Archive for the ‘Vremeplov’ Category

Udario ludak na ludaka

Teško je poverovati da će ovaj put uspeti isti scenario koji nije nikada do sada doneo stvarne dobre rezultate i najavljene (svete) ciljeve čak i da se zanemari –prihvati „kolateralna šteta“ o kojoj inicijatori i izvršioci vojnih akcija namenjenih sprečavanju ili umanjenju humanitarnih kriza i spasavanja stanovništva od represije tako lako govore, recimo kao o ugaženoj travi.

I ovaj put vojna intervencijau Libiji  liči na veliko „spremanje ostave“ , bacanje pomalo zastarelih ali upotrebljivih stvari, a  paralelno ide sajam najnovijih modela i velika gala revija. U toj predstavi pojavljuju se razni  manekeni-modeli i kreatori, nadmeću se i foliraju, zauzimaju pozicije, sklapaju ugovore. Jedino što u svetu mode poklanjanjem „starih“ haljina nekih poznatih ličnosti može se stvarano obezbediti novac za humanitarnu pomoć, a izbacivanjem u javnost ludih, kad-kad i nakardnih modela niko neće umreti. Gledanje nadmetanja maštovitih modnih „ludaka“ može vam učiniti vikend zabavnim i opuštajućim, može vas čak nasmejati.

Vikend uz vazdušne sudare-udare i razmenu pretnji nije nimalo opuštajući, čak i kad je lokacija hiljadu kilometara daleko i niko vama poznat i drag nije direktno ugrožen da biste strepeli.

Izaziva strah i pomisao da je prošlo vreme epske izreke „udario junak na junaka“ (što i dalje ne opravdava ratovanje), pa sve više liči na „udario ludak na ludaka.“

 

Ako koza laže – rog ne laže

 

U Japanu se tlo neprekidno trese i dalje, danas  samo  u toku prepodneva bilo je preko  deset udara, svaki jači od 5 Rihtera. Već samo to bi bilo dovoljno zastrašujuće da se nevolje ne umnožavaju i šire i izvan njihovog okruženja.

13:23 Vetrovi nose radioaktivne materije prema Tihom okeanu
Svetska meteorološka organizacija (SMO) saopštila je danas da vetrovi ka Pacifiku raznose radioaktivne materije iz japanske nuklearne elektrane Fukušima, u kojoj je posle razornog zemljotresa došlo do više ekplozija.
Ta agencija Ujedinjenih nacija je upozorila da bi se, iako vetrovi odnose emitovane materije dalje od obala Japana i drugih azijskih država, vremenski uslovi mogli promeniti i da će zbog toga sa pažnjom pratiti satelitske podatke.

Izveštaji  kruže globusom . Da li i istina?

“Treća eksplozija u japanskoj nuklearnoj elektrani Fukušima Daići. Premijer Japana upozorio na povećanu radijaciju. Severoistok bez hrane, vode i grejanja.

“Vrlo verovatno” će doći do topljenja jezgra, preneo je BBC reči jednog zvaničnika. Istovremeno, nuklearna kriza odvlači pažnju sa humanitarne – severoistok Japana već 4 dana nema vodu, hranu, grejanje.

Japanski zvaničnici upozorii su da j nivo radijacije povećan i da bi vetar radioaktivne materije mogao da odnese do Tokija za nekoliko časova. Međunarodna agencija UN za atomsku energiju u Beču potvrdila je da su radioaktivne materije direktno oslobođene u atmosferu. “Nivo (radioakivnosti) je do 400 milisiverta (mSv) na sat”, dodala je ta agencija. Doza veća od 100 mSv, po medicinskim podacima, može dovesti do oboljevanja od raka.

Američki zvaničnici naložili su jednom svom nosaču aviona da se skloni iz te oblasti, pošto su na 150 kilometara od obale otkrili nizak nivo radijacije.

Izraelski atomski stručnjak Uzi Even optužio je japansku vladu da umanjuje opasnost od nuklearne centrale Fukušima Dai-ići, pogođene zemljotresom.
“Ti reaktori su stari. Jezgro reaktora koji radi 40 godina je puno napuklina i rđe. Mnogo govori činjenica da Japanci četiri dana nisu bili u stanju da snize temperaturu u reaktorima”, izjavio je Even.

