Archive for the ‘Life style’ Category

Zimski dan na Kalemegdanu

Danas vrlo sveze ujutru, na Kalemegdanu vazduh skoro planinski, cak cist (posle proslih dana s vetrom). Atos raspolozen i cio, trci kao vihor, mozda je za njega optimalna temperatura oko nule (a mozda mu je kaputic laksi od zimskog krzna). Imali smo lep kondicioni trening, oboje. I nije bilo tako pusto kao sto izgleda na fotografijama-:).

Skok od februara do marta cini cuda

Februarski snegovi i mecave koji su harali Evropom jedva da su dotakli nas, mada se ovde cula poprilicna zalopojka zbog nedelju dana snega i niskih temperatura. Istine radi, zima je bila blaga, izuzimam ona mesta u planinskim zabitima gde nikad nije blaga i jos uvek nema pravog puta, a desi se i neki djak-pesak, sto je, takodje, u opustelim selima, postalo retkost. Uz svu brigu da nas zima ne “pokosi”, grip i drugi virusi rade svoje, a i male boginje, nazalost. 

Nekako se cini da je uvek mart kljucan mesec u godini, ima tu ulogu da shvatimo da je stvarno godina nova, cak i kad su praznicni ukrasi i dalje svetlucali onako bez razloga i smisla. Mart ima svoje tuzne statistike (kazu da je fatalan za stare i bolesne), ima i praznik koji svake godine pokaze kako zenama uglavnom nije bolje i nisu ravnopravnije s muskarcima nego prosle godine, a paznja koju na neki nacin dobiju je jedan od onih fenomena koji se mogu podvuci pod narodnu “ne lipsi magarce do zelene trave”. 

Februar i mart su bili uzburkani ove godine, vazduh je pored smoga i vlage bio pun politicki nakostresenih reci, optuzbi, pretnji, ulagivanja i foliranja, zatim se nije dogodilo nikakvo cudo, kao “grmelo je-rodio se mis”. Kise je bilo par dana, kao i najave kise ostavki po strankama koje su “pale u cabar”, sneg se otopio, al’ je istalo prljavstine koju kisa nije sprala, kao i u politici, prljavstina ostaje, pa ko vidi-vidi. 

Od juce znacajno otopljenje, ljudima je dosta mracnih kratkih dana i nevolja, kafanske baste su pune, lepo je da se bar kafa popije na suncanoj strani ulice…. Nedeljna idila. Kere laju napolju iz pet friendly kafana, a nasa se sunca na tepihu (jutros je setao), kao i obicno, lajao je i on ranje, sad ga vise mrzi da brani teritoriju. Pijem kafu i dopisujem se s sinom porukama na mobilnom, a s muzem porukama na fb, ja sedim u dnevnoj sobi, on u maloj radnoj, u kucnom termnu “cumezu”. Tekstualni razgovor povremeno prekidamo verbalnim uzivo jer prolazi kroz dnevnu sobu da nesto petlja u kuhinji iz koje izlazi zvacuci i ne moze da razgovara punih usta, lepo je vaspitan. Rucka ce biti, ali jos nije na vidiku. Prija mi kucna kafa, mozda mi ublazi prolecnu glavobolju (ne bih da kazem kostobolju). 

Volim prolece, cak vise ono nezvanicno. Cak i kroz prozor. Lekovito je, donosi neku slatku amneziju i osecaj da stvarno ima lepote u svakom danu. Carpe diem. 

Lista, ne ona “bucket list”, vise dok sam jos mlada-:)

Volim da putujem, cak i s svim onim sto ne volim a neizbeznim uz putovanja. Mrzim pakovanje, uvek nosim vise pogresnih stvari nego potrebnih, uvek sam u stresu da cu nesto zaboraviti, cak i kad idem u poznatu civilizaciju (sto je najcesce). Ipak, putovanja smatram jednom od najlepsih mogucnosti u zivotu. Ono sto nisam nikad probala je da boravim duze od mesec-dva ili da zivim negde van rodnog grada. Mislim da sam bila spremna i na to, naravno, samo mislim, nikad se nije ostvarilo ili nisam dovoljno zelela, dovoljno se potrudila. 

Istrazivanje koje se sprovodi svake godine po utvrdjenim kriterijumima stavilo je Dansku na prvo mesto kao najbolju za zivot. Moja radoznalost raste, ona jeste na mojoj listi zemalja koje jos nisam posetila kao turista, a zelela bih. Svakako, turisticko putovanje i zivot nisu ni blizu isto. Kad bi trebalo da biram izmedju Lisabona i Kopenhagena, kao turista, mislim da bih izabrala Lisabon. Mozda su krivi filmovi…

Lista nije tako kratka, mada sam bila na mnogo mesta. Negde i vise puta, slucajem, nekad i voljom sto ih volim. 

