Archive for the ‘General’ Category

Jesen, definitivno

Dugo, vrelo leto je za nama? Jesen vidim sa svim poznatim znacima, neke volim, neki su mi samo muka, kvare mi vikend, neizbežno se mora napraviti nekoliko etapa velikog spremanja…

Nije kiša najavila ovaj novembar u septembru, u komšijskom parkiću opalo kestenje podsetilo me je na promenu godišnjih doba jos pre kiše. Volim bogatstvo koje priroda sada nudi, plodovi i boje, da nas pripremi za sivilo i skučenost izbora kasnije, mada je naša civilizacija silnim tehničkim dostignućima stvorila iluziju da sezone više ne postoje, bar što se tiče hrane, a klimu smo svojim nemarom i eksperimentima doveli u haos.

Iluzija slasti leta, kao i večne mladosti, samo je iluzija, zagrizite krušku danas, zapamtite taj ukus i probajte onu koju će vam ponuditi u decembru, januaru…

Maestro ostaje s nama

Svaki ljubitelj opere pamtiće Maestra Lućana Pavarotija po nekom svom unutrašnjem izboru arije ili dogadjaja, detalju iz karijere ili karaktera. Mnogo zanimljivih podataka iz bogatog života možemo svuda naći na vest o njegovoj smrti, 40 godina duga i uspešna karijera, harizma i prepoznatljiva pojava učinili su od njega zvezdu. Pratimo put od tinejdžerskih dana kad je s ocem pevao u crkvenom horu u Modeni i divio se Mariu Lanci, a pripremajući se da postane učitelj, i momenta kad je sudbina, da bude u pobedničkoj postavci hora iz rodnog grada, opredelila njegov put posebnosti i hrabrosti da pokuša i uspe da osvaja nove prostore kao niko pre njega, sve do poslednje borbe s bolešću.

Mega koncerti na otvorenom, na stadionima širom sveta, koncerti s pop zvezdama, koncert novog stila u Rimu 1990. na zatvaranju svetskog prvenstva u fudbalu s Domingom i Karerasom, pa onaj u njujorškom Central parku 1993. koji je privukao 500.000 ljudi. Humanitarni koncerti “Pavaroti i prijatelji” u Modeni s velikim imenima svetskog glasa van klasične muzike, neki nastupi koji su kadkad izazivali kriticizam kod konzervativnijih. Moramo upamtiti njegovu izjavu:”Ukoliko se s “klasičan” ustvari kaže “dosadan”, ja to ne prihvatam. Postoji samo dobra i loša muzika”.
Retko sam mogla da sakrijem suzu u toku nekih fatalnih scena iz Lučije di Lamermur, bol i nesreću muzika je dočarala budeći duboke emocije, posebno volim i cenim izvodjenje Džoan Saterlend i Lučana Pavarotija (Joan Sutherlan-Lucia,Luciano Pavarotti-Edgardo, Sherrill Milnes-Enrico, Nicolai Ghiaurov-Raimondo), sa orkestrom i horom Kraljevske opere Kovent Garden, davni snimak s početka sedamdesetih, vrhunsko izvodjenje, veza s još ranijim posebnim susretom s divom Saterlendovom u istoj operi, koji je, po nekima, odredio pravac kojim će uzlaznom linijom ići karijera velikog Pavarotija. Mnogo je toga posle bilo i ostaće za pamćenje, nekako mislim da sam ja ovim snimkom napravila svoj izbor za sva vremena.
Svakako cenim i verujem da je možda jos veći doprinos karijeri ovog velikog umetnika to što je lepotu opere i pevanja klasičnih arija otvorio celom svetu, ljudima koji nikad nisu čuli i videli nijednu
operu, koji nikad nisu kupili nijedan snimak na bilokom meduju, pre sada vec čuvenog koncerta Tri tenora (video snimak prodat u više od 750.000 primeraka, a pesma “Volare” dostigla 1988. platinasti tiraž).
Opraštam se i slušam ponovo božansku interpretaciju velikog umetnika, svako nosi nešto u srcu, čujem Edgarda…