Nikad neću zaboraviti kolikoje dana trebalo da u Srbiji neko nadležan obavesti stanovništvo da je u opasnosti od radijacije posle incidenta na nuklearnoj elektrani u Černobilu. Nikad neću zaboraviti koliko nismo bili svesni da je to stvarna ozbiljna opasnost! Nikad neću zaboraviti da se ona odigrala 26.aprila 1986. godine, da su Švedjani to obelodanili 27. aprila, da sam na BBC o tome videla vest sa informacijom  kako se širi radioktavni oblak, ako se dobro sećam, 29.aprila, a da su u Srbiji i Beogradu  svi šetali decu po parkovima  1.i 2.maja. Vreme je bilo divno, a pijace pune zelene salate puterice. Tek posle nekoliko dana smo dobili instrukcije da je ne bi trebalo jesti sem posle dugog potpanja i ispiranja u deset voda.

Da li nam se sprema isti scenario? Srećom, komunkacije su drugačije  nego davne 1986., “rog” je teže ne videti ili sakriti, ali da li smo mi edukovaniji, odgovorniji  i spremniji da prihvatimo istinu?

Tužna sudbina grada Pripjata pored Černobila, užasna iskustva  Japana, još uvek nesagledivi efekti  i opasnosti od svih nuklearnih postrojenja (ne samo kopnenih-koliko nuklearnih podmornica  krstari okeanima – šta znamo o njima), upućuju nas na jedino pravo rešenje ALTERNATIVNE ekološke  izvore energije, bar za civilne svrhe kad na vojne teško možemo da utičemo.

 

Uništenje daleko i blizu

Sunčani početak vikenda pomogao mi je da potisnem iz sfere nerviranja  “ludorije” naših političara oko rekonstrukcije srpske vlade, slike demonstracija, nemira i ratnih sukoba po svetu, ali mi vesti iz Japana nisu dale da se opustim. Donele su spoznaju da je realnost  najavljivano-teorijski opisano veliko sudaranje kontinetalnih ploča, pojava koja mi je značila tako malo u životu, čak i uz sve  prateće-preteće ozbiljne razorne pojave koje se već  dešavaju poslednjih godina kao po “scenariju” naučnika.

Zemljotres jačine 8,9 (9) stepeni Rihtera u petak 11.marta je pogodio severoistočne obale Japana i  izazvao cunami sa talasima visine do deset metar (oko tri sprata!). Nakon glavnog najačeg udara ikad  registrovanog u Japanu, neprekidno se i dalje dešavaju  manji  zemljotresi,  jačine 5 do 6 stepeni (zemljotres u Kraljevu je bio 5,4 Rihtera).

O jačini najbolje govori to što je ostrvo Honšu  pomereno za 2,4 m ka istoku, a zemljina osa za 10 cm sa posledicom mikro skraćenja dana i niz drugih globalnih promena o čemu ćemo tek čuti.

Nikad nisam bila ravnodušna kad su prirodne katastrofe u pitanju, niti mogu da mislim na njih bez straha, osetim iskonsku jezu. Vulkani su svojom učestalom aktivnošću probudili moju radoznalost, ali ih  sve više vidim kao glasnike velikih nevolja.

 

Prema dostupnim podacima u svetu je od 1900. do marta prošle godine zabeleženo samo 4 zemljotresa jačine od 9 do 9,5 stepeni Rihterove skale (najjači Čile 1960.).

O zemljotresima koji su predhodili nekim antičkim katastrofama nemamo numerički izražene i egzaktno uporedljive podatke, osim ponekad kroz istoriju opisane posledice, naslućujemo o njima kroz dramatične legende  o nestalim svetovima zbrisanim talasima ili osatajemo bez daha  pred arheološkim artifaktaima koji i danas zastrašujuće svedoče o njihovoj razornosti (setimo se Pompeje ili stare Olimpije).

 

 

Za žrtvama i uništenim ljudskim delima, ostaje i danas, kao i u prošlosti, očaj i neverica preživelih, beskrajan osećaj nemoći i neizvesnost čak i za posmatrače sa trenutno sigurne distance.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čini(lo) mi se da naše doba zna vise o prirodi i našoj planeti, da smo spremniji nego naši davni preci i da bolje pedvidjamo manifestacije njenog unutrašnjeg uzburkanog sveta, kao i da su Japanci verovatno najdalje otišli u tome.

Ali, i danas, tri dana od početka katastrofe, vesti iz Japana iz sata u sat postaju dodatno zabrinjavajuće i zastrašujuće. Eksplozije u nuklearkama već  odnose živote srećno preživelih posle zemljotresa i cunamija.

