Archive for the ‘Društvo’ Category

“Milosrdni andjeo”

“Milosrdni andjeo” je 1999. vodio rat protiv civila.
O tome govore NATO mete i rezultati.

Rezultati ostaju vidljivi i imaju produženo dejstvo, ne samo u našim srcima i sećanju.

Dostupni podaci kažu da je 1999. za 78 dana bombardovanja stradalo je najmanje 2.000 civila i 1.002 vojnika.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SR Jugoslavije, većina na teritoriji Kosova i Metohije.

Prema proračunima doktora Vladimira Ajdačića, na SR Jugoslaviju bačeno je 13.000 tona osiromašenog uranijuma. Amerikanci su priznali “sejanje” “samo” 11.000 tona ovog nus-proizvoda uranijuma 235 koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.

Dodatno, prema podacima NATO, od 5. do 11. septembra 1995. njihovi avioni su ispalili 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom u blizini Han Pijeska i Hadžića u Bosni i Hercegovini.

Andjeoske posledice bombardovanja srpskih zemalja ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih hemijskih materija rasutih i sagorelih u akcijama.

Izvršeno 36.219 napada vojnih aviona. NATO avioni leteli su na visinama između 10 do 15 kilometara gde se nalazi ozonski omotač, što je sigurno doprinelo globalnom proširenju ozonske rupe.

NATO snage su bombardujući SR Jugoslaviju prekršile sledeće međunarodne konvencije, rezolucije i protokole:
– Konvenciju o delovanju na životnu sredinu donetu 1977.
– Konvencija o zaštiti svetske prirodne baštine 1982.
– Stokholmsku deklaraciju o životnoj sredini 1972.
– Dodatni protokol broj 1 u Ženevskoj konvenciji. U oblasti zaštite žrtava međunarodnih ratnih konflikata 1949.
– Konvenciju o zabrani upotrebe određenih ubojnih sredstava.
– Bečku konvenciju o zaštiti ozonskog omotača.
– Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozon (1987. sa izmenama 1997.)
– Rezoluciju Potkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997.

Uranijum dospeva u čovekov organizam disanjem, hranom i vodom, pa čak i preko kože. Najugroženiji organ je bubreg. U njemu se zadržava 0,05 – 12 odsto unetog uranijuma. Tragovi uranijuma mogu se detektovati u urinu i sedam godina posle unošenja čestica osiromašenog uranijuma u organizam.

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.

Posledice aktivnosti Milosrdnog andjela osećaju i pripadnici oružanih snaga NATO, broj umrlih od kancerogenih bolesti i dalje raste.

Još niko nije sproveo opsežna istraživanja o sagorevanju kerozina i njegovom uticaju na životnu okolinu. Tokom 78 dana bombardovanja avioni i helikopteri NATO alijanse potrošili su zajedno 367 miliona litara kerozina.

Albanci i svi ostali stanovnici Kosova koji misle da im je NATO doneo slobodu morali bi da se zamisle nad ovim podacima i šta su im još poklonili prijatelji.

Šta je sledeće?

Posle direktnih i uglavnom  potpuno zapanjujućih prenosa zasedanja  Skupštine Srbije po svojoj sadržini ali i dužini, koja su toliko podsećala na životnost odnosa i borbu u kući Velikog Brata, pojavila se nova postavka TV reality prikazanja V.B. i uprkos sveopštoj krizi prešla u svoju ružičastu fazu.

Šta je tu novo-uči nas onoj omiljenoj i rabljenoj izreci da …nikad ne reci nikad.

Šta je sledeće? Da li Skupština Srbije može ući u ružičastu fazu?

Juče, danas, sutra

Ništa nas ne sme iznenaditi?

Započeti radovi na popločavanju naše ulice u decembru imali su intenzivno haotičnu epizodu, zaustavili su se naglo kao što su i počeli, valjda zbog praznika, poledice koja je usledila, ustvari nisam obaveštena.