Knjige

Citam sve i svasta, uvek sam to radila (vise ne pamtim kad nisam imala knjigu u rukama, ili bar slikovnicu). Slobodno vreme i neki trenutak u zivot su me, kao i svakog, ogranicavali ili odredjivali ono sto sam citala, ipak, knjige su uvek ono jedinstveno zadovoljstvo, posebna kategorija. Naucena sam da osecam postovanje prema knjigama, da ih cuvam, da se oslanjam na njih kad mi je potrebno znanje i podrska, uteha i zabava. Naucena sam da se u knjizari osecam kao u bogatoj botanickoj basti, na izlozbi…
Vrlo sam se lako navikla na internet, na njegovu intenzivnu navalu informacija i mogucnost komunikacije, promenio nam je svima zivot i otvorio neke dobre i neke manje dobre mogucnosti. Izgubila sam potrebu da citam dnevne novine u papirnom uzdanju, nedeljnike ipak kupim povremeno, ali na KNJIGE u digitalnom obliku nisam ispela da se naviknem. Imam dobar “gadzet”, imam i neku kolekciju knjiga skupljenu, izbor je ogroman, cak su i besplatne…ALI nema mi pomoci. Proslo je vec dovoljno godina od prvih pokusaja i nema poboljsanja, ustvari odustala sam. Volim knjige u papirnom izdanju i volim da ih citam nocu, mada bih u sadasnjem statusu mogla da ih citam i danju, u svako doba dana. Nema nista carobnije od stampane knjige i citanja posle ponoci-:). Volim da ponesem knjigu na odmor, mada nosim i “gadzet” i mogla bih da smanjim tezinu prtljaga. Mogli bismo da prestanemo da ih kupujemo i resimo kriticno pitanje mesta za sirenje nase kucne biblioteke-nije prihvatljivo-:). 

Naravno, prihvatam i podrzavam svaki vid citanja, a knjiga (u svakom obliku) je bezbroj, nijedan nas zivot nije dovoljno dug da mozemo samo da bacimo pogled na sve naslove. Zato svaki dan valja procitati bar nekoliko strana knjige-:). 

Osvezenje

Potrebno mi je osvežnje pre nego sto se dalje zagnjurim u ormane. Proba-samo kriska od oko 1kg lubenice (s korom) i ocekivanje-miris obecava. 

Postoji jedna toaletna voda s tim lubenicastim mirisom, svezim i opustajucim, a s imenom mnogo zahtevnijim “Manifesto, davno sam ga imala. 

Kuvanje je naj antinostalgik

 

 

 

 

 

 

 

Gde god da se nadjete van svog prvog (pravog) doma na neko duže vreme sve što vam  nedostaje postaje drugačije-lakše, prihvatljivije, a posebno i ukusnije kad počnete da kuvate i to što skuvate delite sa novim prijateljima…..

Nije važno da li su jela lokalna ili pokazuju odakle ste, kuvanje je globalizam u svom najboljem vidu. S  druge strane eto prilike da na neagresivan i intelektualan način sačuvate svoj nacionalni identitet (i sećanja na detinjstvo i šta sve može da se nauči od bake), pa da ga uz zadovoljstvo i uživanje svih za stolom predstavite u “društvenoj mreži”.

Baletanke za svaku nogu

Ah te BALETANKE, moje naj-naj omiljenije cipele. Nanosila sam se cipela sa visokim i malo nižim štiklama, ali se nikad nisam odrekla baletanki, uvek sam imala bar jedan par spreman za neku-svaku priliku, poslednjih godina često ih nosim  leti umesto sandala.

O baletankama bi se mogao napisati roman,  one su preplavile planetu, igrale su u filmovima, nosile su ih i nose slavne ličnosti, proizvode ih luksuzne modne kuće i niskobudžetne kineske fabrike, pravili su ih i lokalni obućari-majstori u mojoj mladosti, skoro po meri.

 

One su kao cveće u prirodi ili bašti, beskraj varijacija, kombinacija, boja, detalja, pa čak i oblika iako im je zajednička karakteristična forma-kroj i manjak pete. Verujem da su i dalje inspiracija modnim dizajnerima kao i nama koji ih kupujemo, nosimo od jutra do mraka…

 

Ali, ponovo ih ove godine modni guruji otpisuju, kažu da im je odzvonilo, nisu u trendu. Na sve to tržište odgovara zapanjujućim ciframa o skoku prodaje: u M&S baletanke se prodaju bolje nego ikad-100,000 pari  u prvom kvartalu 2012 – što je skok od 76%  u odnosu na 2011.