Nadam se da njihovo stradanje neće biti uzaludno i samo još jedna katastrofa u istoriji planete, da će naučnici, a i svi drugi iz svojih pozicija dovoljno  naučiti  za buduće preživljavanje.

Često, zanemarujući stepen  prirodinih rizika, sami povećavamo mogućnost (samo)uništenja.

Reči nekad nisu dovoljne, pogledajte:

http://edition.cnn.com/2011/WORLD/asiapcf/03/12/japan.before.after/index.html?hpt=T1

 

Kuvanje u evroloncu

Pročitah: Evro vredi čak 22% manje nego 1999.

Naime, u poređenju sa januarom 1999. godine, evro danas, gledano u proseku za sve članice zone evra i kada se uporedi kupovna moć, vredi samo 78 centi. Preama navodima iz studije Alijanca, američki dolar je od 1999. izgubio 25% na vrednosti i na osnovu kupovne moći vrdi samo 75 centi. Švajcarski franak je bolji-od 1999.godine izgubio je 11%.

Sunovrat dinara je očigledan kroz sledeće kursne liste:

ŠIFRA VALUTE             978

NAZIV ZEMLJE            EMU

OZNAKA VALUTE       EUR

VAŽI ZA                            1

PRODAJNI KURS:

60,7352  dinara ,    na dan: 15.05.2002.

100,2772  dinara ,    na dan: 14.05.2010.

105,0727  dinara ,    na dan: 24.01.2011.

I slede iz dana u dan surove prognoze i kalkulacije.

“Bankarska grupa Unikredit ocenjuje da će na kraju ove godine kurs biti oko 117 dinara za evro, a ekonomisti su saglasni”.

“Dinar je u 2010. godini najviše oslabio prema evru od svih evropskih valuta. Domaća valuta je izgubila čak 9,6 odsto vrednosti. Od početka krize, zaključno sa septembrom 2010, dinar je realno depresirao prema evru oko 14 odsto.”

Eurozona ima “sigurnosni fond”, njihov evro-lonac ima sigurnosni ventil.

Mi imamo najavu silnih poskupljenja i trošimo preko 50% prihoda na hranu. Kuvamo se u sopstvenom evrodinamičnom loncu, čini mi se bez ikakve kontrole da spreči da prekipi ili eksplodira.

Ravnodušnost

Teško da sam mogla da ostanem ravnodušna i isključena ovih dana iz dogadjaja koji pune vesti, da zaboravim bespomoćnost spavača  čiji je miran san prekinut razornim dejstvom zemljotresa u italijanskom gradiću, nemoguće je  ne setiti se datuma kao što je 6.april 1941. , koji je  tragično izmenio živote civilima u Beogradu, Srbiji, koliko i istoriju celih država. Nažalost, nije se  moglo primetiti da je sve to dublje dotaklo društvo ovde, istine radi, puno i licemerno se bave neki raspričani predstavnici raznih organizacija i institucija nesrećnim Romima i njihovim sugradjanim drugih nacionalnosti koj nisu radi da im budu komšije,  što nije jednostavna crno-bela slika o diskriminaciji kako  se uglavnom predstavlja i zloupotrebljava. Najviše  mediji trube o platama u javnim preduzećima, čak manje o porezu za popunu budžeta. To je razumljivo i neophodna je transparentnost i štednja,  no ta je čorba davno skuvana i već se ohladila dok su otvorili poklopac.

Ne znam šta prosečnog gradjanina ove zemlje može da pokrene iz užasne ravnodušnosti prema civilizovanom životu.

Možda je problem što taj prosečni gradjanin više ne prepoznaje i ne zna šta to znači, ima loše uzore i glasa za Mikije.

47. dan

O čemu se tu radi?

“Milosrdni andjeo”

“Milosrdni andjeo” je 1999. vodio rat protiv civila.
O tome govore NATO mete i rezultati.

Rezultati ostaju vidljivi i imaju produženo dejstvo, ne samo u našim srcima i sećanju.

Dostupni podaci kažu da je 1999. za 78 dana bombardovanja stradalo je najmanje 2.000 civila i 1.002 vojnika.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SR Jugoslavije, većina na teritoriji Kosova i Metohije.

