Archive for the ‘Društvo’ Category

Oni dolaze i odlaze

Da li znate da su na međunarodnim takmičenjima u protekle dve godine učenici iz Srbije osvojili su oko 400 medalja? Najviše uspeha imali su đaci Matematičke gimnazije, i zbog toga je ova škola od države dobila status ustanove od posebnog nacionalnog značaja.

Neke vesti kao ova od 21.jula 2008. teško se probijaju na prve strane novina i u udarne naslove informativnih emisija, čak i kad nije tema dana lice s poternice:

“Veliki uspeh učenika Matematičke gimnazije”

Šest učenika Matematičke gimnazije iz Beograda vratilo se sa 49. međunarodne olimpijade iz matematike, koja je održana u Madridu od 10. do 22. jula, sa jednom zlatnom, tri srebrne medalje i dve pohvale. Na ovom takmičenju učestvovalo je oko 100 zemalja, a svaku zemlju predstavljalo je po šest učesnika.

Učenici koji su predstavljali Srbiju na ovom najprestižnijem takmičenju su: Luka Milićević, koji je osvojio zlatnu medalju, Dušan Milijančević, Teodor fon Burg i Marija Jelić sa osvojenim srebrom, i Aleksandar Vasiljković i Vladimir Nikolić sa pohvalama.
(Izvor: http://www.beograd.org.yu/cms/view.php?id=1321768)

Mnogi od ovih talentovanih i vrednih mladih ljudi svoje znanje koristiće van domovine. Pogledajte oko sebe ili skupštinske i druge namenske TV prenose i shatićete zašto.

Ukoliko vas zainteresuje da pogledate istoriju uspeha, listu nagradjenih olimpijaca ove elitne gimnazije, pomoćiće vam: http://www.mg.edu.rs/cirilica/index.html

Ponosna sam što poznajem čoveka koji se krije iza jedinog imena iz 1972. Medalja na matematičkoj olimpijadi nije jedini njegov uspeh. Ova zemlja nije uspela da ga zadrži, niti vrati (pre penzije).

Leto u Beogradu

Danima nisam pisala, a nisam bila na odmoru. Trpela sam vrelinu usijanog beogradskog asfalta i neizbežne šokove toplo-hladno svaki put kad promenim ambijent, rashladjivanje je bilo neophodno, no ne i uvek prijatno. Bilo je prošlih dana i veselih epizoda, radosti i poklona. Ovaj juli nije poprimio onu uobičajenu šemu usporenja svih aktivnosti, naprotiv, pritisak na poslu, državi, okruženju ne jenjava.

I kad je bar priroda pokazala koliko je malo potrebno da temperatura padne za 20 stepeni, život je okrenuo list da na svoj način užari atmosferu, probudi strasti i rušilačke manire, koji su od Beograda ponovo napravili poprište revolta i sukoba s policijom uglavnom onih koji su premladi da bi shvatali istorijski značaj i delo ljudi s poternica. Žalosno je što su nepotrebno stradali i eksponati izložbe na otvorenom u Knez Mihailovoj ulici , vredni radovi umetnika koji se ne mogu nadoknaditi, kao ni životi izgubljeni u neprekidnim ratovima ne Balkanu. Mir u budućnosti može doneti samo sagledavanje nesreće koju su etnički sukobi doneli svim stranama, prihvatanje odgovornosti i zamena rušilačkih nagona komunikacijom na civilizovan način ceneći ne samo svoje, već i tudje.

Život je dokazao da još uvek može da me iznenadi. Uhapsili su nekako Radovana Karadžića. Neizbežno me zapljuskuje mnoštvo informacija, neke su mi sasvim nepoznate, redjaju se kao u napetom akcionom filmu, dinamično čak i pre rata u BIH.

I tako nalazim tragom davno postavljenog novinarskog pitanja : “Ko je ovaj čovek?”

