Srbije poziva građane da kandiduju ljude iz svojih gradova, mesta i sela, ali i iz dijaspore, koji po njihovom mišljenju zaslužuju da budu nosioci prvih pasoša.

Kandidovanje počinje u ponedeljak, 10. marta, i traje do 25. marta 2008. godine. Prve 204 putne isprave Republike Srbije početkom maja će biti dodeljene najistaknutijim građanima iz Republike Srbije i dijaspore.

Broj 204 uzet je simbolično zbog 204 godine od obnavljanja srpske državnosti.”

03.04.2008.

Agencija Beta nas je informisala da je dodat i pasoš broj 205 za najboljeg srpskog tenisera Novaka Djokovića. Djelić je obelodanio da je konkurs završen, i najavio rezervaciju još 400 komada crvenih pasoša za naše sportiste, te da će za ostale gradjane izdavanje početi krajem maja.

21.07. 2008.

B92 objavljuje da je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je u nedeju izjavio Tanjugu da je MUP-u dostavljena određena količina novih pasoša, čiji jedan deo ne zadovoljava naše nove propise i, pogotovo, standarde Evropske unije.

Posle sastanka s odgovornima za proizvodnju tj. predstavnicima Zavoda za izradu novčanica i firme koja isporučuje tehnologiju izrade polikarbonatske stranice obavestili su ministra o trenutnim tehničko-tehnološkim problemima i dinamici izrade pasoša, u skladu sa ugovorenim rokovima.

….

Bilo je tu periodično još konferencija za štampu, prepucavanja ko je kriv na liniji zvaničnika vlade, zavoda za izradu novčanica, političkih stranaka….i, nažalost ne vidi se kraj. Umešali su se i dušebrižnici za našu ugroženu intimu, ljudska prava, kradju identiteta ……

Meni se čini i da neko nije na vreme sredio kartoteku (koja već ionako postoji) i uneo je u kompjuter. Živković je u nekoj emisiji, uz njegov neprevazidjeni osmejak u tragovima obrva, izjavio da je prese još onomad on nabavio, pa zar je obuka tako komplikovana ili je u pitanju nevidljivo mastilo.

Globalno pita od bundeve

Zanimljivo je kako se globalizan javlja u svim sverama života i širi sasvim neprimetno ne samo uz ovenčane proizvode kao što je ono piće i ono jelo koje ne bih da reklamiram….već i kroz neke praznike čiji koreni postoje u paganskoj prošlosti mnogih naroda da bi ih vekovi zatrpali i ponovo ih vratili s globalnom potrošačkom kulturom i uticajem filmske industrije.

I tako, izmedju antičke svetkovine „Šaman”, kojom su Kelti dočekivali svoju Novu godinu (u noći pred 1. novembar) uz verovanje da se tada duhovi vraćaju na zemlju praveći probleme, i ljudske potrebe da ugrade razne svoje strahove (pa i od mrtvih i veštica) u praznike, makar malo pomalo pomerajući datume ( u kalendarima) i značenja, stigli smo do “Noći veštica i u Beogradu, ali povezuje nas i pre toga odavno slatka pita od bundeve.

Keltski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože. Mora da je bilo zastrašujuće.

I danas, poslednjeg dana oktobra je “Noć veštica-Helovin”, kažu jedan od najveselijih praznika, kada mnogi Amerikanci, ne samo njihova deca, oblače kostime, jedu puno slatkiša i ponašaju se luckasto. U boljim godinama pre krize za proizvode-rekvizite za proslavu Helovina Amerikanci su trošili svega nešto manje nego za proslavu  Božića.

Paradoksalno, mnogi gradjani ove zemlje neće biti sasvim sigurni koji je danas veliki pravoslavni praznik, pa čak i ako se sete Sv. Luke, nisam sigurna da će znati da je on po predanju bio lekar, ali i sam ikonopisac i zato zaštitnik umetnika.

Citiraću jedne danšnje novine: “Umesto skromnih žurki koje su joj dosad posvećivali uglavnom gotik-metal krugovi, Noć veštica će večeras ući u mnoge gradske klubove različitih muzičkih orijentacija. Bilo da se zadesite na rok maskenbalu, haus partiju ili večeri retro hitova, samo se prepustite prazničnoj atmosferi – bar veštice znaju da se provedu.”