Zlatni presek

Deca iznenadjuju rezultatima i često umeju bolje da se izraze i da pokažu vise ljudskih kvaliteta nego odrasli. U toku života odrasli ih svesno ili nesvesno sputavaju, umesto da ih uče da kontrolišu svoje mane, a dobre (urodjene?) sposobnosti, potencijale i talente razvijaju. A i kako bi, pa vecinu odraslih o tome ne zna nista…

I zato odmah, i svaki put ponovo, osetite posebnu atmosferu kad udjete na godisnju izložbu Art studija Mali Monmart, nimalo ne bi trebalo da zvuči kao pusta reklama da iza sjajnih edukatora stoji 16 godina rada i iskustva, tona ideja i rezultati, vidljivi, dečji radovi koji vas trenutno osvajaju, a neki osvajaju i nagrade širom sveta. Ponekad mali autori izrastaju u prave umetnike, a svakako svi idu dalje kroz život bogatiji, koracima obrazovanih, kreativnih, humanijih, uspešnih ljudi. Nas, posetioce, svaki put, bar za kratko, vraćaju na puteve mašte, otvaraju nam emocije kroz njihove lake poteze rukom s olovkom, pastelom, kičicom, oslikavajući vavilonske kule podjednako dobro kao i nizove paradajza, mreže, tuševe u nepostojećim kupatilima, slepe miševe…, vajaju, kombinuju materijale i lokacije, istražuju, aktivni su na mnogo načina. Oni imaju od 6 do 16 godina, ni malo, ni puno, taman da vredno rade i stvaraju sjajna dela.
Pogledajte vise na www.mali-monmartr.edu.yu
Za koji dan, od 12.septembra, biće i deo “Evropske noći slepih miševa” s tematskom izlozbom “Leteći miševi” u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu.

ps. Nisam za Slobodnu decu Samrhila, već da svi težimo Zlatnom preseku

Poljska bolnica ili kako pobediti sebe

Svi volimo da naši pobedjuju, lako se identifikujemo s pobednicima, posebno šampionima u onom finalnom delu kad primaju čestitanja, staju na pobedničko postolje, brojimo (s)njima nagrade-novac kad ga dobijaju, delimo taj dobar osecaj iz udobnih fotelja, uz grickalice i pićence da nas opusti…..tako je stresovito i teško… navijati. Ima i težih stvari, kad naši miljenici i uzdanice gube, kad komentatori s činom generala melju živce.
Oduvek sam volela (da gledam) tenis, davnih sedamdesetih bili su samo retki čudesni mečevi na televiziji, koja je imala dva programa, tad je i fudbala bilo mnogo manje, a uživanja mnogo više.
I dalje volim tenis, ne stižem da gledam ni desetinu onog što je dostupno, život diktira tempo i moj izbor aktivnosti.
Proslu noć sam posle, radosnog otvaranje godišnje izlozbe malih slikara i vajara “Zlatni presek Malog Monmartra” i divnog druženja s ljudima koji prepoznaju vrednosti, o čemu ću pisati posebno, jer to tema zaslužuje, nastavila noćni zivot kod kuće. Umesto da iskoristim prve znake dremljivosti i svežinu ovog novembra u septembru da odem na spavanje, pronašla sam US Open i, naravno, ostala do kraja meča MON-DJO, osećajući da svaki, čak i daleki, navijač u onakvom meču šalje poruku i pomoć.
Poentiraću, u nekim trenucima noćašnjeg meča i njegovih preko tri sata, kratki prekidi su izgledali kao da je stvarno bitka u toku, a pored terena POLJSKA BOLNICA. Zao mije sto nisam nasla fotografije da pogledaju oni koji nisu imali prilike, da vide suštinu one fraze “pobediti sebe”, sve povrede, bolove, nezgode, malere, umor i boriti se veštinom, umom i neverovatnim rezervnim snagama, čitavom paletom nepredvidljivih kombinacija i preokreta, svaka sledeca lopta menjala je situaciju i davala prednost nekome od njih dvojice, jer sve moje divljenje podjednako usmeravam i Novakovom protivniku, izuzetnom Monacu.
Objavleno je koliko je ko zaradio, ubedjena sam da se onako (predano) ne moze igrati nizakakve pare, inače bi mnogi navijači i bukači bili jako, jako bogati.