“Radovan Karadžić
(Nezaboravljeni)

Početak – rođen je 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića. Otac Vuko bio je zanatlija.” Voleo sam sve što je moj otac umeo da napravi, a mogao je da spravi sve što je video. Bio je poznati guslar, svirao na dvojnicama, svirao u tiple i pravio oboje. Bio je visokokfalifikovani obućar i krojač. Kompletnoj vojsci i miliciji renovirao je čizme”, seća se Radovan i dodaje: “Otac jeste bio u četnicima. Svi Karadžići bili su prvo u partizanima, ustanici, gerilci. I borili su se, oslobađali su Šavnik dva puta od Italijana. Onda se desilo to levo skretanje, što je blag naziv za sav užas, već su stvarani četnici kao otpor tom revolucionarnom zlu. Karadžići su poreklom sa Kosova, (doba Nemanjića), potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima, i pod Durmitorom. ……”

Izvor:http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2000/09/27/srpski/P00092614.shtm

…..

“Petnica je selo u kojem živi oko 25 stanovnika uglavnom Karadžića, bliskih i daljih rođaka haškog optuženika koji je uhapšen u Beogradu. Radovana Karadžić je u tom selu rođen i u njemu je proveo detinjstvo.

U prvim reakcijama, najviši crnogorski zvaničnici pozdravili su hapšenje Karadzića. Premijer Milo Đukanović je kazao da će to biti korisno za Srbiju i za celi region. ……”

Izvor:http://www.dw-world.de/dw/article/0,2144,3506227,00.html

I dalje sledim jednu od mnogih “Biografija Radovana Karadžića”

“Karadžić je napisao četiri knjige pesama: “Ludo koplje” (1968), “Pamtivek” (1971), “Ima čuda, nema čuda” i “Crna bajka” (1990). Za treću knjigu dobio je nagradu “Staze detinjstva”. I u bekstvu je nastavio da piše. Sredinom januara 2002. u Novom Sadu je predstavljenja njegova knjiga poezije “Od ludog koplja do crne bajke”, u martu 2004. u Beogradu knjiga “Ratna pisma”, u oktobru 2004. na Beogradskom sajmu “Čudesna hronika noći”, čiji je izdavač Miroslav Toholj, nekadašnji ministar za informacije RS, i 17. oktobra 2005. u Požarevcu zbirka pesama “Pod levu sisu veka”. Časopis “Zbilja” dodelio mu je 24. marta 2006. u beogradskom Medija centru nagradu za životno delo, koju je preuzeo njegov brat Luka Karadžić.”

Izvor:http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=42104

Stižem do svežih sočnih priča: “Blic” otkriva tajni život Radovana Karadžića koji se krio u Beogradu baveći se bioenergijom:

” Pratila ga je na svakom predavanju i ponašala se kao njegova supruga. Držali su se za ruke, išli zagrljeni i oslovljavali smo je sa Mila – kaže Tanja Jovanović, član redakcije.
Ona se priseća da su kada su išli na putovanja, obično odlazili po Karadžića i Milu kod picerije „Pinokio“, kod hotela „Jugoslavija“ na Novom Beogradu.
– Ako bi se nekada desilo da nema mesta u kolima za nju, Dabić (Karadžić) bi rekao da ne dolazi u obzir da putuje bez nje – priseća se Tanja.”

Izvor: http://www.blic.co.yu/temadana.php?id=50303

Pogledala sam i snimak očajne žene koja moli muža da se preda i pomogne porodici. Da li za svakog ima alternativa?

Nemam ništa protiv protesta. Pitomci svih stranaka, udruženja, grupe gradjana i nesvrstani, koristite demokratsko pravo da izrazite nezadovoljstvo, ali ne rušite moj grad!

Očekivanja

Koliko puta u životu sam pomislila da sam sama u svojim naumima, verovala da sam sama, zar niste i vi?

Ovaj juni mi je svojim nizom dogadjaja otvorio oči da nikad niko od nas nije sasvim sam (pr.a.-ne tumačiti žargonski) sve dok postoje OČEKIVANJA. Nekad nas očekivanja ohrabrujući drže za ruku, nekad nam pritiskaju ramena ili nas bude noću, mogu da izmamljuju one neočekivane osmehe sa samim sobom, mogu da zamagljuju realnost, kao i da kvare odnose… Očekivanja su na neki način naš blizanac, ponekad blizanac monstrum, ponekad trener i partner, ponekad diktator i nama i drugima. Nikom nije lako sa sobom i svojim očekivanjima. S tudjim očekivanjima je možda lakše-nisu neprekidno s nama, ima prilika kad uspevamo da ih ispunimo-na radost, ali opet ne svih.

