Archive for May, 2008

Godinu dana posle

Godinu dana je prošlo od ulaska u avanturu zvanu blog. Promašila sam taj rodjendanski dan da se javim, krivac je ova već uobičajena gužva koja me prati cele 2008., a mogu reći i neprekidno od kako se trudim da napišem nešto….

Nisam zadovoljna, naravno sobom. Milslila sam da će to ići lakše, da ću pisati o nekim temama koje su me zvale mnogo ranije pre bloga, o nekim dogadjajima i mestima koji su bili zanimljivi i lepi, a najčešće sam nekog i nešto kritikovala, ljutila se od nemoći da bilo šta promenim, izbacivala jed i jad zbog naše i svetske, uglavnom političke, situacije. Previše sam se bavila onim mučnim aspektima političkog ropstva, što da živimo drugačije ne bi bilo moja svera interesovanja.

I nisam od bloga načinila-našla za sebe ono sto sad moderno zovu “NICHE”, okruženje u kome se najbolje snalazite i pokazujete, uklapate. I u našem jeziku postoji ta reč koja na prvi pogled zvuči smešno-niša, taj deo odvojen u prostoru, obično u zidu za nešto, a originalno je bio za statuu, vazu, neki poseban objekat da se istakne i lepo vidi.

(Danas, “niche” u nekim oblastima obeležava i specijalizovano tržiste. O tome drugi put.)

I tako blog nije dobio onu formu i sadržaj u kome bih bila staua boljeg-ja u harmoniji s sobom, a ono zbog čega sam ga videla kao poklonjenu mogućnost za komunikaciju- nisam ostvarila. Postoje neki verni čitaoci, čak se i bune kad ne nadju nešto novo bar jednom nedeljno, ali moja publika ne komunicira preko bloga, već ponekad usmeno, ponekad mailom….I za to sam sama kriva, nisam ih stimulisala, nisam blog postavila u internet prostor da bude vidljiv, nisam stigla, a malo sam se i uplašila internet demokratije, otvorenosti, kadkad brutalnosti.

Pokušaću da budem više orijentisana na onu viziju s kojom sam počela i da nadjem više vremena za neke kvalitetne promene, posebno u komunikaciji.

Idemo dalje!

Paralelna stvarnost ili ima li života na Marsu?

Eurosong je bio definitivno zračak drugačijeg života čudom prošao iz paralelne stvarnosti, a koji se ugasio s fantastičnim vatrometom, prvim koji me je obradovao i zadivio od detinjstva (kad je sjaj vatrometa važniji od povoda) i označio ozdravljenje od nelagodnosti kojom su me svi dugo posle 1999. asocirali na odbljescke i grmljavinu bombardovanja.

I sad kad su od Eurosonga ostale neke dobre uspomene od neplaniranih susreta s ljudima koji su spremni da u nama vide samo ono najbolje i da to kažu pravo u kameru, a to nisu samo Grci u čije prijateljstvo smo se mnogo puta uverili, već i Estonci, Finci, Portugalci, koji nam nisu tako pri ruci i prvi put su bili u Beogradu. Verujte mi, Evropejci nemaju nista protiv nas. Rusi su provereni-min njet.

Neprijatelja ima više kod kuće. Ovih dana bežim od vesti, a čekam da čujem konačnu presudu.

U medjuvremenu kad zatvorim vrata kancelarije, vrtim se u krugu starih prijatelja, živim svakog dana za neki dobar trenutak, uživah sinoć u muzici i jedinstvenom susretu uživo s operskom divom Kiri Te Kanava, glasom kome sam se divila s snimaka, sjajnim profesionalcem čija zvezda dostojanstveno odlazi u istoriju. Danas šaljem tople rodjendanske čestitke, planiram netipičnu reprizu proslave davne mature, a nadam se i da ću bar na par dana uskoro otputovati izvan logorskog obruča… eto kao da ne živim u Srbiji ili možda ovakva Srbija opstaje baš zato što se većina pravi kao da živi samo u svom detinjstvu, mladosti, ulici, selu, zaseoku, ili na nekoj planeti na kojoj možda ima života. Tako mogu sve dok ne čujem ili pročitam vesti. Tada se preznojim više nego od ovog vrelog dana, nedoživljenog 28.maja u poslednjih 100 godina.

