Milosrdni andjeo

Ustvari juče

Ser Artur Klark, filmovi poput “Odiseje u svemiru…”, džinovski teleskopi i njihova neverovatne fotografije neprekidnih svemirskih promena su mi podarili mogućnost da poverujem i u nemoguće, ali sam pre očekivala vanzemaljce nego da će jednog 9.marta Beogradom patrolirati tenkovi i bez svečane vojne parade, a 24. mart 1999. je ugasio zauvek doktrinu u kojoj sam odgajana da u Evropi nikad više ne može biti ratova i da Beograd neće nikad više biti bombardovan od strane ljudi i njihove tehnike.

Ipak, snage NATO su bez odluke Saveta bezbednosti UN počele 24. marta u 19,45 minuta vazdušne udare na SR Jugoslaviju. Tokom 78 dana akcije pod nazivom “Milosrdni anđeo”, u kojoj je učestvovalo 19 zemalja, poginulo je nekoliko hiljada ljudi, a još više ranjeno, nisu uništavani samo vojni ciljevi, već i energetska postrojenja, mostovi, gadjane su gusto naseljene četvrti gradova, vozovi, civilni konvoji…Teško je oštećena infrastruktura, a šteta je procenjena (?) na oko 30 milijardi dolara.

Tačan broj poginulih nikada nije objavljen! Naučili smo šta je kolateralna šteta.

Bombardovanje je završeno 10. juna 1999. godine, potpisavanjem Kumanovskog sporazuma i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Tim aktima ostvareno je povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova, da bi zatim bile raspoređene međunarodne vojne trupe.

9 godina, a verovatno ni 99 nece zauvek izbrisati zvuke sirena, zveckanje prozora, prasak stakala od daljih ili bližih detonacija, izmaglicu od prašine nad gradovima, užarena noćna neba, nesreću porodica koje su izgubile svoje drage …. i pitanja na koja niko još nije odgovorio.

I kad su u junu 1999. bombardovanje zamenile tropske provale oblaka, vremenske nepogode s neobičnim spletovima munja, ljudi su lagano odahnuli, mada su se mnogi još dugo na zvuke grmljavine potresali, a možda su kao i ja prestali da vole vatromete.

Mnoge posledice tog proleća 1999. beremo već godinama.

Život teče dalje, mržnja prema nacijama koje su uzele učešće u ovom zločinu, kao i nekim predhodnim, pa i svetskim ratovima, ne pomaže i nema smisla, ali se krivci moraju imenovati. I greške priznati, kad-tad.

Svaka humka mora biti obeležena, neke stare kao Banjicki logor i Staro sajmište moraju dobiti značaj koji zaslužuje žrtve, neke bombardovane zgrade u centru Beograda možda bi trebalo ostaviti srušene, zastrašujuće razvaline Evrope.

PS. Ovi fantastično živi fotosi delo su Tomislava Peterneka, izuzetnog umetnika, nadam se da se neće ljutiti što sam smatrala da su najautentičnije za podsećanje na dan i temu. (http://www.peternek.co.yu/)

Jedna od fotografija je iz drugog (slučajnog) izvora, lako je prepoznatljiva.