Archive for June, 2008

Uvod u modu

Malo je žena koje nisu zainteresovane za modu bar u nekom periodu svog života. Moje interesovanje ne jenjava, možda joj manje robujem u ovim svojim zrelim godinama i posmatram je kao nešto više od neodoljivih sezonskih izazova. Volim da sam u toku, da pratim trendove i ponekad mi je žao što su neke stvari iz moje mladosti opet u modi, ali nisu više moj broj i dužina.

Kroz sve ove godine zavolela sam neke modne kuće, čak i kreatore, mada ih nisam nikad obukla, nosim ih dok uživam u lakovanom papiru specijalizovanih časopisa….i po njima gradim svoje varijacije praćenja mode, koje nisu kopije već preoblikovane ideje, usvojene estetske lekcije, stilske vežbe, čak jedna lepa dinamična igra. Ne uspevam uvek da moj modni imidž bude uskladjen i atraktivan, često nisam zadovoljna, razlozi su razni, počev od toga da mi to nije prioritet ….

Ipak, moda je moja velika jubav, doživljavam je kao umetnost, kao dobru knjigu koja me odvodi u jedan poseban svet, ali i relaksirajuću aromatičnu šoljicu kafe za trenutke odmora.
Mmm-O-DA

Očekivanja

Koliko puta u životu sam pomislila da sam sama u svojim naumima, verovala da sam sama, zar niste i vi?

Ovaj juni mi je svojim nizom dogadjaja otvorio oči da nikad niko od nas nije sasvim sam (pr.a.-ne tumačiti žargonski) sve dok postoje OČEKIVANJA. Nekad nas očekivanja ohrabrujući drže za ruku, nekad nam pritiskaju ramena ili nas bude noću, mogu da izmamljuju one neočekivane osmehe sa samim sobom, mogu da zamagljuju realnost, kao i da kvare odnose… Očekivanja su na neki način naš blizanac, ponekad blizanac monstrum, ponekad trener i partner, ponekad diktator i nama i drugima. Nikom nije lako sa sobom i svojim očekivanjima. S tudjim očekivanjima je možda lakše-nisu neprekidno s nama, ima prilika kad uspevamo da ih ispunimo-na radost, ali opet ne svih.

I tako ovog juna nisam očekivala ništa posebno od filma “Sex i grad”, prevazišao moja očekivanja sasvim ozbiljnim porukama (bezvremnskim kao što je ona stara naših baka “sve u svoje vreme” i da je svakom ljudskom biću potrebna ljubav), očekivala sam više od holandskih fudbalera- njima je sigurno gore, no to je za mene samo igra (čak se i ne kladim ni u kućnom krugu), nažalost ni ovog leta od države u kojoj živim imam utisak da baš ništa više ne mogu da očekujem osim daljih nevolja, ALI za ruku me drže neka očekivanja koja mogu i da me obraduju ili iznevere, naravno.

Ma koliko je nekad težak moj tajni blizanac, ne bih volela da ga izgubim. Verovatno je kraj (svačijeg) sveta kad stvarno više nemamo nikakva očekivanja.

ps.

gol-jun08.jpgru-epjun08.jpgfudbs-jun08.jpgvaterpolisti-jun08.jpgdrugovi-jun08.jpg

Vaterpolisti Srbije odbranili su trofej u Svetskoj ligi pobedom u finalu nad selekcijom SAD 7:3 i ispunili isvoja i naša očekivanja, kakav sklad-zar ne? Bravo!

Danas ugledah tekst i izjavu na političke teme (izvor: B92, Tanjug), koja mi zvuči kao glas nade (samo da se uklopi s mnogim očekivanjima). Ukratko, direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda izjavio je da očekuje da će buduća vlada Srbije biti stabilna i da će Hag biti njen prvi prioritet.

Takodje je kazao da bi bilo idealno da Srbija postane kandidat za EU do kraja godine, ali da je realno da se to dogodi početkom 2009.

Duhovni blizanci i više od toga

Zahvaljujem se svima koji su mi omogućili da nadoknadim propušteno na sceni našeg domaćeg političkog života tokom kratke posete ujedinjenoj Evropi u kojoj sam neoprezno bila opuštena, okrenuta drugim temama i pokušaju da uživam u lepotama prirode, novih mesta i druženju. Odjeci potencijalne katastrofe nuklearke u Krškom i Bušova turneja mi nisu pokvarili ugodjaj, ali odmah pošto sam kročila u naš vilajet smračilo mi se uz usmeno (oralno) prepričanu izjavu Borisa Tadića, predsednika Srbije, iz centra zakuvanog lonca postizbornih mogućnosti da se oformi vlada. Nisam htela da poverujem u rekla-kazala sve dok tekst nisam dobila crno-na- belo. Ljudi, da li je to moguće, SPS i DS su blizanci:

“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više medju nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronadju pravo rešenje koje obezbedjuje sreću za razvoj čitavog društva”.
Pitam se da li je Tadić humanista velikog srca sve sam i samo iz svog srca izbacio ili možda negde krije kao savetnika druga Ivana Markovća, profesionalca za medije, zar vam se ne čini da samo još on nedostaje?