Prema proračunima doktora Vladimira Ajdačića, na SR Jugoslaviju bačeno je 13.000 tona osiromašenog uranijuma. Amerikanci su priznali “sejanje” “samo” 11.000 tona ovog nus-proizvoda uranijuma 235 koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.

Dodatno, prema podacima NATO, od 5. do 11. septembra 1995. njihovi avioni su ispalili 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom u blizini Han Pijeska i Hadžića u Bosni i Hercegovini.

Andjeoske posledice bombardovanja srpskih zemalja ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih hemijskih materija rasutih i sagorelih u akcijama.

Izvršeno 36.219 napada vojnih aviona. NATO avioni leteli su na visinama između 10 do 15 kilometara gde se nalazi ozonski omotač, što je sigurno doprinelo globalnom proširenju ozonske rupe.

NATO snage su bombardujući SR Jugoslaviju prekršile sledeće međunarodne konvencije, rezolucije i protokole:
– Konvenciju o delovanju na životnu sredinu donetu 1977.
– Konvencija o zaštiti svetske prirodne baštine 1982.
– Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini 1972.
– Dodatni protokol broj 1 u Ženevskoj konvenciji. U oblasti zaštite žrtava međunarodnih ratnih konflikata 1949.
– Konvenciju o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava.
– Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača.
– Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozon (1987. sa izmenama 1997.)
– Rezoluciju Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997.

Uranijum dospeva u čovekov organizam disanjem, hranom i vodom, pa čak i preko kože. Najugroženiji organ je bubreg. U njemu se zadržava 0,05 – 12 odsto unetog uranijuma. Tragovi uranijuma mogu se detektovati u urinu i sedam godina posle unošenja čestica osiromašenog uranijuma u organizam.

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.

Posledice aktivnosti Milosrdnog andjela osećaju i pripadnici oružanih snaga NATO, broj umrlih od kancerogenih bolesti i dalje raste.

Još niko nije sproveo opsežna istraživanja o sagorevanju kerozina i njegovom uticaju na životnu okolinu. Tokom 78 dana bombardovanja avioni i helikopteri NATO alijanse potrošili su zajedno 367 miliona litara kerozina.

Albanci i svi ostali stanovnici Kosova koji misle da im je NATO doneo slobodu morali bi da se zamisle nad ovim podacima i šta su im još poklonili prijatelji.

Juče, danas, sutra

Ništa nas ne sme iznenaditi?

Započeti radovi na popločavanju naše ulice u decembru imali su intenzivno haotičnu epizodu, zaustavili su se naglo kao što su i počeli, valjda zbog praznika, poledice koja je usledila, ustvari nisam obaveštena.

Nismo bili obavešteni ni da će se nastaviti, samo smo mogli po nekim pojavama uniformisanih lica koja su premeravala i obeležavala ulicu u petak da shvatimo da se nešto sprema. I počelo je u sunčano nedeljno ujutro grmljavinom teških mašina koje, očigledno, ne smeju da stoje ni na neradan dan.

Mi smo i zatvorenih prozora čuli buku, osećali podrhtavanje i smrad. Zaljubljenici u kafiće u trendu nisu marili za ogromne kamione koji su učestalo prolazili na pola metra od njih, rotirajuće kašike nekih mašina kojima ni ime ne znam, tone prašnjavog materijala koji su prosipali. Kafedžije su trljale ruke-februarski dan van proseka za ovo doba godine punio je kasu, jer oni najbolje poznaju psihologiju mase i zato su bogati.

Nije potrebno pominjati da bi u nekoj drugoj, da ne kažem normalnoj, zemlji sedenje na gradilištu onog koji je to omogućio odvelo u zatvor i koštalo ga mnogo više nego što može da zaradi jednog nedeljnog sunčanog dana od sokova, piva i kafe.

To je bilo juče. Danas je prekopan i taj prostor, stolovi su uklonjeni. Štrči jedna konstrukcija koju mašine zaobilaze kao ukleto ostrvo. Ružno je vreme i nije za sedenje napolju, a nije ni od sedam jutros bilo ni za unutra, zveckaju prozori i sve podrhtava kao za vreme bombardovanja. Imala bih pitanja o stručnosti i poštovanju procedure onih koji se diče kako naš grad postaje ili ostaje metropola. Ne vide krpež bez kraja svuda gde nogom stanete.Volela bih da vidim jedan posao, jednu ulicu, jedan trotoar uradjen pedantno do kraja i po evropskim standardima.