Nismo bili obavešteni ni da će se nastaviti, samo smo mogli po nekim pojavama uniformisanih lica koja su premeravala i obeležavala ulicu u petak da shvatimo da se nešto sprema. I počelo je u sunčano nedeljno ujutro grmljavinom teških mašina koje, očigledno, ne smeju da stoje ni na neradan dan.

Mi smo i zatvorenih prozora čuli buku, osećali podrhtavanje i smrad. Zaljubljenici u kafiće u trendu nisu marili za ogromne kamione koji su učestalo prolazili na pola metra od njih, rotirajuće kašike nekih mašina kojima ni ime ne znam, tone prašnjavog materijala koji su prosipali. Kafedžije su trljale ruke-februarski dan van proseka za ovo doba godine punio je kasu, jer oni najbolje poznaju psihologiju mase i zato su bogati.

Nije potrebno pominjati da bi u nekoj drugoj, da ne kažem normalnoj, zemlji sedenje na gradilištu onog koji je to omogućio odvelo u zatvor i koštalo ga mnogo više nego što može da zaradi jednog nedeljnog sunčanog dana od sokova, piva i kafe.

To je bilo juče. Danas je prekopan i taj prostor, stolovi su uklonjeni. Štrči jedna konstrukcija koju mašine zaobilaze kao ukleto ostrvo. Ružno je vreme i nije za sedenje napolju, a nije ni od sedam jutros bilo ni za unutra, zveckaju prozori i sve podrhtava kao za vreme bombardovanja. Imala bih pitanja o stručnosti i poštovanju procedure onih koji se diče kako naš grad postaje ili ostaje metropola. Ne vide krpež bez kraja svuda gde nogom stanete.Volela bih da vidim jedan posao, jednu ulicu, jedan trotoar uradjen pedantno do kraja i po evropskim standardima.

A sutra šta nas čeka?

Vreme nevolja

Ovu godinu su već dovoljno za svih njenih 365 dana obeležile nevolje. Pretili su nam krizom, a ona se hladno kezi i preko onog što su videli najupućeniji stručnjaci i najvidovitiji. I da ima gasa na pretek ova klizavica bi već bila previše.
Pročitah da će u 2009. biti i više pomračenja Sunca i Meseca, što ima uvek dodatani efekat na ljude i planetu, ne samo na tumačenje horoskopa.

Nažalost, ljudski život je tako nepredvidiv, a često i kratak. Rastužila me je vest da je umro Bogdan Tirnanić, cenila sam ga i volela njegov britki stil pisanja. Nemoguće ga je bilo kopirati ni u zapažanju ni u izrazu, a pamtim ga prvo po fantastičnim filmskim kritikama, koje su bile više od toga.

I dok nam na grbači sede lične i poslovne brige, MMF, plaši klima i nasilje, počinjem da se osećam lepo kad preživim dan (kao kad bi me spasili iz srušenog aviona u Dunav, a ne Hadson), stignem kući čitava i uspem da se nasmejem uz nevolje s Atosom, koje će možda jednog dana prerasti u knjigu „Moji razgovori s psom od A do Š“.

Svima sve samo dobro!

Slagalica

I tako teče 2009. Lepo se postavio taj 31.decembar u sred nedelje da se, bar za one bez kojih se može i koji ne rade u službama od kojih zavisi funkcionisanje javnih sektora države i normalnog života gradjana, spojilo 4 dana praznika. Kad dodam s glave i repa zaostatke odmora koji nisam prošle godine uživala, eto dosta opuštenog vremena za druženje, šetnje, čitanje, poslepodnevna dremanja i maratonska večernja kartanja, dokolicu bez pritiska, jednom rečju. Dok se toplinom prostrane prijateljske kuće u Bečeju šire emocije napolitanske muzike i glas koji se nikad neće predati zaboravu, uživamu dobroj kafi i topim njome kiki bombone s nekim ukusom koji ne pamtim iz prošlog veka, ali mi ta lešnik karamela sasvim ide uz ovaj trenutak.