Isti ti modni stručnjaci – autoriteti se slažu da će i ove godine skoro svaka žena imati par, priznaju da to nije bez razloga: udobne su, možete ih nositi svuda, u sportsko opuštenoj varijanti do važnog izlaska u restoran ili neko drugo posebno mesto, a da ne izgledate neadekvatno.

Baletanke, ipak, previse dobijaju karakter robe široke potrošnje da bi bile modni detalj, robne kuće su počele da ih prodaju kao čarape ili pantofle, bezbroj rafova sa bezbroj modela i brendova.

Nekad nije bilo tako. Kada ih je Brižit Bardo ponela, kao i Odri Hepbern, bile su odmah  u trendu.  Zvezdani trenuci dosežu još u srednji vek kada su ih nosile i žene i muškarci odredjenih društvenih klasa, a u bližoj prošlosti i neke krunisane glave. Kasnije su ih Kejt Mos i Siena Miler ponovo donele na “scenu” u kombinaciji sa uskim farmerkama, to su bile brendirane varijante, izuzetno dizajnirane i kvalitetne.

Kopiranje koje je masovno usledilo promenilo je njihov modni značaj. To što ih svaka zaposlena mama  rado nosi uz neke ne tako idealno skrojene farmerke, bilokakvu jaknu i ne baš sveže opranu kosu,  nije sačuvalo prvobitni modni imidž.

Sve što novi trendovi i modni guruji nude ima vrtoglavo visoke štikle, platforme, i svakakve maštovite dodatke, ali je teško uklopivo u svakodnevni život većine žena. Baletanke su praktične, i dalje imaju harizmu i šarm, kolikogod su ih otpisali –skinuli s modnog pijedestala. Kažu da ih čak i Kejt Mos i dalje nosi kao sve druge mame.

Jedva čekam da se vreme ponovo stabilizuje i krene sezona-baletanki.

Twiggy za sva vremena

Twiggy me uvek podseti na moju mladost, devojaštvo, uklapam se u vreme kad je ona postala ikona mode, novi lik, simbol koji je fascinirao mlade devojke prvo u Engleskoj, a zatim i širom sveta.

Povremeno „iskrsne“ negde u moru onoga što današnja modna industrija i ogroman broj uspešnih drugačijih modela nudi sa svih strana, pa tako shvatim da Twiggy itekako postoji i traje svih godina posle čuvene rečenice koju je izgovorila završavajući neobično kratku karijeru modela (1965-1970): „ Ne možeš  celog života biti vešalica za odeću“.

I ona to stvarno i nije. Karijeru je nastavila na mnogim drugim poljima, no ipak se nije odrekla mode u kojoj živi i radi i dalje. Upravo je od danas u prodaji  njena nova kolekcija za M&S, sa 47 komada odeće , koji nude “stil i zabavu” uz “izrazite šare, miks tekstura materijala i jasne boje”

 

 

Kolekcija je inspirisana trenutnim trendovima sa revija, ali i njenim ličnim stilom. Prema sopstevenim rečima obraća se ženama od 18-80 godina.  Bravo, još uvek volim neke krojeve isto kao i kad sam imala 18.

Pogledala sam najavu i svidja mi se, prati onu nit koju sam još iz njenih slavnih vremena prihvatila i nesvesno uvek volim da vidim i na sebi i na drugima. Naravno, odrekla sam se mini suknje.

Twiggy za sva vremena! Tako i  izgleda, samo malo “bucmastija” sa svojih 62 godine. Nekada je bila simbol za mršavicu, mada me je podatak o njenim tadašnjeim merama iznenadio, nije ni toliko visoka, ni toliko mršava kao današnje generacije manekenki. Sa 167cm i 51 kg skoro da je čudo da je mogla to da bude, što govori o dugim kvalitetima, fotogeničnosti i ličnosti.

 

Njenu figuru tada nije bilo teško “kopirati”, skoro smo se “poklapale” tih slatkih godina, s mojih 164cm-51kg, kad sam se žalila što nemam bar još  3cm u visinu… pusta  mladost.

Danas je visina irelevanta, a kilogrami traže stalnu kontrolu. Modu pratim vise gledanjem drugih i “špijuniranjem” trendova na lakovanim stranicama časopisa, koje još uvek mnogo volim.  Odeću uklapam  ponekad nemarno, ponekad se potrudim više, no uvek –zauvek volim krpice, cipelice, torbice….i Twiggy.