A sutra šta nas čeka?

Metro-pola

Nisam čula u svetu za metropolu bez metroa, opisnije zvanog – podzemna železnica. Beograd i Beogradjani se veoma raduju i diče kad im grad posetioci svrstaju u metropole, ali posetioci su samo posetioci, blago njima-oni uvek mogu da odu ….

Duško Radović je svojim duhovito ciničnim komentarima zauvek ostao simbol ovog grada, a iz njegove riznice je i ovo:
„Kad će taj metro? Mnogi Beograđani su već odavno pod zemljom i čekaju.[1]“

Hvala internetu, njegovim arhivama i enciklopedijama, naravno uz meru opreza i kritičnosti o verodostojnosti podataka. Wikipedia daje iscrpnu informaciju na temu beogradskog metroa, neke odlomke prema sopstvenom izboru ovde navodim, ali uz napomenu da se svi detalji nalaze online ili se mogu potražiti u izvorima* koje je i sastavljač naveo i koristio, pa kaže:

*Izgradnja beogradskog metroa, visokokapacitetnog i potpuno nezavisnog šinskog sistema kao osnove javnog prevoza u Beogradu, planirana je još od 1950-tih godina.[1]

U najpoznatijem projektu iz 1976. godine, bilo je predviđeno pet samostalnih linija metroa i četiri linije nezavisnog regionalnog metroa, sa prvom fazom od dve linije na trasama Stari Merkator — Vukov spomenik i Dorćol — Autokomanda.[2]

Od svojih zagovornika opisivan kao u evropskim milionskim gradovima „aksiom koji se ne dokazuje“[3] i „alfa i omega priče o saobraćaju u Beogradu“[4], a od protivnika kao predimenzionirani „prevaziđeni koncept pravljen za neka druga vremena“[5], projekat beogradskog metroa je slavljen, suspendovan, ponovo oživljavan i najskorije u Generalnom urbanističkom planu Beograda do 2021. godine napušten u korist lakog šinskog sistema nazvanog „Beogradski laki metro“.

**Prva etapa metroa prema studiji iz 1976. obuhvatala je dve linije:
M1: Centar Zemuna — Novi Beograd — Terazijska terasa — Vukov spomenik
M2: Dorćol — Kalemegdan — Trg Slavija — Železnička stanica Centar — Autokomanda

Prvi deo linije M1, od Novog Beograda do Terazijske terase, bio bi završen i pušten u saobraćaj za četiri godine. Cela prva etapa gradila bi se osam godina i, prema pisanju „Vremena“ i „Glasa javnosti“, koštala oko 700 miliona američkih dolara. Dalje širenje mreže je trebalo biti predmet analize.

Predviđalo se da bi se linija M1 imala verovatno produžiti do Malog Mokrog Luga, a linija M2 do Banovog, odnosno Petlovog brda.[2][1]

***Projekat „Metro Beograd“ je završen decembra 1981.[17] i dostavljen Skupštini grada Beograda aprila 1982. godine.[16]

Jedna od ideja bila je i da bi Sovjetski savez mogao otplatiti svoj dug ka SFRJ izgradnjom beogradskog metroa, ali se od ovoga, prema pisanju „Vremena“, odustalo u strahu od primedbi iz Slovenije i Hrvatske.[1] Skupština grada je 1982. raspisala samodoprinos građana, „Samodoprinos 1982“ od po 2% ličnih primanja, za „razvoj javnog gradskog saobraćaja“, unapređenje vodosnabdevanja i dovršetak Kliničkog centra, koji je potvrđen na referendumu.[10][18]

****Na Dan ustanka, 7. jula 1995, predsednik Slobodan Milošević je na velikoj ceremoniji otvorio podzemnu železničku stanicu Vukov spomenik, koja je uključena u sistem prigradske železnice Beovoz. „Politika“ je u svom izveštaju Vukov spomenik opisala kao „najdublju železničku stanicu na svetu“.[23]

*****Idejni projekat za metro-most (prema idejnom rešenju iz 1982) urađen je u okviru projekta „Metro Beograd“ 1998, a krajem iste godine, Skupština grada Beograda i „Most projekt“ su potpisali ugovor o projektovanju ovog mosta.