Lagano izlazimo iz temperamentno-slavljeničkog raspoloženja u oči i u toku dočeka Nove Godine, pomalo čudnog javnog nastupa koji smo imali direktnim prenosom naše zabave preko interneta, nešto kao privatna TV i big brother, šta se nije “moja šolja čaja”, ali podržali smo eksperimentalno projekat koji ima budućnost i možete videti razne druge interesantne video klipove na www.iyms.collectivex.com

Najvažnije (po zdravlje)je da jenjava i naša euforija uživanja u izvanrednoj hrani, što ne znači da smo je se odrekli. Večeraćemo sigurno, prijatelji nas čekaju, kao i nova partija remija. Mikrosvet vojvodjanske ravnice ovih dana odoleva krizi. Vazduh u bečejskom Goranskom parku, makar i zapuštenom, tako je čist!

Želja želju stiže

Jaka želja, kažu, vodi njenom ostvarenju. Mnoge knjige (sada veoma u trendu) o putu ka uspehu govore o tome. Neke izreke čak opominju da pazimo šta i koliko želimo, jer nam se želja može ostvariti.
Mislim da nema deteta koje nije poželelo psa ili mačku, ipak često je u urbanim gradskim sredinama ta želja neostvariva ili dovodi do ružnih situacija, nehumanog tretmana životinja, necivilizovanog odnosa prema okolini.

Psa sam izmolila s 9-ostao je kod nas svega nekoliko meseci, probali smo i … poklonili ga , dalje ne znam šta je bilo…
Mlad terijer sam u stanu 8 sati dok smo mi bili svako na svom  poslu nije se ponašao u skladu s  očekivanjima (mojih roditelja). Dugo sam posle bila ljubimica dorćolskih streetera, ja ih se nisam plašila, a oni su osećali moju naklonost.

Mnogo godina kasnije u stanu u centru grada nismo ispunili sinu želju da ima psa. Ne samo da nam se naš stambeni prostor činio nepodoban (iz iskustva svog detinjstva), već i sve naše obaveze, česta putovanja i višečasovna odsustvovanja mogli su da podnesu samo papagaji i male kornjače.  Ponekad je ponovo postavljalo pitanje kako drugi imaju psa u stanu, naš odgovor je uvek bio isti-mi ne.
Prolazile su godine. Sad smo svi odrasli u istom stanu u centru grada. Sasvim nenadano, sin nas je pitao da li možemo da pričuvamo nekoliko sati bebu psa njegovih prijatelja dok su oni na svadbi. Bilo je smešno, vrlo zabavno. Nisam odmah osetila da nam se sprema invazija, a Stefan je, sad mi je jasno, jako želeo psa, baš takvog, živahnog, veselog Westija. Stefan ume jako da želi i da ostvari svoje želje.
Mene je ovaj put bilo lako slomiti, najzad posle tolikoh godina ostvariće se i moja želja.
Naš treći član porodice je bio protiv, ipak je pristao na tri nedelje privremenog boravka da vidimo koliko smo sposobni da sve funkcioniše bez značajnih problema za nas i za psića.

Neverovatno je da ima toliko onih koji se raduju našoj prinovi, čak i ako nemaju svoje kućne ljubimce. I svi su spremni da nam pomognu, na svaki način. Najzad, dobar osećaj da ljudi nisu potpuno otudjeni.
Sve smo pripremili (zajednički), ja sam pročitala brdo literature, uzbudjenje raste-on stiže, biće lepo i ne baš lako,  naročito za tog malog, njegova prva noć bez majke i drugih psića, a naš prvi ispit strpljenja i snalaženja.

Poželite nam sreću.