Citiram samo naslove, da li su istorijski?

“Predstavnici Srpske radikalne stranke, koalicija DSS-NS i SPS-PUPS-JS potpisali u u Beogradu koalicioni sporazum o formiranju gradske vlasti.
#
Milutin Mrkonjić izjavio da je preduslov SPS-a za formiranje vlade prestanak progona porodice Milošević, kao i da se oslobodi bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
#
Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković izjavio je da se u pregovorima o formiranju vlade koriste razne “DB-ovske metode pritisaka” na njega.
#
Predsednik i premijer Hrvatske, Stjepan Mesić i Ivo Sanader, osudili su izjavu ministra spoljnih poslova Srbije da je Hrvatska sprovela etničko čišćenje Srba u Oluji”.
#
Cene nekretnina u većim gradovima u Srbiji mesecima rastu, a u nekim delovima Beograda dostigli su 4.000 evra po kvadratnom metru. Beogradu nedostaje 200.000 stanova.
#
Narednih dana sportski novinar Mladen Stojović, koji je za B92 govorio o fudbalskoj mafiji, trebalo bi da bude operisan zbog povreda koje je zadobio u petak u Baru.
#
Delegacija Skupštine Kosova predstaviće u Evropskom parlamentu novi kosovski Ustav, koji bi trebalo da stupi na snagu 15. juna.”

(izvor B92)

Ah, da, da li je važno da li će naći tragove života na Marsu? RTS vesti kažu da će sutra osvežiti, a B92 da će biti još toplije. To je Srbija.

U znaku pobednika

Neke pobede su nedvosmislene, mada uvek i tu ima onih nezadovoljnih, ubedjenih da su oštećeni, da nisu imali sreće, da im je falio jedan bod, jedan gol, jedan sekund drugačiji od onog koji je nekom drugom podario pobedu.
Posle prvog polufinala 53. takmičenja “Pesma Evrovizije” i direktnog TV prenosa, ukazala mi se neočekivano dobra slika prostora Arene, koji nisam mogla da prepoznam (iako sam ga nedavno u plaćenim političkim terminima na TV vidjala okićenog partijskim zastavama i svog ustalasalog od gromkih govora, aplauza, užasnih nota…). Tehnika, znanje i kreativan um, ili može i nekim drugim redosledom, pokazali su nešto retko vidjeno u Srbiji, a svi hvale i odličnu organizaciju. O marketingu bih mogla da diskutujem. Samo da izdrže, previše ovdašnjeg iskustva stvorilo je od mene latentnog paranoika. Samo da dobijemo pobednika-nedvosmisleno!
Sasvim me zabavlja u moru jada što nas zapljuskuje svaki dan ovaj izlet u izglancani kič i novo-operetsku performans muziku. Što da ne, ima veoma dobrih pevača i glasova, ma svega što ovaj vek nudi.

Izdvajam u skraćenoj verziji dva teksta koja sam pročitala, filovana izjavama učesnika Eurosonga, suzdržaću se od šireg komentara- kulturni obrazci su nepromenljivi….
“Eurosong je užasna manifestacija. Sve je kičasto, pjesme su grozne i svi imaju plastične sise. Najjači mi je Francuz. Stalno spava jer je non-stop drogiran”, prokomentarisao je predstavnik BIH , Elvir Laković Laka, koji je bio odlično pimljen i pozdravljen od strane publike u Areni.
Na press konferenciji koja se održala nakon prve polufinalne večeri, Laki se “piškilo”. “Odlično se osjećam, jako sam uzbudjen, ali stvarno mi se piša, krv će mi eksplodirati”, rekao je predstavnik BiH Laka.
Laka ne želi da pobedi. “Joj, ja ne bih volio pobjediti, nekako bih više volio biti drugi. Novinari me ubiše ovih dana, ne bih ja to izdržao”, rekao je u svom stilu (na prvi pogled) simpatični Bosanac.
(izvor: 24sata | Večernji list | Blic)
BIH je ušla u finale (valjda zato se.. u svoj tanjir), predstavnici Holandije i Belgije nisu uspeli da se plasiraju, pa nisu krili razočaranje!