I tako ovog juna nisam očekivala ništa posebno od filma “Sex i grad”, prevazišao moja očekivanja sasvim ozbiljnim porukama (bezvremnskim kao što je ona stara naših baka “sve u svoje vreme” i da je svakom ljudskom biću potrebna ljubav), očekivala sam više od holandskih fudbalera- njima je sigurno gore, no to je za mene samo igra (čak se i ne kladim ni u kućnom krugu), nažalost ni ovog leta od države u kojoj živim imam utisak da baš ništa više ne mogu da očekujem osim daljih nevolja, ALI za ruku me drže neka očekivanja koja mogu i da me obraduju ili iznevere, naravno.

Ma koliko je nekad težak moj tajni blizanac, ne bih volela da ga izgubim. Verovatno je kraj (svačijeg) sveta kad stvarno više nemamo nikakva očekivanja.

ps.

gol-jun08.jpgru-epjun08.jpgfudbs-jun08.jpgvaterpolisti-jun08.jpgdrugovi-jun08.jpg

Vaterpolisti Srbije odbranili su trofej u Svetskoj ligi pobedom u finalu nad selekcijom SAD 7:3 i ispunili isvoja i naša očekivanja, kakav sklad-zar ne? Bravo!

Danas ugledah tekst i izjavu na političke teme (izvor: B92, Tanjug), koja mi zvuči kao glas nade (samo da se uklopi s mnogim očekivanjima). Ukratko, direktor Balkanskog fonda za demokratiju Ivan Vejvoda izjavio je da očekuje da će buduća vlada Srbije biti stabilna i da će Hag biti njen prvi prioritet.

Takodje je kazao da bi bilo idealno da Srbija postane kandidat za EU do kraja godine, ali da je realno da se to dogodi početkom 2009.

Duhovni blizanci i više od toga

Zahvaljujem se svima koji su mi omogućili da nadoknadim propušteno na sceni našeg domaćeg političkog života tokom kratke posete ujedinjenoj Evropi u kojoj sam neoprezno bila opuštena, okrenuta drugim temama i pokušaju da uživam u lepotama prirode, novih mesta i druženju. Odjeci potencijalne katastrofe nuklearke u Krškom i Bušova turneja mi nisu pokvarili ugodjaj, ali odmah pošto sam kročila u naš vilajet smračilo mi se uz usmeno (oralno) prepričanu izjavu Borisa Tadića, predsednika Srbije, iz centra zakuvanog lonca postizbornih mogućnosti da se oformi vlada. Nisam htela da poverujem u rekla-kazala sve dok tekst nisam dobila crno-na- belo. Ljudi, da li je to moguće, SPS i DS su blizanci:

“Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više medju nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronadju pravo rešenje koje obezbedjuje sreću za razvoj čitavog društva”.
Pitam se da li je Tadić humanista velikog srca sve sam i samo iz svog srca izbacio ili možda negde krije kao savetnika druga Ivana Markovća, profesionalca za medije, zar vam se ne čini da samo još on nedostaje?

No.1 balkon srece

Pitam se koliko su sreća i neke okolnosti povezane s njom bitni da bi neko postao No. 1. U pitanju su nijanse koje u nekom trenutku ovenčaju slavom prvog i zamrače sreću drugom, kvalitet je neosporno potreban za no.1, svi kvaliteti koji su nasmejanu Anu Ivanović odveli na već pomijani balkon u Beogradu, postoje i kod Jelene Janković i čini mi se da Ana ne bi imala niša protiv da su zajednički otpozdravile s tog mesta, ona ne bi izgubila ništa od slave, a Jelena bi dobila ono što sigurno zaslužuje.

No, u Srbiji kao da je lakše biti poslednji nego drugi, treći…..Nisam baš sigurna šta je Tadić u svojoj čestitki poručio, ali bi me iznenadilo da se setio i poslao čestitke i pohvale i našoj polufinalistkinji Roland Garosa, sem ako i tu postoji čvrst protokol.