U drugim novinama profesor Fakulteta političkih nauka dr Ratko Božović, sociolog, objašnjava : “Ljudi u praznicima vide mogućnost da „iskoče” iz zgloba sumornog vremena, a “Noć veštica” daje mogućnost da izbegnu monotoniju. S druge strane, imamo povratak praznika koji na neki način predstavlja osvetu ideološkim vremenima. Svakako, život traži praznik, ali je najgore kada je praznik prazan”.

Sve u svemu, ove noći ljudi će se mnogo družiti, neki uz slavsku trpezu, drugi uz maskebalske ludorije, treći tek samo zato što je petak …..nije loše!

Usvajanje istorije kao osvajanje slobode

Istorija se može smatrati naukom zasnovanom na činjenicama, a tako prečesto sam čula rečenicu:

„ Istoriju pišu pobednici“.

U djačko doba mnogo sam više volela matematiku i hemiju nego istoriju, ustvari istorija mi je bila zanimljiva samo u nekim segmentima iz vremena Grčke i Rima, ostalo, toga podosta iz ratova iz kojih je bilo živih (svedoka ) ili ideoloških interpretatora nekako sam osećala kao teret. Nisam se trudila da istražujem, istorija je sama stigla do-po mene iz potrebe da razumem sadašnjost. Usvajanjem istorije kao sastavnog dela života mislim da sam otvorila još jedan put za osvajanje slobode (mišljenja).

Nisam okupirana nekim proučavanjima, samo sam sada inicirana da “čujem glasove”,  a rado iz zabave (čak svaki dan) pogledam History Chanell i ne opterećujem se da li je baš sve bilo tako. Današnji izvori su raznovrsni, a razni mediji su veoma široko dostupni i dozvoljavaju proveru. Naročito ne pokušavam da donosim zaključke o istorijskim dogadjajima kojima sam bila i sad sam savremenik, lagano se talože informacije. U jedno sam sigurna, ne sme se zaboraviti nijedan sukob, rat, nijedan izgubljeni ljudski život, s bilokoje strane, moraju biti zapamćeni i obeleženi za opomenu i smirenje njihovih duhova, koji nepriznati stvaraju iskrivljenu sliku istorije i nova komešanja.

A da se u sadašnjosti može o prošlosti nešto naučiti i na drugi način, promeniti fokus gledanja i videti nešto u n-tom sloju, osetiti patnja i važnost života, doživela sam juče. Takvu interesantnu poruku poslala nam je izložba „RAT, ZEMLJA, ČOVEK“, otvorena u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, posvećena ratnom slikarstvu 1912.-1918.godine, obeležavajući 90. godišnjicu okončanja I svetskog rata.

O herojstvu srpskih vojnika svi smo bar nešto naučili ( nažalost, neki su počeli i da zaboravljaju), a kažu istoričari umetnosti da su i priznati srpski umetnici učestvovali na tim frontovima. Ova izložba baca svetlo na dužnosti i zadatke RATNIH SLIKARA (rodonačelnik je bio Steva Todorović u srpsko-turskim ratovima), a u ratovima od 1912.-1918. to je postalo zvanično zanimanje podvrgnuto državnim i vojnim propisima i regulisano vojnim aktima, koja su precizirala i njihove dužnosti u 12 članova. Tako su srpski studenti školovani po umetničkim akademijama po svetu, kao i umetnici iz zemlje kao dobrovoljci i vojni obveznici pridodavani vojnim jedinicama i štabovima da budu svedoci koji će (uz fotografe) zabeležeiti ratne dogdjaje. U ratu su nastala vredna i zapažena dela Dragomira Glišića, Milana Milovanovića, Mihaila Milovanovića („Mrtvački mir“), Koste Milinčevića, ali i Miliše Glišića („Mrtva straža“), i drugih pomenutih u katalogu kao značajni predstavnici svog vremena, a kako kaže  autor teksta  Olivera Marković, i dela onih koji su ostali u njihovoj senci. Odjeci surovih scena rata i likovi učesnika u delima ovih slikara mešali su se i s impresijama s Krfa i Kaprija, dajući izuzetnu raznolikost emocija njihovim radovima i izložbi koja ih je ponovo okupila.

