Skok od februara do marta cini cuda

Februarski snegovi i mecave koji su harali Evropom jedva da su dotakli nas, mada se ovde cula poprilicna zalopojka zbog nedelju dana snega i niskih temperatura. Istine radi, zima je bila blaga, izuzimam ona mesta u planinskim zabitima gde nikad nije blaga i jos uvek nema pravog puta, a desi se i neki djak-pesak, sto je, takodje, u opustelim selima, postalo retkost. Uz svu brigu da nas zima ne “pokosi”, grip i drugi virusi rade svoje, a i male boginje, nazalost. 

Nekako se cini da je uvek mart kljucan mesec u godini, ima tu ulogu da shvatimo da je stvarno godina nova, cak i kad su praznicni ukrasi i dalje svetlucali onako bez razloga i smisla. Mart ima svoje tuzne statistike (kazu da je fatalan za stare i bolesne), ima i praznik koji svake godine pokaze kako zenama uglavnom nije bolje i nisu ravnopravnije s muskarcima nego prosle godine, a paznja koju na neki nacin dobiju je jedan od onih fenomena koji se mogu podvuci pod narodnu “ne lipsi magarce do zelene trave”. 

Februar i mart su bili uzburkani ove godine, vazduh je pored smoga i vlage bio pun politicki nakostresenih reci, optuzbi, pretnji, ulagivanja i foliranja, zatim se nije dogodilo nikakvo cudo, kao “grmelo je-rodio se mis”. Kise je bilo par dana, kao i najave kise ostavki po strankama koje su “pale u cabar”, sneg se otopio, al’ je istalo prljavstine koju kisa nije sprala, kao i u politici, prljavstina ostaje, pa ko vidi-vidi. 

Od juce znacajno otopljenje, ljudima je dosta mracnih kratkih dana i nevolja, kafanske baste su pune, lepo je da se bar kafa popije na suncanoj strani ulice…. Nedeljna idila. Kere laju napolju iz pet friendly kafana, a nasa se sunca na tepihu (jutros je setao), kao i obicno, lajao je i on ranje, sad ga vise mrzi da brani teritoriju. Pijem kafu i dopisujem se s sinom porukama na mobilnom, a s muzem porukama na fb, ja sedim u dnevnoj sobi, on u maloj radnoj, u kucnom termnu “cumezu”. Tekstualni razgovor povremeno prekidamo verbalnim uzivo jer prolazi kroz dnevnu sobu da nesto petlja u kuhinji iz koje izlazi zvacuci i ne moze da razgovara punih usta, lepo je vaspitan. Rucka ce biti, ali jos nije na vidiku. Prija mi kucna kafa, mozda mi ublazi prolecnu glavobolju (ne bih da kazem kostobolju). 

Volim prolece, cak vise ono nezvanicno. Cak i kroz prozor. Lekovito je, donosi neku slatku amneziju i osecaj da stvarno ima lepote u svakom danu. Carpe diem.