I tako Jelena piše na svom blogu da je očekivala da igra u finalu, pobedi i postane broj jedan. Kaže i da je sport takav, da su izgubljene partije deo igre i da se okreće budućnosti i onome što je čeka na Vimbldonu… Njena mladost (23) ima snagu i optimizam, ali i mudrosti da izbegne gorčinu zbog poraza i ovaj put propuštenog mesta na balkonu. Odmara se na Zlatiboru i uživa u prirodi, domaćim specijalitetima i susretima s jednostavnim i iskrenim ljudima, kako piše. I na lokalnoj pijaci ljudi je prepoznaju i čestitaju, to je itekako vredno.

Kako obično kažu u fudbalu: “lopta je okrugla”.

Drago mi je što su i Ana i Jelena tako sjajne sportistkinje, srećna sam što su obe naše, navijam za njih!

Nažalost, ne mogu da ovih dana navijam za naše fudbalere-zato mogu za dobar fudbal-napred Holandjani!

Balkon će se još načekati naše jedanaestorice.

Paralelna stvarnost ili ima li života na Marsu?

Eurosong je bio definitivno zračak drugačijeg života čudom prošao iz paralelne stvarnosti, a koji se ugasio s fantastičnim vatrometom, prvim koji me je obradovao i zadivio od detinjstva (kad je sjaj vatrometa važniji od povoda) i označio ozdravljenje od nelagodnosti kojom su me svi dugo posle 1999. asocirali na odbljescke i grmljavinu bombardovanja.

I sad kad su od Eurosonga ostale neke dobre uspomene od neplaniranih susreta s ljudima koji su spremni da u nama vide samo ono najbolje i da to kažu pravo u kameru, a to nisu samo Grci u čije prijateljstvo smo se mnogo puta uverili, već i Estonci, Finci, Portugalci, koji nam nisu tako pri ruci i prvi put su bili u Beogradu. Verujte mi, Evropejci nemaju nista protiv nas. Rusi su provereni-min njet.

Neprijatelja ima više kod kuće. Ovih dana bežim od vesti, a čekam da čujem konačnu presudu.

U medjuvremenu kad zatvorim vrata kancelarije, vrtim se u krugu starih prijatelja, živim svakog dana za neki dobar trenutak, uživah sinoć u muzici i jedinstvenom susretu uživo s operskom divom Kiri Te Kanava, glasom kome sam se divila s snimaka, sjajnim profesionalcem čija zvezda dostojanstveno odlazi u istoriju. Danas šaljem tople rodjendanske čestitke, planiram netipičnu reprizu proslave davne mature, a nadam se i da ću bar na par dana uskoro otputovati izvan logorskog obruča… eto kao da ne živim u Srbiji ili možda ovakva Srbija opstaje baš zato što se većina pravi kao da živi samo u svom detinjstvu, mladosti, ulici, selu, zaseoku, ili na nekoj planeti na kojoj možda ima života. Tako mogu sve dok ne čujem ili pročitam vesti. Tada se preznojim više nego od ovog vrelog dana, nedoživljenog 28.maja u poslednjih 100 godina.

Citiram samo naslove, da li su istorijski?

“Predstavnici Srpske radikalne stranke, koalicija DSS-NS i SPS-PUPS-JS potpisali u u Beogradu koalicioni sporazum o formiranju gradske vlasti.
#
Milutin Mrkonjić izjavio da je preduslov SPS-a za formiranje vlade prestanak progona porodice Milošević, kao i da se oslobodi bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
#
Predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković izjavio je da se u pregovorima o formiranju vlade koriste razne “DB-ovske metode pritisaka” na njega.
#
Predsednik i premijer Hrvatske, Stjepan Mesić i Ivo Sanader, osudili su izjavu ministra spoljnih poslova Srbije da je Hrvatska sprovela etničko čišćenje Srba u Oluji”.
#
Cene nekretnina u većim gradovima u Srbiji mesecima rastu, a u nekim delovima Beograda dostigli su 4.000 evra po kvadratnom metru. Beogradu nedostaje 200.000 stanova.
#
Narednih dana sportski novinar Mladen Stojović, koji je za B92 govorio o fudbalskoj mafiji, trebalo bi da bude operisan zbog povreda koje je zadobio u petak u Baru.
#
Delegacija Skupštine Kosova predstaviće u Evropskom parlamentu novi kosovski Ustav, koji bi trebalo da stupi na snagu 15. juna.”