Pregršt lepih želja

Ljudska prava u Srbiji

I zvor:

24 sata 16.12.2008 09:34

Ako Skupština ne izglasa do kraja nedelje Predlog izmena Zakona o putnim ispravama po kojoj bi stari pasoši trebalo da važe do kraja 2009, građani Srbije koji nameravaju da putuju mogu da se suoče s problemima. Prema nezvaničnim informacijama, poslanici bi sutra mogli da glasaju o ovom predlogu, ali pre toga mora da se završi rasprava o brojnim amandmanima podnetim na druge zakone.

Možda nije najvažnija vest danas, ali za izvestan broj građana Srbije koji imaju stare pasoše sa oznakom SRJ (a njih je većina u ukupnom broju onih koji ih uopšte imaju) lepo isplanirani praznici postaju noćna mora. Sasvim je apsurdno da naša ljudska prava zavise od 250 poslanika Skupštine Srbije i njihove nespremnosti da rade svoj posao.

Većina gradjana Srbije koja nema i ne koristi pasoš verovatno će se gorko nasmejati i reći da ima mnogo važnijih problema. Ipak ne bi trebalo da zanemare da se u toj istoj Skupštini ograničavaju i njihova ljudska prava, ne donose se drugi važni zakoni, već i oni  čekaju mesecima dok se poslanici ” po poslovniku” igraju našim životima i uzimaju lepe pare za svoj nerad. Uaaaaaa….

Pobednik i njegova sekunda

Svakog sekunda na ovoj planeti dogodi se nešto što za nekoga lično, neku porodicu, grupu ljudi ili naciju ima istorijski značaj, ponekad delić sekunde izmeni istoriju, životni put.

Očiglednost stavrnog postojanja tih sekundi,  pa i delića sekundi, doižvljavam i vidim jedino jasno u sportu. Mogu da ih pratim, i da osetim to trajanje, transparentna je posledica  tog postojanja, odredjuje pobednika i onog prvog iza njega. Posle sledi lavina dogadjaja izazvanih tom sekundom ili samo njenim delom. U drugim životnim prilikama najčešće tek spoznavanjem posledice shvatamo postojanje te predhodne sekunde.

Veliki plivač i sportiski borac, koji je osetio nemilosrdni udar tih delića sekunde, je Milorad Čavic.

Setimo se izveštaja s nedavne Olimpijade u Pekingu: “Fantastična trka na 100 metara delfin stilom, u kojoj je slavni Amerikanac Majkl Fepls za samo jedan stoti deo sekunde pobedio Milorada Čavića, pomešala je osećanja navijača sprskog plivača u Pekingu.”

S radošcu bih da čestitam ovom čvrstom momku odbranjenu titulu evropskog prvaka, posebno i dobijenu bitku s ljudskom sklonošću da zloupotrebljavaju tudje uspehe u političke svrhe i sude o tim uspesima kroz prizmu svojih neostvarenih želja i ciljeva. Čak kad bi novcem mogli da se obezbede najbolji uslovi za svakog ko želi da proba da se ogleda u nekom sportu, samo neki-najbolji bi umeli da toliko rade do stignu više puta do pobede i da ponovo udju u istu bitku sa sobom i nadoknade ili prevazidju i taj skoro nevidljive deliće sekunde.

A balkon koji čeka Milorada Čavića sigurno će mu doneti radost da ga pozdaravi njegova publika,  po koji stisak ruke za slikanje, ali neće izbrisati sve što su neki hteli od njega, ono što su pričali po medijima, što su mu obećavalili, šta nisu ispunili . On postoji i ima još jednu medalju koja slavi i Srbiju, zemlju bez bazena, nek mi oprosti Palma ako gresim.

Činjenica je da u metropoli, Beogradu nemate gde da plivate ni rekreativno, osim u klubovima za one s platom od 4000 evra. Ako pokušate s javnim bazenima, ukoliko u njima ima vode, možete se prehladiti, dobiti neku zarazu ili alergiju, može vam pasti plafon na glavu, a sećam se i bazena u kojima se igrao fudbal, tenis…..i to je bolje nego ništa. 

