Archive for January 28th, 2009

Magični Miro

Kišna nedelja nije mamila na izlazak, pogotovo ne po drugi put. Mislila sam da ću samo brzo proći mračnom i praznom ulicom da izbacim djubre i pokupim u samoposluzi osnovne potrebe za ponedeljak. Slučajno sam otkrila da klizna vrata galerije „Progres“ propuštaju posetioce i da su čuvari budni.

Izložba Miroa na dohvat ruke, pa ipak sam bila neodlučna da li da udjem, zamišljala i planirala sam drugačije taj susret, s vise živosti i svetlosti. Njegove boje, oblike, snagu utiska vezivala sam uvek za sunce, vrelinu i dan. Tako sam ga zapamtila od davne posete Barseloni kad smo trčali od zanimljivosti do zanimljivosti da bar nešto vidimo u toku neprimereno kratkog izleta gradu koji traži mnogo vremena i energije, dok obližnje plaže Ljoreta nisu zasluživale toliko lenstvovanje. Energije sam imala za zgusnutu posetu i zapamtila sam zauvek šarolikost grada i velikane umetrnosti čija dela su ga obeležila.

Miro je u monotonom, sivomilom zagušenom, nedeljnom januarskom Beogradu bio jači od mrzovolje i kiše. Prvi utisak me je naveo na pomisao da se veliki umetnik šali samnom. Pokušala sam da u isprepletanim linijama, tačkama, „flekama“ prepoznam nešto što bi me asociralo da spojim naslove slika (tamo gde ih je bilo) s onim što vidim, ali na prvi pogled isto su mi izgledale beračice groždja i uhode, dok nisam uspela da nadjem žene i ptice spajajuci obojene elemente u celine, razdvajajući linije …. iz treptaja u treptaj doživljavajući prizore na drugi način. Veče više nije bilo pognuto pod gustom dosadnom kišom, depresivnost je nestala, kao da sam učestvovala u jednoj veseloj igri nadjite skriveni predmet….

A tek shvativši na kojim materijalima je radio, taj neverovatan izbor svačega (kao iz nekog magacina za reciklažu) od šmirgl do japanskog papira, i svaka upotrebljena olovka i bojica je ostavljala čarobno svedočenje o različitosti imaginacije.

Poseta izložbi je bila energetski napitak, rekreacija za mozak, inspiracija za nastavak šetnje, poruka iz kosmosa, ne propustite!

I ovaj teški kišni dan je pravi da ga osvetlimo u sebi, možda bih i ja mogla ponovo da odem u posetu magičnom Mirou.

Mesec dana posle-bravo Atos

Atos se odomaćio, već je mesec dana s nama u kući, uskoro će napuniti 3 meseca i poći  će u svoju prvu setnju.

I ne samo to- skoro se duplirao, bar po težini, i ne samo to- naučio je mnogo toga, čak sve češće pogadja ono mesto-njegov (privremeni) WC, a Stefan opet spava noću koliko on sam zeli.

Atos već zna ko je Stefan, odnosi se prema njemu kao prema gospodaru kad mora, pokušava da izvrda ponešto, simpatično, ponekad neodoljivo šarmantno i iznenadjujuće lukavo za štene, što dokazuje da je pas – pas, mada se mi o njemu brinemo kao o detetu.

Osvojio nas je potpuno, njegova vesela priroda, radost, potreba za igrom je zarazna.

Baš je lepo imati psa, čak i u ova grozna vremena ….o kojima danas neću da napišem ni reč!