(izvor B92)

Ah, da, da li je važno da li će naći tragove života na Marsu? RTS vesti kažu da će sutra osvežiti, a B92 da će biti još toplije. To je Srbija.

U znaku pobednika

Neke pobede su nedvosmislene, mada uvek i tu ima onih nezadovoljnih, ubedjenih da su oštećeni, da nisu imali sreće, da im je falio jedan bod, jedan gol, jedan sekund drugačiji od onog koji je nekom drugom podario pobedu.
Posle prvog polufinala 53. takmičenja “Pesma Evrovizije” i direktnog TV prenosa, ukazala mi se neočekivano dobra slika prostora Arene, koji nisam mogla da prepoznam (iako sam ga nedavno u plaćenim političkim terminima na TV vidjala okićenog partijskim zastavama i svog ustalasalog od gromkih govora, aplauza, užasnih nota…). Tehnika, znanje i kreativan um, ili može i nekim drugim redosledom, pokazali su nešto retko vidjeno u Srbiji, a svi hvale i odličnu organizaciju. O marketingu bih mogla da diskutujem. Samo da izdrže, previše ovdašnjeg iskustva stvorilo je od mene latentnog paranoika. Samo da dobijemo pobednika-nedvosmisleno!
Sasvim me zabavlja u moru jada što nas zapljuskuje svaki dan ovaj izlet u izglancani kič i novo-operetsku performans muziku. Što da ne, ima veoma dobrih pevača i glasova, ma svega što ovaj vek nudi.

Izdvajam u skraćenoj verziji dva teksta koja sam pročitala, filovana izjavama učesnika Eurosonga, suzdržaću se od šireg komentara- kulturni obrazci su nepromenljivi….
“Eurosong je užasna manifestacija. Sve je kičasto, pjesme su grozne i svi imaju plastične sise. Najjači mi je Francuz. Stalno spava jer je non-stop drogiran”, prokomentarisao je predstavnik BIH , Elvir Laković Laka, koji je bio odlično pimljen i pozdravljen od strane publike u Areni.
Na press konferenciji koja se održala nakon prve polufinalne večeri, Laki se “piškilo”. “Odlično se osjećam, jako sam uzbudjen, ali stvarno mi se piša, krv će mi eksplodirati”, rekao je predstavnik BiH Laka.
Laka ne želi da pobedi. “Joj, ja ne bih volio pobjediti, nekako bih više volio biti drugi. Novinari me ubiše ovih dana, ne bih ja to izdržao”, rekao je u svom stilu (na prvi pogled) simpatični Bosanac.
(izvor: 24sata | Večernji list | Blic)
BIH je ušla u finale (valjda zato se.. u svoj tanjir), predstavnici Holandije i Belgije nisu uspeli da se plasiraju, pa nisu krili razočaranje!

Upitatana za servis MONDO šta misli ko će trijumfovati u finalu: “Iskreno, ne znam, o tome nisam ni razmišljala! Bila sam sigurna u prolazak u finale”, začudjeno je odgovorila Holandjanka Hind. “Potpuni je šok za mene plasman Azerbejdžana. Nisam očekivala da će oni proći”. “Kad već neko mora da pobedi, neka to bude Izraelac Boaz Mauda. Svidja mi se njegova pesma, i privatno pratim njegov rad”, dodala je.

Iako je više nego “smorena” provodom u finalu, za noćni život u Beogradu ima samo pohvale. “Zaista mi se dopada grad! Kada smo sleteli, činio mi se mračnim, čak beživotnim. Već prve večeri shvatili smo da oživljava tek kada padne mrak. Oduševljenja sam noćnim životom, i prijatnim ljudima” rekla je Hind.

I ja navijam za Izraelca, zvučao je moćno, on ili Finci, a može i Grkinja, Grci su nekakao naši, Evropljani, a i ne bune se da su i Balkanci, ma narod sveta, sve preko Njujorka. Evrosong je pravo čedo globalizacije.

Svaki dan donosi neko finale. Jučerašnje fudbalsko je uglavnom komentarisano uz opasku “Život je često nepravedan, pogotovo prema herojima. Tragedija kapitena Čelsija Džona Terija u finalu Lige evropskih šampiona protiv Mančester junajteda u Moskvi, svakako jedna od najvećih u istoriji fudbala. …” Moj uisak je laički-ženski: mnogo energije, emocija i kiše, naravno i urbanog kiča.

