Archive for February, 2009
18
NO COMMENT
10
Treći dan-autoput
Treći dan, a ulica izgleda kao autoput u izgradnji. Teši me što joj je dužina ne više od 1km, pa je u okvirima standardnih mogućnosti izgradnje do 15km godišnje. Računam i na lokalne kafedžije da će poterati neimare pre leta inače će morati da izgrade pontone, mada narod voli da sede bilogde s časom …
09
Atos u prvoj šetnji
Prošle nedelje Atos je napunio tri meseca, završio s karantinom posle vakcine i izišao u prvu šetnju. Samo on zna koliko se radovao, a mi smo mogli da zaključimo po njegovom skakutanju i šetnjama koje su usledile da je spreman za izlaske i susrete s psima i ljudima, ali po lepom vremenu, da mu tanana dlaka i nežne šape ostanu suvi. Danas je opet hladno i kišno-Atos je ceo dan kod kuće.
09
Juče, danas, sutra
Ništa nas ne sme iznenaditi?
Započeti radovi na popločavanju naše ulice u decembru imali su intenzivno haotičnu epizodu, zaustavili su se naglo kao što su i počeli, valjda zbog praznika, poledice koja je usledila, ustvari nisam obaveštena.
Nismo bili obavešteni ni da će se nastaviti, samo smo mogli po nekim pojavama uniformisanih lica koja su premeravala i obeležavala ulicu u petak da shvatimo da se nešto sprema. I počelo je u sunčano nedeljno ujutro grmljavinom teških mašina koje, očigledno, ne smeju da stoje ni na neradan dan.
Mi smo i zatvorenih prozora čuli buku, osećali podrhtavanje i smrad. Zaljubljenici u kafiće u trendu nisu marili za ogromne kamione koji su učestalo prolazili na pola metra od njih, rotirajuće kašike nekih mašina kojima ni ime ne znam, tone prašnjavog materijala koji su prosipali. Kafedžije su trljale ruke-februarski dan van proseka za ovo doba godine punio je kasu, jer oni najbolje poznaju psihologiju mase i zato su bogati.
Nije potrebno pominjati da bi u nekoj drugoj, da ne kažem normalnoj, zemlji sedenje na gradilištu onog koji je to omogućio odvelo u zatvor i koštalo ga mnogo više nego što može da zaradi jednog nedeljnog sunčanog dana od sokova, piva i kafe.
To je bilo juče. Danas je prekopan i taj prostor, stolovi su uklonjeni. Štrči jedna konstrukcija koju mašine zaobilaze kao ukleto ostrvo. Ružno je vreme i nije za sedenje napolju, a nije ni od sedam jutros bilo ni za unutra, zveckaju prozori i sve podrhtava kao za vreme bombardovanja. Imala bih pitanja o stručnosti i poštovanju procedure onih koji se diče kako naš grad postaje ili ostaje metropola. Ne vide krpež bez kraja svuda gde nogom stanete.Volela bih da vidim jedan posao, jednu ulicu, jedan trotoar uradjen pedantno do kraja i po evropskim standardima.
A sutra šta nas čeka?
05
Sunčan dan
Sunčan dan-najzad.
Teško mi je bilo da se probudim i uronim u mutne vode svakodnevice kad nikako da se bar jedne nevolje otresem(o) . Nije da nema baš ničega lepog i veselog u mom životu, ali sam trenutno bez prava na izbor da kažem NE svakome i svemu što bi mi donelo promene i učinilo srećnijom. I ne teši me što nisam jedina!
Sumnjajući u prognozu da ćemo se danas prirodno ogrejati na 16C, umotana u šal, ipak sam se rešila da krenem tamo gde moram. Iznenadjeno sam se sudarila s sunčanim danom i osetila se sasvim neadekvatno odevena, razmotala malo ušuškan vrat, odpozdravila šefu komšijskog kafića koji je pripremao “baštu” na ulici za goste ….
To je Beograd- pustoš čim se temperatura spusti ispod nule- na otopljenje izlete svi i baš bi da piju kafu napolju. Neka, bar im ovo sunce izmami i osmeh i tragove dobrog raspoloženja, pa se i beogradske lepe devojčice, devojke, žene rascvetaju na februarskom prolećnom danu…
Kiša će, kažu, tek večeras.
Samo da izdrži bez nekog iznenadnog pljuska-naš pas je u svojoj prvoj šetnji. Nestrpljivo očekujem da čujem Stefanove utiske o svom drugaru i vidim fotografije.