Glavni projekat obalnih stubova je planiran za 1999, a 2000. godine su na terenu obavljene pripreme za početak izgradnje, koja je trebala da počne sredinom te godine. O izgradnji metro-mosta, u kojoj su trebale učestvovati i ruske firme, u Beogradu je sa tadašnjim rukovodiocima grada, Krunićem i prof. Milanom Božićem razgovarao gradonačelnik Moskve, Jurij Luškov. Tada je navodno bilo ugovoreno i da Rusija, na mesto delo duga SSSR, isporuči čelik za metro-most. Izvori navode različite cifre za cenu izgradnje mosta od 42 miliona evra ili 80 miliona američkih dolara.[15][9]

******Krajem 2004. gradski menadžer Bojan Stanojević je izjavio da će izgradnja lakog šinskog sistema početi tek krajem 2006. i ocenio da su projekcije cene od 200 do 400 miliona evra „preterane“.[48] U maju 2005. godine, gradski arhitekta Đorđe Bobić je izjavio da će izgradnja biti završena za pet godina (2010).[49] Bobić je u aprilu 2007. godine naveo da će radovi na izgradnji započeti krajem 2008. ili početkom 2009. godine i prva linija biti puštena u promet 2012. godine.[50]

U ova krizna vremena, kad teško podnosimo i shvatamo našu zamućenu situaciju i budućnost, stiže kao eho iz prošlosti vest o budućem metrou. Ministar Mrkonjić je krajem novembra 2008. u intervjuu za “Večernje novosti” najavio metro za sedam godina i to dve linije metroa ukupne dužine 14 kilometara u vrednosti nešto više od milijardu evra.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas u oči svoje posete Moskvi kaže da će narednih meseci biti utvrđene definitivne trase i određene sve tehničke karakteristike projekta izgradnje metroa. Đilas bi po svojim rečima sa ruskim partnerima razgovarao i na temu o njihovom eventualnom učešću u izgradnji i finansiranju beogradskog metroa. Mrkonjić je pominjao i Kineze, ma neka dodju svi.

Postoji još jedna tema koja je nekako neraskidivo vezana za ovu o izgradnji metroa-šta se sve nalazi ispod Beograda, još jedan tajanstveni podzemni grad i kako se provući vozom kroz njega bez posledica za ovo blago i eventualno rušenje grada?

Izvori *
1. Lightly made promises („Olako data obećanja“), Uroš Komlenović, „Vreme“ broj 300, 5. jul 1997.
2.Gradnja metroa kao Skadar na Bojani, Miroslava Cvejić, „Glas javnosti“, 13. decembar 2002.
3.Kako je metro bačen pod tramvaj, Milorad Pavlović, „Blic“, 14. novembar 2002.
4.Peštanska mustra, Srboljub Bogdanović, Nada Dumić, Gorislav Papić, „Nin“ broj 2720, 13. februar 2003.
5.Zaštitnici vizure iz dedinjskih vila, Služba za informisanje grada Beograda, „Danas“, 20. januar 2006.
6.Laki šinski sistem — Razvoj ideje, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.
7.Laki metro: Težak ispit, Biljana Korica Vukajlović, „Ekonomist“ br. 200, 22. mart 2004.
8.Urbanizam palanke, arhitekta Branislav Jovin, „Danas“, 6. april 2006. 9.I opet metro, Ana Vučković, „Nin“ br. 2540, 2. septembar 1999.
10.Novca bilo, ali ne i pameti, arhitekta Branislav Jovin, „Danas“, 22. februar 2006.
11.Birokrate u panici, arhitekta Branislav Jovin, „Nin“ broj 2733, 15. maj 2003.

12.Da se ljudi dobro voze, Branislav Jovin, „Nin“, 20. decembar 2001.

13.Metro je rešenje, S. Janjić, „Večernje novosti“, 29. jun 2006.