Da li svako od nas ima neki plan i priliku na kome može, bar povremeno, pobediti sebe da bi pobedio druge, situaciju, problem? Sta čekamo….uključimo mozak.

Požar-ljudski faktor-zločin-kazna

Ova godina mi prolazi prepuna strašnih vesti o ratovima, političkim krizama, prirodnim katastrofama, razaranjima svih vrsta u kojima neizbežno nailazimo na ljudski faktor, “prevedeno” ljudi su često uzročnici ili nedovoljno rade na prevenciji i čuvanju svog okruženja, svog mira, svojih života.

Malo sam odahnula kad sam pročitala da je drevna Olimpija odbranjena od požara, ali jos uvek nemoćno brinem, mislim na naše grčke prijatelje iz tog kraja, s nevericom pomišljam da mogu ostati bez kuće, maslinjaka, vinograda, doma u kome su nam pružili nezaboravno gostoprimstvo, trenutke radosti druženja, uz domaće plodove divne klime i njihovog teškog rada , nežne zvuke gitare i nacionalnog instrumenta čijeg imena ne mogu da se setim …

Čini se optimistički kad grčki ministar za kulturu tokom obilaska ugroženog mesta Olimpije, izjavi da su pripadnici vatrogasnih jedinica, policije, ratnog vazduhoplovstva i dobrovoljci, sva raspoloživa sila, nadljudskim naporima zaustavili kretanje stihije, da su muzej u Olimpiji u kome se nalaze kipovi iz vremena drevne Grčke kao i arheološke iskopine ostali netaknuti. Ali ljudi iz okolnih sela su nezadovoljni, neki nisu imali sreće, vatra je napravila pustoš, nekako su evakuisani, spasavani su zivoti najslabijih pred opasno razbuktalom vatrom, nažalost ima žrtava.

Olimpija, datira još iz desetog veka pre naše ere, prestonica je antičkih Olimpijskih igara, od kojih su prve održane u osmom veku pre naše ere. Nekad se tu nalazila gigantska statua boga Zevsa, sačinjena od zlata i slonovače, smatrana jednim od sedam svetskih čuda. Čak da se u Olimpiji i dan danas svečano ne pali olimpijski plamen, njena fundamentalnost za svetsku kulturu je neosporna.

Izveštači kazu da su plameni jezici doprli do ivice antičkog olimpijskog stadiona i spržili dvorište muzeja u kome se nalazi jedna od najčuvenijih grčkih arheoloških zbirki, a zvaničnici da je na zaštiti Olimpije od požara bilo angažovano šest aviona za gašenje požara, dva helikoptera, 15 vatrogasnih vozila i 45 vatrogasaca….

Prosle godine sam imala sreću da posetim ovo fantastično, nezaboravno mesto, mesecima sam slala prijateljima fotografije i očarana pričala o njemu. Olimpija je istorijska lekcija o veličini koja nije neuništiva.

Nadam se da je ovo velika opomena, ne samo u Grčkoj, jer se čini da su požari veoma ozbiljan problem svuda u svetu. Gledala sam uz put ovog leta hektare sprženih šuma u Americi. Velike vrućine je teško kontrolisati, a ljude možda još teže.

Ni nas nisu mimoišli užasi vatre, gorela je šuma kod jezera Zaovine na Tari, uništavala predivnu prirodu, pamtim je po najupečatčjivijem mirisu borovine koji sam osetila u životu, a tako daleko od nekog ostrva na moru…

Nesreće prečesto dopiru do nas samo kao ilustracije s kojima nemamo pravi kontakt, tek kada nas lično povežu s nekim koga znamo, s nečim vidjenim, nečim što nam probudi stvarnu emociju….shvatimo da život postoji iza slike i reči.

Hvatanje vinovnika- krivaca za zločine(e) je neophodno, da li smem da kazem koliki bes u meni izaziva pomisao da je neko NAMERNO izazvao požar, ljudske žrtve, uništavanje….Adekvatna kazna-drakonska-doživotna robija ili jos strožija možda bi odvratila ponekog?

