Ravnodušnost

Teško da sam mogla da ostanem ravnodušna i isključena ovih dana iz dogadjaja koji pune vesti, da zaboravim bespomoćnost spavača  čiji je miran san prekinut razornim dejstvom zemljotresa u italijanskom gradiću, nemoguće je  ne setiti se datuma kao što je 6.april 1941. , koji je  tragično izmenio živote civilima u Beogradu, Srbiji, koliko i istoriju celih država. Nažalost, nije se  moglo primetiti da je sve to dublje dotaklo društvo ovde, istine radi, puno i licemerno se bave neki raspričani predstavnici raznih organizacija i institucija nesrećnim Romima i njihovim sugradjanim drugih nacionalnosti koj nisu radi da im budu komšije,  što nije jednostavna crno-bela slika o diskriminaciji kako  se uglavnom predstavlja i zloupotrebljava. Najviše  mediji trube o platama u javnim preduzećima, čak manje o porezu za popunu budžeta. To je razumljivo i neophodna je transparentnost i štednja,  no ta je čorba davno skuvana i već se ohladila dok su otvorili poklopac.

Ne znam šta prosečnog gradjanina ove zemlje može da pokrene iz užasne ravnodušnosti prema civilizovanom životu.

Možda je problem što taj prosečni gradjanin više ne prepoznaje i ne zna šta to znači, ima loše uzore i glasa za Mikije.