14.Studije tehničko-ekonomske podobnosti brzog javnog gradskog saobraćaja u Beogradu, Sektor za metro i podzemne radove, Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju Beograda, 1976. Vidi i [1], [2].
15.Zašto nije izgrađen „Treći savski most“?, Arhitekta Branislav Jovin, „Vreme“ br. 867, 16. avgust 2007.
16.Gradski šinski sistemi, Vladimir Veličković, „A-G Magazin, arhitektura i građevinarstvo“, 15. jul 2006. Pristupljeno 15.09.2007.
17.Pogrešno i štetno, arhitekta Branislav Jovin, „Danas“, 11. septembar 2007.
18.Verbalna paljba po mostu, Čvor „pravog“ metroa, Radoje Stefanović, „Danas“, 7. i 8. februar 2007.
19.Vozi Miško — ispod zemlje, S. Janjić, M.Č.Prelević, „Večernje novosti“, 4. juli 2006.
20.Đorđe Bobić, glavni arhitekta. Grad Beograd, Služba za informisanje. 21.Kako se bušio metro, S. Janjić, „Večernje novosti“, 6. jul 2006.
22. Sluđivanje Beograđana se nastavlja,arhitekta Branislav Jovin, „Politika“, 4. oktobar 2003.
23. All Milosevic’ Inaugurations („Sva Miloševićeva otvaranja“), Dokumentacioni centar „Vremena“, „Vreme“ broj 198, 17. jul 1995.,
24.Generalni urbanistički plan Beograda do 2021. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. P
25. „Planerski ustav“ svake godine na proveri, I. Vušković, „Danas“, 28.–29. decembar 2002.
26.Umesto metroom — Beograd će tramvajem u 21. vek, Pokret Snaga Srbije, 19. septembar 2007.
27.Laki šinski sistem — Zašto laki metro, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.
28.Konkursna dokumentacija za ustupanje poslova, deo 3, tehnička dokumentacija. Direkcija za građ.zemljište i izgr. Bgd, novembar 2005.

29.Potpisan ugovor za izradu studije opravdanosti i generalnog projekta izgradnje prve faze beogradskog metroa, Beoinfo, Grad Beograd.

30.Potpisivanje ugovora za izgradnju studije opravdanosti i generalnog projekta izgradnje prve faze beogradskog metroa. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.
31.Predstavljena Prethodna studija opravdanosti izgradnje prve linije lakog šinskog sistema sa generalnim projektom, Beoinfo, Grad Beograd.
32.Topovska cev iz tunela, „Danas“, 18. januar 2006.
33.Prestonica čeka laki metro, ”Večernje novosti”, 30. april 2007.
34.Usvojena odluka o izradi izmena Generalnog urbanističkog plana, Beoinfo, Grad Beograd.
35.[3], [4]. Oglasi na strani Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.

36.Francuzi ih obrukali, M.Z.Radonjić, „Novosti“, 6. mart 2003. 37.Prva trasa od Ustaničke do Zemuna, D. Stanimirović, „Glas javnosti“, 4. februar 2003.

38.Laki ili teški samo da krene, M. Blaževski, „Glas javnosti“, 18. mart 2003. 39.Francuska studija mimo GUP-a, Danijela Stanimirović, „Glas javnosti“, 6. mart 2003.
40.Generalni plan Beograda 2021., Grad Beograd, Služba za informisanje. 41.Teški udari na laki metro, S. Janjić, „Večernje novosti“, 21. jun 2006.
42.Čekajući metro, izvor „Beta“, na B92, 21. jun 2006.
43.Teški otišao u istoriju, S. Janjić, ”Večernje novosti”, 23. jun 2006.
44.Bus in Ditch, Gordana Šormaz, „Vreme“ broj 307,
45.Parkiraj kod kralja, Vladan Stošić, „Nin“ broj 2701, 3. oktobar 2002.
46.Veći prihodi u Beovozu, Železnice Srbije, 17.avgust 2006.

47.Usvojen budžet Grada Beograda za 2007. godinu, Beoinfo, Grad Beograd, 13. jun 2007.

48.Magnet za industriju, S. Bulatović, ”Večernje novosti”, 12. novembar 2004. 49. Zalečićemo rane Beogradu, Dubravka Vujanović, ”Večernje novosti”,13. maj 2005.
50. Stari ram za nove razglednice, Svetlana Palić, „Blic“, 30. april 2007.

Pričaonica u nastavcima

Mnogo puta sam čula prošlih dana da nam se ne piše dobro zbog lepog vremena, da je neophodno da se pokvari i bude primereno uobicajenom novembarskom sivilu, hladnoći i bar kiši, ako već nikako da padne sneg i u nižim predelima. To bi trebalo da doprinese svopštem zdravlju stanovništva i otkloni opasnost od napada virusa. Ne znam onda kako nam uopšte stigne grip-kad tad u toku zimske sezone. Ljudima se ne može ugoditi, te tako nekima ipak ne prija ova promena, a u našoj kući virus je oborio juče 66,66% stanovništva. Danas smo bolje, odmaramo se, mirujemo kako bi to lekari preporučili, uz puno čaja i već nam nije zlo i na sam pogled na hranu. U (nenadanoj) dokolici ponešto se pročita, pogleda tv u terminu koji nije inače dostupan. Ne mogu da kazem da mi je današnji dan bio dosadan, izdržala bih još jedan takav kod kuće, kad bi se moglo.