 

 

 

U susret proleću-Crveni tanjir ili Biljina dijeta

Nekoliko dana već vreme obećava da će proleće ipak doći. Isti kaputi u kojima smo se mrzli sada su već pretopli i raskopčani.

Na koliko smo slava, ručkova i večera u povodu praznika, rodjendana, ili tek onako bili u poslednjih tmurnih, depresivnih, hladnih jesenjih i zimskih meseci, i uz domaće specijalitete i poslastice, po koju čašicu-čašu rasterali  osećaj mrzovolje, stresa, ili  jednostavno uživali u hrani i dobrom društvu. Baš smo dobro  jeli i bez povoda, pa i kad se pojavi „neizdrž“ za nekom hranom, mada nema utemeljenog razloga da budemo gladni.

Nažalost, samo su nesrećnici o kojima čujemo ili čitamo stvarno gladni. Većina onih koje poznajem retko oseti glad, jedemo više nego što nam treba, brzo  ili uz TV. Zaposleni obično ili pregladne ili se zadovoljavaju u toku dugih radnih sati stresa raznim grickalicama.

Ovih dana još češće čujem „moram na dijetu“, i ja sam jedna od tih. Nisam „ozbiljan slučaj“, ne verujem da bi se lekari previše zabrinuli za mene. Ono što mene brine je kontinualno dobijanje na težini, dodatno me nervira promena oblika mog tela, što mnogo toga više ne mogu da zakopčam-obučem, čak kad bih i zanemarila šta pokazuje vaga+3kg, zvuči kao skoro ništa.

Nedavno su moje dve prijateljice na slavi ćaskajući razmatrale i problem pušenja i njihove prekomerne težine (prilično iznad mojih +3kg). Jedna od njih je pre 2-3 godine prestala da puši, a druga to pokušava godinama, pa se razgovor ukratko sveo na komentar one koja je prestala da puši i ugojila se bar 10kg: „Tako je lako prestati sa pušenjem, ali je skoro nemoguće smršati“.

Nisam pušač, ne znam kako je biti zavisnik, ali se slažem da je teško omršaviti TRAJNO makar i samo ½ kg i pored bezbroj dijeta koje su prezentovane širom planete, nebrojeno mnogo saveta  priznatih doktora, nutricionista i laika po forumima, sve te naučno dokazane dijete i „specijalne“ preporuke najčešće su sa kratkotrajnim efektom i mnogo muka.

Posledica je gubitak volje i samopoštovanja.

Svi stručnjaci  izmedju mnogih detalja i recepata ipak kažu najvažnije-potrebno je trajno promeniti navike u ishrani, generalno životne navike: kretati se mnogo više-manje sedeti, vežbati.

Nedavno sam pročitala knjigu koja ne daje spisak namirnica koje treba-ne treba jesti, koja ne preporučuje  da se broje kalorje, da se kombinuju odredjene namirnice, koja ne traži testiranje na tolernciju-intoleranciju na hranu ili odredjuje  šta ćete jesti po krvnoj grupi, horoskopu i sl.

Čini mi se da je mršavljenje definitivno tema za psihologe, da je rešenje u mentalnom pristupu, jačanju te sfere našeg života-svesna kontrola naših potreba i njihovo prepoznavanje.

Svakako bi onima koji žele i moraju da smršaju preporučila knjigu: „Znam kako da smršate“.

http://www.alnari.rs/a/cb442eae-167a-43e8-bddf-56b7029592ab/Pol-Makena.aspx

Naravno, ne mislim da je knjiga čudotvorna, mada je pisac izmedju ostalog i hipnotizer, već da ima neke logike u onom što postavlja kao pravila.

I na istu temu da je psihološki pristup mršavljenju možda najvažniji, danas sam pročitala ovo:

“CRVENO posuđe nesvesno kontroliše navike u ishrani. To su otkrili švajcarski naučnici, koji tvrde da bi konzumiranje hrane iz crvenih tanjira moglo da bude efikasan način za skidanje suvišnih kilograma.

Stručnjaci veruju da crvena boja predstavlja svojevrstan suptilni signal koji nam govori da moramo da prestanemo sa određenom radnjom. Poznato je da se crvene boje često koriste kao upozorenje na pretnju ili kao nametanje zabrane (crveni semafor, crveni znak „stop“). Prilikom istraživanja ovih pretpostavki, švajcarski naučnici formirali su grupe ljudi koji su se hranili iz posuđa različitih boja. Ustanovljeno je da su pojedinci koji su jeli iz crvenih tanjira u proseku jeli gotovo upola manje hrane nego oni koji su uživali u hrani posluženoj na plavim i belim tanjirima.”