Petak i ova izložba pokazali su mi da ne postoji provincija, da i u palanci ima mesta za atraktivne i aktuelne dogadjaje-doživljaje, lep i sadržajan provod. Ljudi su ključ (istorije).

Subota prolazi skoro lenjo, obično, uglavnom u kući. Ponovno gledanje filma Borisa Mitića „Pretty Dyana“ nadovezuje se na jučerašnji izlet da potvrdi neprolaznost kvalitenih dela (nažalost čak i teme)-preporučujem-može da se gleda više puta!

Pogled na TV: Operacija trijumf posle odlične uvodne gala predstave (ako može d se izuzme jedna gadost) večeras pokazuje da se ustvari ništa nije promenilo-suština reality show programa je pornografska i nehumana.

Možda me radoznalost navede da pogledam završni show, sve izmedju ću preskočiti.

Skupo blejanje dok karavani prolaze

Mislila sam da nikada više neću doći u iskušenje da komentarišem dnevno politička zbivanja u Srbiji. Danima već sva drhtim kad čujem izveštaje iz Skupštine RS. Poštujući demokratska prava svojih ukućana ponekad ne mogu da izbegnem da vidim, makar krajem oka, i uživo direktan prenos koji je prevazišao sve vremenske okvire i već vidjene gadosti, sve što smo mogli ranije da čujemo, a blejanje kojim se troše pare poreskih obveznika prešlo je u najbednije ponašanje palanačkog mentaliteta i vrhunskog prostakluka juče kad se stiglo na bljutavu temu ljubavnika i ljubavnica u radikalnoj stranci, gde su akteri apsolutno izgubili svaki osećaj da nisu u intimi svog toaleta ili spavaće sobe.

Da li je parlamentarni sistem toliko nemoćan da spreči ovakve zloupotrebe?

Nadam se da se da je bar narod shvatio s kim ima posla, da neće ovaj igrokaz u Skupštini doživeti kao špansku sapunicu koja nema veze s nama.

Doživeti stotu

Posebni dogadjaji, kao što su neke domaće svečanosti, jubilarni rodjendani u mojoj porodici, a i kod bližih i daljih rodjaka najčešće su na trpezi imali i prase. Tako se neizbežno pečenje našlo i na ovonedeljnoj salvljeničkoj trpezi da obeleži 80. rodjendan moje majke. Vešto i s velikom pažnjom ga je spremio 87.godišnjak, moj otac, i to ne prvi put. Slika sama govori, bilo je mirišljavo i ukusno.

S stanovišta ovih dana u svim medijima objavljene zastrašujuće statistike o trećem mestu Srbije u Evropi po broju smrtnosti od kardiovaskukarnih oboljenja, nikako ne bih smela da hvalim naš ručak i sladim toplu prasetinu, pominjem zdravicu, i po koju čašu piva, vina, a bilo je i slatkiša.

Prihvatam sve preporuke za sprečavanje srčanih i drugih oboljenja koje, izmedju ostalog, izaziva i masna hrana. Lepe godine mojih roditelja dokazuju da se dugo i prilično kvalitetno može živeti ako se zdravlje kontroliše, bar donekle poštuju saveti lekara i osluškuje svoj organizam. Oni nisu vegetarijanci , tako vole da zgreše i s šunkom i ruskom salatom, mada su pojeli mnogo, mnogo voća i povrća u svom životu, ne preskaču ni ribu. Ne verujem da bi umeli da daju neki odredjen recept–dijetu za dug život, niti je njihovo zdravlje bez mane (svaki dan uzmu punu šaku lekova). On, s više prava po svojim godinama i volje da izvede dugu analizu, mislim da bi preporučio da svako sluša svoje untrašnje poruke i tumači ih tako da mu život ne bude bez zadovoljstava (pa i u hrani), a ona ne bi objašnjavla ništa, verovatno bi samo rekla da nije očekivala da signe do ovde…

Hrana, masna ili ne-samo je hrana, a njihove dobre godine ispunjene su mnogim aktivnostima, fizičkim i mentalnim. Ponekad se zabrinemo da li je nešto preteško ili previše za njih, a ustvari ta volja da se upravlja svojim životom i pozitivna energija da se izdrže mnogi bolni trenuci koje život, posebno starost neminovno nameće, da se raduje lepim danima i učestvuje u njima, da život bude ispunjen, mogli bi da budu deo formule kako doživeti stotu.