No.1 balkon srece

Pitam se koliko su sreća i neke okolnosti povezane s njom bitni da bi neko postao No. 1. U pitanju su nijanse koje u nekom trenutku ovenčaju slavom prvog i zamrače sreću drugom, kvalitet je neosporno potreban za no.1, svi kvaliteti koji su nasmejanu Anu Ivanović odveli na već pomijani balkon u Beogradu, postoje i kod Jelene Janković i čini mi se da Ana ne bi imala niša protiv da su zajednički otpozdravile s tog mesta, ona ne bi izgubila ništa od slave, a Jelena bi dobila ono što sigurno zaslužuje.

No, u Srbiji kao da je lakše biti poslednji nego drugi, treći…..Nisam baš sigurna šta je Tadić u svojoj čestitki poručio, ali bi me iznenadilo da se setio i poslao čestitke i pohvale i našoj polufinalistkinji Roland Garosa, sem ako i tu postoji čvrst protokol.

I tako Jelena piše na svom blogu da je očekivala da igra u finalu, pobedi i postane broj jedan. Kaže i da je sport takav, da su izgubljene partije deo igre i da se okreće budućnosti i onome što je čeka na Vimbldonu… Njena mladost (23) ima snagu i optimizam, ali i mudrosti da izbegne gorčinu zbog poraza i ovaj put propuštenog mesta na balkonu. Odmara se na Zlatiboru i uživa u prirodi, domaćim specijalitetima i susretima s jednostavnim i iskrenim ljudima, kako piše. I na lokalnoj pijaci ljudi je prepoznaju i čestitaju, to je itekako vredno.

Kako obično kažu u fudbalu: “lopta je okrugla”.

Drago mi je što su i Ana i Jelena tako sjajne sportistkinje, srećna sam što su obe naše, navijam za njih!

Nažalost, ne mogu da ovih dana navijam za naše fudbalere-zato mogu za dobar fudbal-napred Holandjani!

Balkon će se još načekati naše jedanaestorice.

Sreća

“Tako sam srećna!-Još uvek sam jako, jako srećna! O ovome sam sanjala još kao dete, i nema reči kojima bih mogla da opišem kako se sad osećam. Jednostavno, čista sreća.”

Napisala je na svom blogu-dnevniku Ana Ivanovic 9.juna 2008.

Lepota i talenat su poklon dobijen s rodjenjem, ali prečesto ostaju samo to, milo lice i potencijal koji se nije razvio. Iza šampiona osim talenta stoji beskrajno mnogo rada, podrške, a u tenisu potrebna je i investicija, koja ne mora uvek da se vrati.

Sa već čuvenog balkona Gradske Skupstine u Beogradu juče je najbolja teniserka sveta, Ana Ivanović, poslala svoj predivni osmeh i izjavila da su joj poslednje dve nedelje života „između sna i realnosti”.

Veliki trijumf i teret za mladu osobu koja će tek napuniti 21 godinu, jer ona je prošle nedelje pobedila na Rolan Garosu i popela se na prvu poziciju na WTA listi.

Tenis igra od svoje pete godine, s šesnaest je počela da igra ITF turnire, 2003. stekla je status profesionalne teniserke i sezonu je završila na 705. mestu WTA liste, da bi 2004. uspela je da uđe među 100 najboljih igračica sveta. Da je izuzetna sportistkinja i ličnost potvrdila je 2005. godine, kada je uspela da se probije među 20 najboljih teniserki sveta. 2006. je završila na 14. poziciji WTA liste, a u septembru je od nagrada zaradila prvih milion dolara.

2007. je osvojila tri velika turnira, u Berlinu. Los Anđelesu i Luksemburgu, a stigla je i do prvog gren slem finala, kada se u Rolan Garosu borila za titulu i sezonu je završla kao četvrta teniserka sveta.

Ovu godinu Ana je počela plasmanom u finale na Otvorenom prvenstvu Australije, na američkoj turneji osvojila je turnir u Indijan Velsu i stigla do drugog mesta na WTA listi, da bi u Parizu postala No.1.

Amabasador je Unicefa i učestvuje u programu „Škole bez nasilja“.

Bravo! Pleni lepotom, pobedjuje veštinom i snagom, a čini se da ima još talenata.