Mančester junajted je ponovo, po treći put prvak Evrope. Ima takvih i na Pesmi Evrovizije. Moglo bi se i ponoviti, ili neka bude bar dva puta. Kave su naše šanse, baš bih se iznenadila, ne zbog nepravde koja nas stalno prati, već konkurencije.

Posle skoro dve nedelje od pobedničkog vatrometa u Srbiji nema pobedničke vlade, ni koalicione, ni manjinske, ni narodnog spasa. Performans prosjačenja “Bato, imaš jedan mandat, treba mi samo 126”, traje, traje.
Takmičenje u bacanju blatom, izjavama, osudama postaje sve surovije. Kad je finale?
Eurosong odlazi u subotu. Kafedzije s ekskluzivnih lokacija beogradskih su nezadovoljne, ne pada im na pamet da su stranci pametniji od domaćih konzumenata, traže da ih nečim privučete kad skupo plaćaju piće, putuju ljudi i znaju pošto je pivo diljem Evrope…

Katastrofe

Katastrofe izazvane razornim prirodnim silama ne prestaju da nas svaki dan užasavaju nepojmljivim brojem mrtvih, nestalih, povredenjih, ostalih bez krova nad glavom, bez vode i hrane, lekova…, očajnih roditelja, uplakane unezverene siročadi…, zdrobljenih ljudi koji ipak dišu duboko pod ruševinama i nadaju se da će preživeti, nažalost, i onih unesrećenih ljudi obespravljenih toliko da ni pomoć ne mogu da dobiju. Prirodne katastrofe su na sve strane, opominjuće, prečeste, zastrašujuće, nedovoljno predvidljive, dokazuju ljudsku nemoć.

I sad, u trenu koji mi u Srbiji igrom slučaja živimo tako daleko od tajfuna, snažnih zemljotresa, nezadrživih požara, ne vidimo da nam je miran život na dohvat ruke, da nam je bolje nego mnogima, da smo poštedjeni, ali da se ne zna dokle će nam taj dar biti dat.

A da nam ne bi bilo bar malo dobro ovih skoro već letnjih dana pristiglih pre vremena, u kosmopolitskoj atmosferi beogradske euforije da se bude nezaboravan domaćin i organizator jedne velike evropske muzičke parade-šarade, moramo i mi da njusimo strah od katastrofe i obespravljenosti o čemu se predano brinu naši političari, ne daju nam da najzad udahnemo nadu i dobijemo šansu za običan civilizovan život bez konfrontacije s komšijama na mikro i makro nivou, da nam najzad omoguće slobodu planiranja svog života s nekim realnim procentom ostvarljivosti. Umesto toga iz glasačkih kutija ove nedelje poiskakali su, kao oni pajaci za grube šale, ili cvetovi koji prskaju mastilo, neki nesrećni rezultati otvarajući mogućnost za nakaznu kombinatoriku i još jednu sezonu ili petoljetku katastrofe sa ovu zemlju.

ps. Džaba ste krečili ! ?

CARPE DIEM uz Krunidbenu piletinu

Ova subota je mogla biti drugačija da su se životne okolnosti složile drugačije, nažalost na neke se ne može uticati, o pitanjima prelaska one reke izmedju života i smrti ne možemo odlučivati. Starost je blagoslov, ali i teret, konačna tačka nije uvek samo trenutak sna iz koga se neko jednostavno ne probudi, obično predhodi mnogo muka, a svakako ostavlja tugu ili bar setu, ne možete ostati ravnodušni, niko nije dovoljno star da je red da umre, naročito ako ga poznajete i volite.

Vreme nikog ne štedi, CARPE DIEM.

