Pozdravi i čestitke

Obećala sam da ću ovom blogu udahnuti novi život i početi ispočetka, pa neka i bude tako.

Čestitam praznike unazad i unapred i želim svima sve naj-naj!

Ovog januara naš mali lično-porodični  svet  se kvalitativno promenio. Deca odrastaju i menjaju adrese, a mi ostajemo na starim da im čuvamo njihov kutak.

Neke kulinarske savete, poruke, slicice iz starog kraja, pozdrave i čestitke slaću sinu i kroz postove na blogu-sve u cik-cak.

Komunikacija je najvažnija, svi načini i altake su dobrodošli.

Danas je praznik

Na današnji dan 1236. godine istorija kaže da je preminuo Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić), u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu.

Sin velikog župana Stefana Nemanje, a kao prvi srpski arhiepiskop se izborio za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao je manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj Gori. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom . Istorija beleži mnogo burnih dogadjaja vezanih za njegov život, a vrednost i važnost njegovog dela trajala je vekovima  u svesti naroda.

U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru  (27.januar) proslavlja kao Dan prosvete.

Deca danas imaju slobodan dan i mogu na sankanje. Sneg veje. Takve godine su dobre.

Slučajno sam danas na internetu otvorila ovu adresu :

http://www.snovihilandara.com/

Nadam se da je za današnji dan prikladna mini izložba  umetnika, zlatara Slavoljuba Galića – Djanija, čija  me je kolekcija krstova inspirisanih Hilandarom  očarala.

Carpe diem

Na početku svake godine ili već na kraju predhodne počinjem (kao i mnogi) da pravim svoju listu promena i obećanja, da ne kažem zakletvi, s kojima ću doneti nešto dobro sebi i drugima. Iz godine u godinu  sumiranje rezultata je mučno i razočaravajuće, čak i kad gledano kao celina dogadja-rezultata koji su ispunili dane nema razloga za (duboko) nezadovoljstvo. Možda sam najzad shvatila šta nedostaje mojoj listi na mestu br. 1.

TO je nešto što mi ponekad padne na pamet, s razlogom ili tek onako,  a čega se ne držim i ne vidim u svakom danu neku radost i lepotu, dobrotu postojanja tog i svih neizvesnih budućih dana.

CARPE  DIEM (Carpe diem quam minimum credula postero )– “Seize the day, trusting as little as possible in the future”. Prihvatam tumčenje ove fraze kao uživaj, iskoristi dan, dodajući da nam  vreme izmiče šta god radili .

Obećavam da ću to imati na umu svaki dan,  bio sunčan obećavajući ili hladan s vejavicom kao današnji. Svaki dan je neponovljiv poklon i može biti praznik.

OSMEH, molim:)

OSMEH, molim:)

Čeka se Eliot Nes?

Naporno je neprekidno gledati i slušati na TV i čitati u ostalim medijima kako se vodi teška borba za poštovanje zakona i propisa, protiv korupcije, protiv zloupotreba i nemara….. a sasvim je uznemirujuće kad se to odigrava pred vašim očima iz dana u dan.

Ko o čemu… opet o Obilićevom vencu.

Ovako je, na radost gradjana koji stanuju u ovoj ulici, najzad po zakonu i uz asistenciju organa reda i mira juče ujutru krenula akcija raščišćavanja bez rešenja relevantnog gradskog organa postavljenih bašta nekoliko ugostiteljskih objekata i nekih skalamerija za zaštitu od sunca i ostalih nepogoda. Uspešno obavljen zadatak propratile su i TV kamere i gradska TV je objavila prilog da gradjani vide šta se sve može kad se hoće.

Istine radi, neki kafici su sav materijal iz svojih bašta odmah natovarili na kamion i odvezli.

Dosetljiviji i hrabriji su PONOVO sve rasklopljeno vratili u dvorište zgrade, koje su uzurpirali bespravno i beskrupulozno koriste dan i NOĆ, kao i podrume.

Sačekali  su par sati da se svi razidju.

A popodne, uz pojačanu buku nezadovoljnih zaposlenih kafića koji su iznosili iz pomenutog dvorišta stolove i ostalu opremu, plus rezervne suncobrane (tenda im je uklonjena pre podne), bašta Zu-Zu-a ponovo bila otvorena za njene verne goste.

Možda zbog te vernosti i istrajanosti svojih posetilaca kafedžije krše zakon. Oni su ovo mesto pohodili kao svetilište i kad je ulica bila u rekonstrukciji, prašnjava, bučna i smrdljiva (što je i trenutno).

I danas , mada dozvolu za postavljanje bašte i dalje nemaju, nameštaj je postavljen i sve radi kao da jučerašnje akcije nije ni bilo. Inspektor je bio iznenadjen. Da li smo i mi?

Gradjanska inicijativa postoji.