Nemam crveni servis za ručavanje. Zvuči sasvim dobro da osvežim kuću i osim veselog prolećnog efekta izazovem da zajedno sa ukućanima smanjim potrošnju SKUPE  hrane i radosno stanem na vagu, zadovoljno nosim svoju garderobu, budem zdrava.

U medjuvremenu ću morati nekoliko dana da se podvrgnem (mal)tretmanu  dijete koja kruži kod nas u firmi:

Biljina dijeta:

10:00 – 8 suvih sljiva
12:00 – 100g pileceg mesa ili 2 virsle
14:00 – 100g mladog sira ili kackavalja
16:00 – 1 jaje
18:00 – jogurt, mleko ili kiselo mleko
20:00 – 1 pomorandza ili jabuka

“Devojke” su tek  počele-videćemo kako će se odraziti za koji dan-kažu da je prihvatljiva samo za “razbijanje  prvog  otpora”  organizma.

Definitivno mi se više svidja Polovo pravilo “Jedi kad si gladan”, nego “Biljina korigovana dijeta”, jer kažu da je original još rigorozniji.

 

Konkordija (Concordia)

Konkordija (latinski „concordia“) označava slogu, razumevanje, saglasnost , harmoničnost….

Ipak, plemenito i tako pozitivno ime nije spasilo od propasti, zle sudbine, ili ljudske gluposti i uobraženosti luksuzni brod „Kosta Konkordija“.

2012. tek započetu, u petak 13.januara, obeležio je brodolom.

Isti dogadjaj je zauvek  obeležila živote nekoliko hiljada ljudi koji su preživeli brodolom, a tragično porodice onih čiji su članovi ili prijatelji izgubili živote na dohvat obale usred harmonije jedne romantične večeri krstareći prelepim Tirenskim morem kad se brod nasukao na ostrvo Djiljo. Leva strana broda je udarila o greben u 21:42 časova. Posle toga je nastupila tama. Prema navodima obalske straže, na brodu se tada nalazilo 3.206 putnika i 1.023 člana posade.

Posle se ispostavilo da je bilo i “slepih putnika”. Kapetan broda Frančesko Sketino je „odigrao ulogu“ egzekutora zle sudbine i doveo do raspleta  jedne čudne priče koju ni najtalentovaniji scenarista ne bi bolje složio.

Kosta Konkordija je krenula  jula 2006.. godine kao tada najveći brod proizveden u Italiji, težak 114.137 bruto tona, dugačak 290,2 metra i vredan 450 miliona evra. Po tonaži, to je najveći putnički brod koji je ikada potonuo.

Mnogi su odmah po nesreći objavili da je brod od samog početka bio baksuzan i poredili su ga sa Titanikom.

• Kada je Kosta Konkordiju krstila manekenka Eva Hercigova, boca šampanjca se nije razbila o trup broda, što se među moreplovcima smatra lošim znakom;
• 2008. brod je pretrpeo štetu na pramcu kada je, zbog jakog vetra, udario o dok u Palermu,
• Počeo je da tone u petak, 13-tog;
• Dok je brod tonuo, u brodskom restoranu je navodno bila emitovana muzika iz filma “Titanik”.

A da koincidencija bude još, Valentina Kapuano, jedna je od preživelih putnika sa kruzera, ima u porodičnoj  istoriji još jedan brodolom – na Titaniku.

Brat Valentinine prabake je u noći 14. aprila 1912. godine poginuo kada je Titanik potonuo. Vek kasnije, njegovi potomci preživeli su brodolom. Na kruzeru  bili su Valentinin verenik, brat i bratovljeva devojka. Valentini baka Marija je često pričala o strašnom iskustvu  sa Titanika.

Pitanje je neizbežno da li stvarno postoji ta predodredjenost puta kroz život i njegovog kraja već unapred data za svakog čoveka, ta sudbina-fatum, ta sila božanska i/ ili astrološka, i da li ipak dopušta da se „nužni red“ na nekim „čvoroštima“  promeni i ne bude fatalan.

Neki drugi kapetan više sklon „harmoničnom razmišljanju“ i usaglašenosti sa realnošću i kolegama ne bi doprineo da se zla kob broda ostvari. Isto tako, Valentininina sudbina pokazuje da lanac zle kobi može da se prekine…

Može li brodolom s početka 2012. da bude još jedan loš znak u nizu ružnih predvidjanja za 2012.

Želim da prihvatim to samo kao opomenu i svima skrenem pažnju na staru rimsku izreku koja ne gubi aktuelnost ni posle mnogo vekova:

„Ubi concordia, ubi victoria“-Gde je sloga, tu je i pobeda.