Ova subota je ličila na neku normalnu, opuštenu, mirnu subotu u svetu koji bi se mogao lepo podnositi, čak pomalo i uživati ako su vam svi dragi živi i zdravi. Vreme je ceo dan bilo sasvim prijatno, dogadjaji u gradu više-manje okrenuti onoj društveno-humanoj-kulturnoj sferi. Čudno? Da – izborna je ćutnja blagoslov, a TV program je odjednom tako obično isprazan, jadan, a osvežavajući bez plaćenih termina i s savim umereno dugačkim vestima s osnovnim informacijama, s ponekim starim sentimentalnim filmom s dobrim glumcima, koji nas ponovo i ponovo ostavlja zapitane kako su u njima dijalozi uvek tako dobri, a u našim tako loši… i narvno, s morem onih staromodnih dosadnih reportaža i pričalica emisija….Rang listu ne bih da pravim, svaka televizija bi bar u jednom žanru odnela pobedu, RTS me najviše nervira-dajemo pare nizašta-nema poboljšanja, mada iz nezvaničnih izvora čujem da će naš javni servis početi saradnju s BBS na obuci i unapredjenju svog programa.

I tako, najčešće, jedino što ustvari zavisi samo od moje volje je da li ću ili neću gledati TV program, ali brzi prsti po daljinskom umesto da ga isključe, veoma često se zaustave na HISTORY kanalu, kome sve pohvale za kvalitetnu proizvodnju i neiscrpnu riznicu tema, nema dosadnog momenta u tom programu. Skepticima odmah odgovaram da svaku moguću manipulaciju s istorijskim činenicama prihvatam kao realan rizik, ali sam iz tog programa saznala toliko stvari koje nemaju veze s istorijom o nama i drugima koju sam učila u školi, a koja se pokazala veoma problematična u svakom pogledu. Naprotiv, saznanje iz istorije sveta, daleke, i ove kroz medije ispraćene od kako sam završila osnovno i srednje obrazovanje, tog ogromnog uskomešanog sleda dogadjaja, čudesno je interesantno i ispričano kao najuzbudljiviji triler, drži pažnju, ne zove na promenu kanala.

U potrazi za nečim danas sam na HISTORY kanalu pogledala krunisanje kraljice Elizabete, davne 1953., sumnjam da je televizija kod nas uopšte tada postojala ili je tek bila eksperimentalna, a u Britaniji je profesionalno funkcionisala da je mogla da organizuje direktan prenos ovog izuzetnog dogadjaja i onaj tzv. „odloženi“ za Ameriku, istine radi tako što je posebno spremljen materijal specijalnim letom poslat preko okeana. I televizora bilo malo u to vreme, grupe ljudi načičkane kao grozdovi su gledale prenos ceremonije, mada sumnjam da ih je bilo 3 miliona kao što se procenjuje da je povorku pratilo uživo na ulicama i pored nimalo prijatnog vremena. BBC je i tada bio ozbiljna medijska kuća, zato je radio prenos bio organizovan na 41-om jeziku. Nikakvo prepičavanje dogadjaja nema smisla-pogledajte emisiju sami, gledajte sve dok ne naidjete na to …. i dalje. Nadam se da ću i ja naleteti ponovo, nisam zapamtila šta sve ide u „Krunidbenu piletinu“, specijalno smišljeno jelo na meniju za zvanice na svečanom ručku, recept je bio dovoljno jednostavan i pristupačan da je osvojio i engleske domaćice-ko zna-zna!

Danas je nedelja izbora, svi TV studiji postaju urgentni centri…. lečiće našu groznicu za vestima da saznamo gde smo stali.

Pamet u glavu

Očekivala sam da ću odahnuti ove noći kad otkuca ponoć. Sita sam i presita galame posvećenih glasača s komšijskog trga, TV monodrama partijskih gurua i kandidata, vreme TV duela je očigledno prošlo, da li ne smeju da se pogledaju u oči posle tolikih godina druženja, kumovanja, poslovanja.

Zavesa se spušta, kladionice su otvorene, pijaca će raditi u tišini.

Glasaću, nemam dilemu. Volim uredjene evropske zemlje u kojima je dostignut stepen ljudskih prava koji nije potrebno da bude prioritet politike njenog  predsednika.

Sutra je dan pobede, u Srbiji svaki dan može biti i dan poraza.

Ne znam da li da gledam paradu na Crvenom trgu. Ova je sutra drugačija posle 17 godina: prikazaće nove krstareće rakete.

Car i carević će otpozdravljati.

Jeza me podilazi, ali mislim da ću ipak pogledati ko će biti u loži. Možda negde ugledam Borislava Miloševića, udovicu ….

Ne zaboravimo da narodna poslovica kaže: “Ljubav za ljubav, a sir za pare”.

I pamet u glavu!