Kreativnost, timski rad i aktivno učenje

 

Oni rade….zavirili smo…..nestrpljivo očekujemo sutrašnju projekciju filmova. 

Na ćošku ništa novo

Nemam iluzija da su ljudi svesniji i bolji u nekoj drugoj zemlji, da su pametniji kad umeju da djubre razdvajaju i recikliraju, da mnogi dobrovoljno poštuju zakone…Ne, sve je stvar učenja kroz prisilu i kaznu, i to ne terorom i batinama, vec “lakim” zavlačenjem ruke u dzep i nagradom za opstu dobrobit. Recikliranje djubreta je izmišljotina razvijenih i bogatih zemalja koje koliko toliko brinu o svojim gradjanima i poreskim obveznicima.

Moram da se vratim na nedavno putovanje američkim autoputevima i na moju nevericu da većina vozača poštuje ograničenje brzine od svega 65-70 milja, mada putevi neodoljivo zovu da se doda gas. Preterate li (ubedjeni da je oko vas pusta nedodjija) ljubazni saobraćajni policajac se pojavi niotkuda, spreman da ilustruje brzinu i odgovori na sva pitanja čak i tipa “Šta radite ako imate istovremeno više onih koji su prekoračili brzinu?”. Ipak, ono sto me je više privuklo pažnju su monitori na odredjenim deonicama (verovatno poznatim po tendenciji da se krši ograničenje brzine) na kojima se pojavljuje “uspori” i brzina onog koji je prekardašio! Prevencija!

U gradovima (većim od Beograda) pešake propuštaju bez buke, u provinciji se semafori pojavljuju i na čudnim mestima, videh jedan i solarni:).

 I samo jos dodatak na “moju” osnovnu temu, zapazih i znak upozorenja, u mnostvu poznatih i pomalo čudnih poruka, vezan za bacanje-odlaganje djubreta za koje je zaprećena kazna različito skupa, od 101, cak i do 1000 $ -jasno definisano. 

 Možda bi jedna obična video kamera na ćošku mog nezadovoljstva pomogla inspektorima i dodelila zasluženu kaznu onima koji prave djubrište svuda, a to bi se pročulo-dobar glas se daleko čuje-eto prevencije za dalje… Mislim da je sada bilo dosta o ovom sitnom problemu za našu zemlju, sledeći put ću se javiti na ovu temu s pravim novostima, nadam se kad budem mogla da snimim jutarnju (9h) sliku bez djubreta, bar dva puta za redom.   

U bojama sveta

 

Preko sedam gora i nekoliko mora juče su stigli u Beograd i mladi učesnici MEC radionice i Balkanskog KFK festivala iz Afrike, Nigerije. Videlo se da su umorni od dugog puta, čekanja i mnogih pitanja na neizbežnim granicama, no sigurno ce vec danas njihova lica zablistati privlačnošću one raznolikosti boja sveta, kao sto su privlacne boje i sarenilo njihove odece.

Interesantno će biti da vidimo naš grad njihovim očima. Pazi, SNIMA SE!

Pokušala sam da zaboravim djubre na Obilićevom vencu, ali jutros je gomila bila jos veća. Grad, naravno, čine ljudi, domaćini, ljudi i bacaju to djubre i ne sprečavaju neke “pojave”.

Beograd je svet, samo koliko (malo) nedostaje da bude onaj bolji deo sveta?

INSPIRACIJA

 

Svako jutro prodjem na putu na posao pored veće ili manje gomile djubreta na mestu gde mu mesto nije! Dosadila sam svima s ovom pričom, molim za razumevanje sto ne mogu da je se otresem, svako jutro mi je ta neprevazidjena sramota prva negativna inspiracija za početak radnog dana.