Upitatana za servis MONDO šta misli ko će trijumfovati u finalu: “Iskreno, ne znam, o tome nisam ni razmišljala! Bila sam sigurna u prolazak u finale”, začudjeno je odgovorila Holandjanka Hind. “Potpuni je šok za mene plasman Azerbejdžana. Nisam očekivala da će oni proći”. “Kad već neko mora da pobedi, neka to bude Izraelac Boaz Mauda. Svidja mi se njegova pesma, i privatno pratim njegov rad”, dodala je.

Iako je više nego “smorena” provodom u finalu, za noćni život u Beogradu ima samo pohvale. “Zaista mi se dopada grad! Kada smo sleteli, činio mi se mračnim, čak beživotnim. Već prve večeri shvatili smo da oživljava tek kada padne mrak. Oduševljenja sam noćnim životom, i prijatnim ljudima” rekla je Hind.

I ja navijam za Izraelca, zvučao je moćno, on ili Finci, a može i Grkinja, Grci su nekakao naši, Evropljani, a i ne bune se da su i Balkanci, ma narod sveta, sve preko Njujorka. Evrosong je pravo čedo globalizacije.

Svaki dan donosi neko finale. Jučerašnje fudbalsko je uglavnom komentarisano uz opasku “Život je često nepravedan, pogotovo prema herojima. Tragedija kapitena Čelsija Džona Terija u finalu Lige evropskih šampiona protiv Mančester junajteda u Moskvi, svakako jedna od najvećih u istoriji fudbala. …” Moj uisak je laički-ženski: mnogo energije, emocija i kiše, naravno i urbanog kiča.

Mančester junajted je ponovo, po treći put prvak Evrope. Ima takvih i na Pesmi Evrovizije. Moglo bi se i ponoviti, ili neka bude bar dva puta. Kave su naše šanse, baš bih se iznenadila, ne zbog nepravde koja nas stalno prati, već konkurencije.

Posle skoro dve nedelje od pobedničkog vatrometa u Srbiji nema pobedničke vlade, ni koalicione, ni manjinske, ni narodnog spasa. Performans prosjačenja “Bato, imaš jedan mandat, treba mi samo 126”, traje, traje.
Takmičenje u bacanju blatom, izjavama, osudama postaje sve surovije. Kad je finale?
Eurosong odlazi u subotu. Kafedzije s ekskluzivnih lokacija beogradskih su nezadovoljne, ne pada im na pamet da su stranci pametniji od domaćih konzumenata, traže da ih nečim privučete kad skupo plaćaju piće, putuju ljudi i znaju pošto je pivo diljem Evrope…

Katastrofe

Katastrofe izazvane razornim prirodnim silama ne prestaju da nas svaki dan užasavaju nepojmljivim brojem mrtvih, nestalih, povredenjih, ostalih bez krova nad glavom, bez vode i hrane, lekova…, očajnih roditelja, uplakane unezverene siročadi…, zdrobljenih ljudi koji ipak dišu duboko pod ruševinama i nadaju se da će preživeti, nažalost, i onih unesrećenih ljudi obespravljenih toliko da ni pomoć ne mogu da dobiju. Prirodne katastrofe su na sve strane, opominjuće, prečeste, zastrašujuće, nedovoljno predvidljive, dokazuju ljudsku nemoć.

I sad, u trenu koji mi u Srbiji igrom slučaja živimo tako daleko od tajfuna, snažnih zemljotresa, nezadrživih požara, ne vidimo da nam je miran život na dohvat ruke, da nam je bolje nego mnogima, da smo poštedjeni, ali da se ne zna dokle će nam taj dar biti dat.