Od prvog do prvog plus pet

Od prvog avgusta do prvog septembra, plus pet, na vremenskoj liniji mog života na mikro nivou bilo je naporno, no ipak s nekim lepim trenucima, zanimljivim susretima, a ono što se dešavalo na makro nivou, posebno na nivou otadžbine veoma je deprimirajuće.

Neću se osvrtati mnogo, bar ne na užase politike i njene beskrupuloznosti, tragičnih posledica pomračenih umova, ekološke i vremenske katastrofe, a neke odraze toga uz komentare, koji mi zvuče kao da bi mogli biti moji, videla sam u Retrovizoru gospodina Živkova. http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2008&nav_category=622&nav_id=316364

Svakog septembra godisnja izložba radova mladih Ateljea Mali Monmartr donese mi svež utisak da kod dece postoji neiscrpna energija, kreativnost i potencijal za umetnost, što samo pravi pedagozi umeju da cene i usmere. Divim se čudesnim radovima sestogodisnjaka na kojima se kao stvaran talasa veš na konopcu, vrtoglavim perspektivama stepenica njihovimh malo starijih drugara, misaonim kolažima tinejdžera… i nadam se da im neće uništiti inspiraciju i duh budućnost koju će živeti. Meni su oni uvek inspiracija.

Nova epizoda za sve

Egzaltirani glasovi s balkona, raznih bina, izobličeni i pojačani preko razglasa, masa koja ima svoju posebnu fizionomiju, nepredvidljivost, drasticne momente preokreta, pritisak koji raste, izazaiva nevericu na šta je sve spremna….I tako godinama od davne 1991. kad sam prvi put videla vodeni top i kad su i tenkovi prošli Knez Mihailovom….

Beskrajna traka-red protesta-red izbora-red obećanja.

Drago mije sto nedavni protesni skup na Trgu Republike bio direktno prenošen s dodatnim pogledom na okolne ulice gde se odigravao neki drugi film, nešto kao u multiplex bioskopima-dve sale s različitim filmovima i brojem gledalaca. U nekoj trećoj smo bili mi, TV gledaoci. Nažalost, to nije bio moj izbor, već nemogućnost da izbegnem dogadjaj i njegovo kontinulano praćenje iz straha da ćemo nešto propustiti kad je najpotrebnije da budemo u toku, da neko neupućen ne nastrada.

Sve sto sam videla bilo je tužno. Najjači utisak su zavedeni klinci-navijači koje već godinama obrazuju da budu podrška raznim marifetlucima polititičkih grupa, a oni gube moć rasudjivanja već posle dva piva i gorčinu ispraznog života bez perspektive iskaljuju na šta stignu. Čija su to deca? Mnogi su mi izgledali žgoljavo i maloletno, no izbezumljenost je od njih učinila agresivne grizli medvede.

Ne sumnjam da je domaćin protestnog skupa s bine govorio iskreno pozivajući na red i dostojanstvo, molio decu da se urazume. Nisam nikad videla tako uznemirene (poznate) likove u redu iza njega, ljude koji su gledali ili pokušavali da vide šta se približava iz dima. Finale je bilo drugačije od projektovanog, protestna šetnja je ostala za neki drugi put – završnicu su imali huligani, a pobedila je policija.

Dok su se prebrojavali povredjeni, verbalno prepucavali političari (u raznim novim ulogama u vlasti ) o krivici za štetu na beogradskim ulicama, vreme je proletelo i zorom je optuženik odleteo u Hag.

Zatim se pojavio u vrućoj haškoj stolici da označi još jedan početak “već vidjenog”, ili nas čeka iznenadjenje. Kaže da ima “nevidljivog savetnika”.

Nameće mi se naravoučenije: “Ko s djavolom tikve sadi o istu mu se i lupaju”….

ps. Volela bih da dodju dani kad će se samo BELEF i drugi kulturni i sportski dogadjaji dešavati na ulicama.

Čeznem za odmorom, morem, gledanjem u daljinu, mislima bez briga….

Imam sreće, već sutra ću probati da li je more još slano :).