Archive for March 25th, 2008
25
Nije kraj
25
Baba Marta
Samo pre par sati promicao je sneg, kratko i bez zadržavanja, no toplo nije, ni nalik na one temperature od dvadesetak stepeni C iz februara. Svi kažu baba Marta nam se iskezila, malo kasni, nekako smo je pamtili kao iznenadjenje početkom marta.
Zainteresovalo me je odakle nam stiže ta baba Marta. Uvek sam je smatrala našom, a ona jeste balkanski proizvod, no ne naš u originalu. Stigla nam je iz Bugarske, gde je njen praznik, 1.mart, veoma poznat i jedan od najstarijih, kažu da neki takav postoji i u Rumuniji.
Obeležava početak proleća i tog dana ljudi razmenjuju crveno-bele trake, kadkad kao par lutkica ili narukvice pletene od crveno-belih niti koje se zovu “Martenitsa” i nose se za sreću. Belo simbolizuje snagu, dugovečnost, muški duh i sunčevu svetlost, dok je crveno za ženski duh i sve što se povezuje s zdravljem, krvlju, začećem, radjanjem i plodnošću.
Crveno-bele narukvice-trake nose se od 1.marta do 22.marta ili sve dok se ne ugleda prvo drvo u cvetu ili prva roda kao simboli dolaska proleća. Ljudi tada skidaju svoje “Martenitse” i kače ih na drveće u cvetu kao dobrodošlicu proleću i da oteraju zle sile (zime). Ove trake u raznim oblicima stavljaju se i psima i mačkama, kače na kuće, u novije doba i u kancelarije… Baba Marta personifikuje staricu koja se lako ljubazno smeje, kao što veoma lako postane zla. Postoje rituali kojima se ona može umilostiviti, jedan od njih je upravo nošenje “Martenitse”. Starica posećuje kuće da vidi da li su očišćene, tako da je potrebno izabrati neki lep dan u martu za veliko (prolećno) spremanje i kakav je taj dan i domaćica će takva biti cele godine. Uh!
18. marta su snimili munje nad Beogradom, 22.mart je već prošao, a danas se baba Marta ipak ljuti, na koga?
25
Milosrdni andjeo
Ustvari juče
Ser Artur Klark, filmovi poput “Odiseje u svemiru…”, džinovski teleskopi i njihova neverovatne fotografije neprekidnih svemirskih promena su mi podarili mogućnost da poverujem i u nemoguće, ali sam pre očekivala vanzemaljce nego da će jednog 9.marta Beogradom patrolirati tenkovi i bez svečane vojne parade, a 24. mart 1999. je ugasio zauvek doktrinu u kojoj sam odgajana da u Evropi nikad više ne može biti ratova i da Beograd neće nikad više biti bombardovan od strane ljudi i njihove tehnike.
Ipak, snage NATO su bez odluke Saveta bezbednosti UN počele 24. marta u 19,45 minuta vazdušne udare na SR Jugoslaviju. Tokom 78 dana akcije pod nazivom “Milosrdni anđeo”, u kojoj je učestvovalo 19 zemalja, poginulo je nekoliko hiljada ljudi, a još više ranjeno, nisu uništavani samo vojni ciljevi, već i energetska postrojenja, mostovi, gadjane su gusto naseljene četvrti gradova, vozovi, civilni konvoji…Teško je oštećena infrastruktura, a šteta je procenjena (?) na oko 30 milijardi dolara.
Tačan broj poginulih nikada nije objavljen! Naučili smo šta je kolateralna šteta.
Bombardovanje je završeno 10. juna 1999. godine, potpisavanjem Kumanovskog sporazuma i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Tim aktima ostvareno je povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova, da bi zatim bile raspoređene međunarodne vojne trupe.
9 godina, a verovatno ni 99 nece zauvek izbrisati zvuke sirena, zveckanje prozora, prasak stakala od daljih ili bližih detonacija, izmaglicu od prašine nad gradovima, užarena noćna neba, nesreću porodica koje su izgubile svoje drage …. i pitanja na koja niko još nije odgovorio.
I kad su u junu 1999. bombardovanje zamenile tropske provale oblaka, vremenske nepogode s neobičnim spletovima munja, ljudi su lagano odahnuli, mada su se mnogi još dugo na zvuke grmljavine potresali, a možda su kao i ja prestali da vole vatromete.
Mnoge posledice tog proleća 1999. beremo već godinama.
Život teče dalje, mržnja prema nacijama koje su uzele učešće u ovom zločinu, kao i nekim predhodnim, pa i svetskim ratovima, ne pomaže i nema smisla, ali se krivci moraju imenovati. I greške priznati, kad-tad.
Svaka humka mora biti obeležena, neke stare kao Banjicki logor i Staro sajmište moraju dobiti značaj koji zaslužuje žrtve, neke bombardovane zgrade u centru Beograda možda bi trebalo ostaviti srušene, zastrašujuće razvaline Evrope.
PS. Ovi fantastično živi fotosi delo su Tomislava Peterneka, izuzetnog umetnika, nadam se da se neće ljutiti što sam smatrala da su najautentičnije za podsećanje na dan i temu. (http://www.peternek.co.yu/)
Jedna od fotografija je iz drugog (slučajnog) izvora, lako je prepoznatljiva.