Želela sam, ustvari, da pišem o jednoj drugoj inspiraciji koja budi nadu da će svet biti čistiji, bolji, drugačiji s mladim ljudima koji putuju i druže se uprkos svim preprekama koje smo im mi odrasli postavili, koji svet gledaju širom otvorenih očiju i opisuju ga na mnogo načina. Svoj doživljaj sveta pružaju nam i kroz filmove praveći ih za svoje vršnjake, učeći nas šta sve oni mogu bez obzira na svoje nežne godine i učeći druge kako to moćno oružje pokretnih slika i medija može biti pozitivno. Evo ih ponovo u Beogradu na medijskoj radionici MEC-a i Balkanskom “Kids for kids” festivalu, stigli su s nekoliko kontinenata, njihovo družnje ne poznaje jezičke i društvene prepreke, evropske i druge zajednice i saveze. Prošetali su našim gradom, srećom deponiju s početka ove priče nisu videli (još), usmereni su na lepšu stranu Beograda, mesto na Kalemegdanu koje je od uvek bellevue (ako se okrenete na pravi način), a vec dva meseca dodatno privlači posetioce: izložbom  “Zemlja vidjena s neba” (autor Yanna Arthus-Bertrand). Neodoljiva je inspiracija za svakog da provede zanimljiv sat, da se zamisli, razonodi, ili ako se baavi fotografijom-filmom na bilokoji način nauči mnogo. Nažalost zatvara se za koji dan, požurite da je ipak vidite ili ponovite susret.

Ocekujem da ce naši mladi gosti iskoristiti inspiraciju i obradovati nas svojim radovima. Ne marim ni da se djubre nadje u njima, možda pošalje pravu poruku. 

 

Branch in Microsoft

 

Microsoft je za mene vec godinama nesto drugaciji brend od ostalih, nije samo prepoznatljiv logo i mnostvo proizvoda,  simbol ostavrenih snova i ideja, bogatstva …Microsoft ipak ne izjednacavam s Bilom Gejtsom, vec s drugim ljudima koji su progameri, developeri, testeri….rekli su mi da ih ima sad vec veoma mnogo i da ce ih za nekoliko godina biti jos desetak hiljada vise. Microsoft je pre dvadeset godina imao dve zgrade u Sietlu-Redmond, danas zauzima celu jednu cetvrt, ogroman lepo uredjen blok koji je naporno obici pesice, te tako radi korporativni javni-satl prevoz, a s onima sto su trenutno u izgradnju bice 50 objekata. Sportski tereni, sumice, aleje, jezero, medju zapslenima zvano “Bil”, samo dodatno cine da se osecate kao u posebnom gradu, carstvu koje je na neki nacin otvoreno, bar u prvom “prstenu”. Mozete se opusteno setati (iako je veci deo privatno vlasnistvo da cak i policija moze da udje samo uz poseban zahtev, kad dolazi neko od drzavnih zvanicnika kao sto je bio kineski predsednik), sedeti na klupi kraj “Jezera Bil” i odmatrati oci na izrazito zelenom zelenilu, svetlucavoj vodi i zlatnim ribicama (neke su cak veoma velike-mozda za posebne zelje) ili  razgledati “bulevar Microssoft-ovih zvezda”, muzej, kupiti suvenire i proizvode u posebnoj prodavnici u okviru “Visitor centra”.
Ulazak u “drugi krug”-neku od zgrada gde se radi moze vam obezbediti najavljen poslovni zadatak ili poznanstvo s nekim od zaposlenih. Ex Jugoslovena u Microssoftu u svakom trenutku ima vec godinama uvek bar nekoliko, a  sad i ex-Microsoftovi ljudi (sto im i dalje daje neka-“zaostala” prava i izuzetnu referencu), nepouzdani izvori kazu ukupno ih je pedesetak, uglavnom se medjusobno poznaju i imaju i dalje svoje zajednicke aktivnosti i druzenja.
Microsoft je ogromna savremena Nojeva barka, zadivljujuci svemirski brod, branch u njihovoj kantini otkriva lica i jezike cele planete.
Microsoft zivi svoj pun zivot posebnih ljudi u neobicnim kancelarijama-kabinama potpuno individualno uredjenim slobodom njihovih korisnika i njihovih ideja. Igrate rado ping-pong, stoni fudbal, volite partiju basketa u podne-zasto da ne-ovde to nije neobicno u radno vreme!
Pobedjuje onaj ko ume da prepozna i prihvati dobru ideju. Microsoft sigurno ima konkurenciju, ali i kosnicu koja vredno misli.