A svaki treptaj oka donosi promenu. Nekome i medalju.

U pobednikovoj sportskoj biografiji piše i ovo:

“Čavić se kao šesnaestogodišnjak plasirao za Olimpijske igre u Sidneju. Na Evropskom prvenstvu u plivanju za juniore 2001. na 50 m delfin, osvojio je 2. mesto, a 100 m delfin, 1. mesto

Evropsko prvenstvo u plivanju 2003. (bazen 25 m):

*50 m slobodno, 2. mesto – 21,49 državni rekord

*100 m delfin, 1. mesto – 50,02 svetski rekord

U periodu od 12. decembra 2003. do 26. marta 2004. bio je nosilac svetskog rekorda na 100 m delfin, kada ga je oborio Ijan Kroker. Ipak, Čavićev rezultat se i danas vodi kao evropski rekord. Na istom takmičenju osvojio je srebrnu medalju u trci 50 m slobodnim stilom.

Na Olimpijskim igrama 2004. u Atini Čavić je lako prošao kvalifikacije na 100 m delfin. U polufinalu mu je zbog greške na opremi ušla voda u kupaći kostim, pa je ostao bez medalje.

Evropsko prvenstvo Helsinki 2006. (bazen 25 m):

*50 m slobodno, 2. mesto 21,60

*100 m delfin, 1. mesto – 50,63

Zbog bolova u leđima u martu 2006. je ostavio plivanje, ali se vratio uz pomoć svog cimera.

Svetsko prvenstvo Melburn 2007.:

*50 m delfin, 6 mesto sa državnim rekordom 23,70 (državni rekord je obarao i u kvalifikacijama i u polufinalu)

*100 m delfin, 6. mesto – 52,53 . Najbolje je plivao u kvalifikacijama, kada je oborio državni rekord 51,70. Sa tim rezultatom u finalu bi bio treći.

Evropsko prvenstvo Debrecin 2007. (bazen 25 m):

*100 m delfin, 1. mesto – 50,53

*50 m delfin, 1. mesto – 22,8

Evropsko prvenstvo Ajndhoven 2008.:

*50 m delfin, 1. mesto – 23,11 evropski rekord (drugi najbolji svetski rezultat svih vremena)

Olimpijske igre Peking 2008.:

*100 m delfin, 2. mesto – 50,59 (evropski rekord)

Evropsko prvenstvo u kratkim bazenima Rijeka 2008.:

*100 m – delfin 1. mesto – 49,19 (evropski rekord)

BRAVO!

Pričaonica u nastavcima

Mnogo puta sam čula prošlih dana da nam se ne piše dobro zbog lepog vremena, da je neophodno da se pokvari i bude primereno uobicajenom novembarskom sivilu, hladnoći i bar kiši, ako već nikako da padne sneg i u nižim predelima. To bi trebalo da doprinese svopštem zdravlju stanovništva i otkloni opasnost od napada virusa. Ne znam onda kako nam uopšte stigne grip-kad tad u toku zimske sezone. Ljudima se ne može ugoditi, te tako nekima ipak ne prija ova promena, a u našoj kući virus je oborio juče 66,66% stanovništva. Danas smo bolje, odmaramo se, mirujemo kako bi to lekari preporučili, uz puno čaja i već nam nije zlo i na sam pogled na hranu. U (nenadanoj) dokolici ponešto se pročita, pogleda tv u terminu koji nije inače dostupan. Ne mogu da kazem da mi je današnji dan bio dosadan, izdržala bih još jedan takav kod kuće, kad bi se moglo.