Možda i nije znak da mi je danas bolje nego juče to što sam se šarajući daljinskim po tv programima zaustavila na direktnom prenosu iz Skupštine RS. Stpljenje me je držalo kratko, al’ svašta sam čula: od fantastičnih cifara koje se vrte po platnim spiskovima aerodromskih glavešina naše metropole, preko zahteva za hapšenjem tih i takvih lopuža, koja se moraju odigrati već danas do mraka, preko komplikovane mreže pretnji i ugrožavanja dece poslanika sistemom sms organizovane od strane važnog lica iz korova radikalne stranke izraslih mladih naprednjaka podržanih nekom intervntnom brigadom policije( ako sam dobro povezala), plus o nekom dugu nekom fondu nečega u Bajinoj bašti, a sve to kao primedbe po poslovniku, ne garantujem da sam dobro zapamtila, možda mi fali uvid u predhodne nastavke. Znam da je za par minuta palo mnogo optužbi za kriminal, teških i ružnih reči, mogli bi se u govorima pomenuti s onima koji su ih tako ocrnili suditi dok je sveta i veka, sem ako svi pre toga zajedno ne napune neki kazamat. O čemu Skupština ustvari raspravlja? Da li neko zna da li mi stari pasoš (nepostojece države) i dalje važi samo do 31.decembra o.g., mada u njemu piše da ističe dogodine u ovo vreme.

Odjednom mi je pao na pamet Hajd park (Hayd Park), ustvari onaj tzv. Hayd Park Corner, svetski poznato mesto u svetski poznatom parku u Londonu gde svako može da iznese mišljenje o bilo čemu. Zapitala sam se zašto su nam bili ptrebni izbori i zašto skupo plaćamo narodne predstavnike da bi oni od naše Skupštine pravili taj ugao “pričam ti šta mi je volja” umesto da nas vode ka mestu i vemenu boljeg života. Osveživši sećanje i obogativši znanje shvatila sam da je ugao u londonskom ( i još nekim gradovima koje su ga kasnije dobili) Hajd parku mesto gde su se i ozbiljne pametne reči čule, ozbiljne bitke vodile i da pomenuto poredjenje ne bi bilo adekvatno.

Verovatno nisam jedina koja je imala iluzije i predrasude da je to mesto koje ne podleže nikakvim pravilima ili zakonu, a istina je da dozvola javnog obraćanja važi sve dok policija to što govornici iznose može smatrati u skladu s zakonom, tj. ne postoji imunitet koji govornike štiti pred zakonom, ali s druge strane nijedna tema nije zabranjena. Po pravilu policija je tolerantna i interveniše samo u slučajevima ukoliko dobije primedbe na govor ili je govornik preterao s upotrebom ružnih reči.

Mnogi od redovnih govornika koji se čuju u londonskom Hajd parku nisu poznati ni po nečemu, ipak zabeleženo je da su na tom mestu govorili i Karl Marks, Vladimir Lenjin, Džrdž Orvel, … Krajem devetnaestog veka tu su se skupljali socijalisti da iznose svoje mišljenje i debatuju.

2003. godine vlasti koje upravljaju parkom su pokušale da zabrane demonstracije protiv rata u Iraku, što je izazvalo nemire.

Beograd stvarno ima svog imenjaka čuvenog londoskog Hajd parka, nastalog pošto je polovinom devetnaestog veka na livadama na Topčiderskom brdu počela planska sadnja drveća oko konaka kneza Miloša, pa istoričari kažu da da je Topčiderski park postao prvi te vrste u Beogradu, a danas je najstariji u gradu. Naš Hajd park nalazi se na početku Topčiderskog brda, a sadašnji izgled dobio je tridesetih godina prošlog veka. Danas, nažalost, ovaj park nije reprezentativan, tek poneki njegovi delovi su uredjeni i mogu da se pohvale lepotom, veliki deo ovog parka iskopan je i uništen prvo zbog gradnje Prokopa, a potom i bulevara za „Kuću cveća“.

Neko bi rekao: Kakav Hajd park-takva i Skupština.