A da nam ne bi bilo bar malo dobro ovih skoro već letnjih dana pristiglih pre vremena, u kosmopolitskoj atmosferi beogradske euforije da se bude nezaboravan domaćin i organizator jedne velike evropske muzičke parade-šarade, moramo i mi da njusimo strah od katastrofe i obespravljenosti o čemu se predano brinu naši političari, ne daju nam da najzad udahnemo nadu i dobijemo šansu za običan civilizovan život bez konfrontacije s komšijama na mikro i makro nivou, da nam najzad omoguće slobodu planiranja svog života s nekim realnim procentom ostvarljivosti. Umesto toga iz glasačkih kutija ove nedelje poiskakali su, kao oni pajaci za grube šale, ili cvetovi koji prskaju mastilo, neki nesrećni rezultati otvarajući mogućnost za nakaznu kombinatoriku i još jednu sezonu ili petoljetku katastrofe sa ovu zemlju.

ps. Džaba ste krečili ! ?

CARPE DIEM uz Krunidbenu piletinu

Ova subota je mogla biti drugačija da su se životne okolnosti složile drugačije, nažalost na neke se ne može uticati, o pitanjima prelaska one reke izmedju života i smrti ne možemo odlučivati. Starost je blagoslov, ali i teret, konačna tačka nije uvek samo trenutak sna iz koga se neko jednostavno ne probudi, obično predhodi mnogo muka, a svakako ostavlja tugu ili bar setu, ne možete ostati ravnodušni, niko nije dovoljno star da je red da umre, naročito ako ga poznajete i volite.

Vreme nikog ne štedi, CARPE DIEM.

Ova subota je ličila na neku normalnu, opuštenu, mirnu subotu u svetu koji bi se mogao lepo podnositi, čak pomalo i uživati ako su vam svi dragi živi i zdravi. Vreme je ceo dan bilo sasvim prijatno, dogadjaji u gradu više-manje okrenuti onoj društveno-humanoj-kulturnoj sferi. Čudno? Da – izborna je ćutnja blagoslov, a TV program je odjednom tako obično isprazan, jadan, a osvežavajući bez plaćenih termina i s savim umereno dugačkim vestima s osnovnim informacijama, s ponekim starim sentimentalnim filmom s dobrim glumcima, koji nas ponovo i ponovo ostavlja zapitane kako su u njima dijalozi uvek tako dobri, a u našim tako loši… i narvno, s morem onih staromodnih dosadnih reportaža i pričalica emisija….Rang listu ne bih da pravim, svaka televizija bi bar u jednom žanru odnela pobedu, RTS me najviše nervira-dajemo pare nizašta-nema poboljšanja, mada iz nezvaničnih izvora čujem da će naš javni servis početi saradnju s BBS na obuci i unapredjenju svog programa.

I tako, najčešće, jedino što ustvari zavisi samo od moje volje je da li ću ili neću gledati TV program, ali brzi prsti po daljinskom umesto da ga isključe, veoma često se zaustave na HISTORY kanalu, kome sve pohvale za kvalitetnu proizvodnju i neiscrpnu riznicu tema, nema dosadnog momenta u tom programu. Skepticima odmah odgovaram da svaku moguću manipulaciju s istorijskim činenicama prihvatam kao realan rizik, ali sam iz tog programa saznala toliko stvari koje nemaju veze s istorijom o nama i drugima koju sam učila u školi, a koja se pokazala veoma problematična u svakom pogledu. Naprotiv, saznanje iz istorije sveta, daleke, i ove kroz medije ispraćene od kako sam završila osnovno i srednje obrazovanje, tog ogromnog uskomešanog sleda dogadjaja, čudesno je interesantno i ispričano kao najuzbudljiviji triler, drži pažnju, ne zove na promenu kanala.