Čeka se Eliot Nes?

Knjiga utisaka 2009-Atos vodi!

Atos je napunio 7 meseci. Doneo je radost svakom danu koji  je s nama. Već je bio omiljen i poznat u kraju kao slatki klempa (na jedno uvo), ali, uz sve skeptike i teoretičare podizanja ušiju kod štenadi,  nas Vesti  je sustigao standarde, ne samo po težini. Najzad i ošišan (ta tema je za posebno poglavlje),  naglo “smršavio”, nekako iznenada nam  se probudio  načuljen s oba podignuta uha, neprekidno aktivna kao dve super antene  (uz internu dilemu da li su možda mogla biti malo manja). Očigledno ubrzano prestaje da bude pufnasto simpatično štene. Ista priča kao i s decom, jedno leto promeni sve.

Imao je, nažalost, već i hiruršku intervenciju: vadjenje “strelice popinog praseta” iz šape, zvuči sasvim neozbiljno, a napravi nevolju. To je ona trava -korov, što se lako lepi za odeću i deca vole da se gadjaju njome. Ponekad se pitam kako uopšte preživljavaju  psi lutalice prepušteni srećnoj zvezdi, ako je imaju. O svemu se mora voditi računa ma koliko je mališa porastao i deluje već snažno s novim ozbiljnim zubima, lakim veštim skokom na mesta koja ga zanimaju, lavežom koji može da prevari ko se krije iza njega (srčani terijer za koga kazu da je “veliki pas u malom telu”).

Danas je dobio svoju prvu pravu prirodnu kosku i dokazao da je stvarno pas u duši, a ne samo naša maza. Potpuno  je bio obuzet njenim krckanjem. Igračke su igračke, al’ koska je koska.

Atos vodi bez konkurencije u mojoj “Knjizi utisaka” za ovu godinu. On se smeška, uverite se i sami.

Pogled iz drugog ugla na Obilićev venac

Naš grad izgleda drugačije kad se pogled skrene s iskrpljenih ulica, ne samo brljavih i neopranih mesecima, već i  bezobrazno zakrčenih parkiranim automobilima na trotoarima i u pešačkim zonama, pogled digne uvis da pobegne od nepropisno postavljenih kafanskih bašta, prepunih kontejnera. . .

Taj pogled na O.v. donosi veliki rizik da negde ne upadnete u nepokriven šaht, ne slomite nogu, ne okliznete se na razmazan sladoled ili motorno ulje. . . .

Ipak, može vam i ulepšati dan:)

Mini deponija

Sva drhtim kad pored galerije svako jutro ugledam gomilu djubreta koja pokazuje perpetu-mobile  necivilizovane  sprege najmni radnik-kapitalista kafedžija-novogradjanin Beograda koji svojom opsesijom za kafiće na O.v. i ne mareći za deponiju u razvoju, prašinu, smrad, buku, opasnost … podstiče srozavanje  već neverovatno niskog nivoa normalnog života stanovnika ovog dela grada, dela grada s vekovima  dugom  tradicijom, šarmom i lepotom.

Lepša strana stvarnosti-Atos

Atos je napunio pet meseci i četiri puta je teži nego kad je stigao kod nas. Promenio je skoro sve zube. Još se bori s ušima, svako ima svoj ritam odrastanja, važna je dobra narav, umiljat je i šaškast. I da ne  verujemo u onu priču o ružnom pačetu i labudu, on je lepša strana naše stvarnosti i mnogo ga volimo.

Ravnodušnost

Teško da sam mogla da ostanem ravnodušna i isključena ovih dana iz dogadjaja koji pune vesti, da zaboravim bespomoćnost spavača  čiji je miran san prekinut razornim dejstvom zemljotresa u italijanskom gradiću, nemoguće je  ne setiti se datuma kao što je 6.april 1941. , koji je  tragično izmenio živote civilima u Beogradu, Srbiji, koliko i istoriju celih država. Nažalost, nije se  moglo primetiti da je sve to dublje dotaklo društvo ovde, istine radi, puno i licemerno se bave neki raspričani predstavnici raznih organizacija i institucija nesrećnim Romima i njihovim sugradjanim drugih nacionalnosti koj nisu radi da im budu komšije,  što nije jednostavna crno-bela slika o diskriminaciji kako  se uglavnom predstavlja i zloupotrebljava. Najviše  mediji trube o platama u javnim preduzećima, čak manje o porezu za popunu budžeta. To je razumljivo i neophodna je transparentnost i štednja,  no ta je čorba davno skuvana i već se ohladila dok su otvorili poklopac.

Ne znam šta prosečnog gradjanina ove zemlje može da pokrene iz užasne ravnodušnosti prema civilizovanom životu.

Možda je problem što taj prosečni gradjanin više ne prepoznaje i ne zna šta to znači, ima loše uzore i glasa za Mikije.