Možda i nije znak da mi je danas bolje nego juče to što sam se šarajući daljinskim po tv programima zaustavila na direktnom prenosu iz Skupštine RS. Stpljenje me je držalo kratko, al’ svašta sam čula: od fantastičnih cifara koje se vrte po platnim spiskovima aerodromskih glavešina naše metropole, preko zahteva za hapšenjem tih i takvih lopuža, koja se moraju odigrati već danas do mraka, preko komplikovane mreže pretnji i ugrožavanja dece poslanika sistemom sms organizovane od strane važnog lica iz korova radikalne stranke izraslih mladih naprednjaka podržanih nekom intervntnom brigadom policije( ako sam dobro povezala), plus o nekom dugu nekom fondu nečega u Bajinoj bašti, a sve to kao primedbe po poslovniku, ne garantujem da sam dobro zapamtila, možda mi fali uvid u predhodne nastavke. Znam da je za par minuta palo mnogo optužbi za kriminal, teških i ružnih reči, mogli bi se u govorima pomenuti s onima koji su ih tako ocrnili suditi dok je sveta i veka, sem ako svi pre toga zajedno ne napune neki kazamat. O čemu Skupština ustvari raspravlja? Da li neko zna da li mi stari pasoš (nepostojece države) i dalje važi samo do 31.decembra o.g., mada u njemu piše da ističe dogodine u ovo vreme.

Odjednom mi je pao na pamet Hajd park (Hayd Park), ustvari onaj tzv. Hayd Park Corner, svetski poznato mesto u svetski poznatom parku u Londonu gde svako može da iznese mišljenje o bilo čemu. Zapitala sam se zašto su nam bili ptrebni izbori i zašto skupo plaćamo narodne predstavnike da bi oni od naše Skupštine pravili taj ugao “pričam ti šta mi je volja” umesto da nas vode ka mestu i vemenu boljeg života. Osveživši sećanje i obogativši znanje shvatila sam da je ugao u londonskom ( i još nekim gradovima koje su ga kasnije dobili) Hajd parku mesto gde su se i ozbiljne pametne reči čule, ozbiljne bitke vodile i da pomenuto poredjenje ne bi bilo adekvatno.

Verovatno nisam jedina koja je imala iluzije i predrasude da je to mesto koje ne podleže nikakvim pravilima ili zakonu, a istina je da dozvola javnog obraćanja važi sve dok policija to što govornici iznose može smatrati u skladu s zakonom, tj. ne postoji imunitet koji govornike štiti pred zakonom, ali s druge strane nijedna tema nije zabranjena. Po pravilu policija je tolerantna i interveniše samo u slučajevima ukoliko dobije primedbe na govor ili je govornik preterao s upotrebom ružnih reči.

Mnogi od redovnih govornika koji se čuju u londonskom Hajd parku nisu poznati ni po nečemu, ipak zabeleženo je da su na tom mestu govorili i Karl Marks, Vladimir Lenjin, Džrdž Orvel, … Krajem devetnaestog veka tu su se skupljali socijalisti da iznose svoje mišljenje i debatuju.

2003. godine vlasti koje upravljaju parkom su pokušale da zabrane demonstracije protiv rata u Iraku, što je izazvalo nemire.

Beograd stvarno ima svog imenjaka čuvenog londoskog Hajd parka, nastalog pošto je polovinom devetnaestog veka na livadama na Topčiderskom brdu počela planska sadnja drveća oko konaka kneza Miloša, pa istoričari kažu da da je Topčiderski park postao prvi te vrste u Beogradu, a danas je najstariji u gradu. Naš Hajd park nalazi se na početku Topčiderskog brda, a sadašnji izgled dobio je tridesetih godina prošlog veka. Danas, nažalost, ovaj park nije reprezentativan, tek poneki njegovi delovi su uredjeni i mogu da se pohvale lepotom, veliki deo ovog parka iskopan je i uništen prvo zbog gradnje Prokopa, a potom i bulevara za „Kuću cveća“.

Neko bi rekao: Kakav Hajd park-takva i Skupština.