U potrazi za nečim danas sam na HISTORY kanalu pogledala krunisanje kraljice Elizabete, davne 1953., sumnjam da je televizija kod nas uopšte tada postojala ili je tek bila eksperimentalna, a u Britaniji je profesionalno funkcionisala da je mogla da organizuje direktan prenos ovog izuzetnog dogadjaja i onaj tzv. „odloženi“ za Ameriku, istine radi tako što je posebno spremljen materijal specijalnim letom poslat preko okeana. I televizora bilo malo u to vreme, grupe ljudi načičkane kao grozdovi su gledale prenos ceremonije, mada sumnjam da ih je bilo 3 miliona kao što se procenjuje da je povorku pratilo uživo na ulicama i pored nimalo prijatnog vremena. BBC je i tada bio ozbiljna medijska kuća, zato je radio prenos bio organizovan na 41-om jeziku. Nikakvo prepičavanje dogadjaja nema smisla-pogledajte emisiju sami, gledajte sve dok ne naidjete na to …. i dalje. Nadam se da ću i ja naleteti ponovo, nisam zapamtila šta sve ide u „Krunidbenu piletinu“, specijalno smišljeno jelo na meniju za zvanice na svečanom ručku, recept je bio dovoljno jednostavan i pristupačan da je osvojio i engleske domaćice-ko zna-zna!

Danas je nedelja izbora, svi TV studiji postaju urgentni centri…. lečiće našu groznicu za vestima da saznamo gde smo stali.

Pamet u glavu

Očekivala sam da ću odahnuti ove noći kad otkuca ponoć. Sita sam i presita galame posvećenih glasača s komšijskog trga, TV monodrama partijskih gurua i kandidata, vreme TV duela je očigledno prošlo, da li ne smeju da se pogledaju u oči posle tolikih godina druženja, kumovanja, poslovanja.

Zavesa se spušta, kladionice su otvorene, pijaca će raditi u tišini.

Glasaću, nemam dilemu. Volim uredjene evropske zemlje u kojima je dostignut stepen ljudskih prava koji nije potrebno da bude prioritet politike njenog  predsednika.

Sutra je dan pobede, u Srbiji svaki dan može biti i dan poraza.

Ne znam da li da gledam paradu na Crvenom trgu. Ova je sutra drugačija posle 17 godina: prikazaće nove krstareće rakete.

Car i carević će otpozdravljati.

Jeza me podilazi, ali mislim da ću ipak pogledati ko će biti u loži. Možda negde ugledam Borislava Miloševića, udovicu ….

Ne zaboravimo da narodna poslovica kaže: “Ljubav za ljubav, a sir za pare”.

I pamet u glavu!

Utisci ili ostaci odmora

Očekivala sam da će me povratak kući obradovati, onako kao što kažu- kod kuće je najbolje. Rizikujem da budem kritikovana od patriotskih snaga, ali povratak kući nije bio nimalo nastavak relaksirajućeg kratkog banjskog odmora kod suseda u Madjarskoj i kao s oba njegova kraja poseta dragim prijateljima u Bečeju.

Naravno, neko će reći-odmor je odmor, bivao je dobar i kod kuće, u vikendici na obali Dunava, kod prijatelja na Kopaoniku, na Adi, nekih davnih vremena kad se moglo lakše izolovati od bombardovanja politikom i dok ona nije postala (jedina) igra “koja život znači“, kad je bilo više nade da pobedjuje poštenje, profesionalnost, pamet, istina… Sve što nas je zapljusnulo već juče u povratku duž puta, a davi danas previše od kako sam otvorila TV, guše me svakakva olaka obećanja, nažalost i poslovni dan je bio težak za tri. Sve što sam pokušala da bih sačuvala dobro raspoloženje i ono malo energije sakupljene tokom lepog petodnevnog odmora curi uzalud.

Obećala sam davno sebi da neću porediti zemlje, kulturu, doživljaje, samoposluge, cveće….Sakupljaću utiske kao blago, osvajaću raznovrsnost sveta na najbolji način i neću zavideti.

Danas ću pomenuti samo sličnost, panonska nizija ovde u Vojvodini, ta ista nizija tamo u Madajrskoj, vesela žuta procvetala polja soje, rode tamo-rode ovde, što je dobar ekološki znak kad gledam sve što priroda nemilosrdno šalje ljudima na planeti (ali koliki je naš doprinos ciklonima, poplavama, moguće i vulkanskim erupcijama?), o banji tamo preko granice-kad stignem.