Archive for the ‘Life style’ Category

Čeka se Eliot Nes?

Naporno je neprekidno gledati i slušati na TV i čitati u ostalim medijima kako se vodi teška borba za poštovanje zakona i propisa, protiv korupcije, protiv zloupotreba i nemara….. a sasvim je uznemirujuće kad se to odigrava pred vašim očima iz dana u dan.

Ko o čemu… opet o Obilićevom vencu.

Ovako je, na radost gradjana koji stanuju u ovoj ulici, najzad po zakonu i uz asistenciju organa reda i mira juče ujutru krenula akcija raščišćavanja bez rešenja relevantnog gradskog organa postavljenih bašta nekoliko ugostiteljskih objekata i nekih skalamerija za zaštitu od sunca i ostalih nepogoda. Uspešno obavljen zadatak propratile su i TV kamere i gradska TV je objavila prilog da gradjani vide šta se sve može kad se hoće.

Istine radi, neki kafici su sav materijal iz svojih bašta odmah natovarili na kamion i odvezli.

Dosetljiviji i hrabriji su PONOVO sve rasklopljeno vratili u dvorište zgrade, koje su uzurpirali bespravno i beskrupulozno koriste dan i NOĆ, kao i podrume.

Sačekali  su par sati da se svi razidju.

A popodne, uz pojačanu buku nezadovoljnih zaposlenih kafića koji su iznosili iz pomenutog dvorišta stolove i ostalu opremu, plus rezervne suncobrane (tenda im je uklonjena pre podne), bašta Zu-Zu-a ponovo bila otvorena za njene verne goste.

Možda zbog te vernosti i istrajanosti svojih posetilaca kafedžije krše zakon. Oni su ovo mesto pohodili kao svetilište i kad je ulica bila u rekonstrukciji, prašnjava, bučna i smrdljiva (što je i trenutno).

I danas , mada dozvolu za postavljanje bašte i dalje nemaju, nameštaj je postavljen i sve radi kao da jučerašnje akcije nije ni bilo. Inspektor je bio iznenadjen. Da li smo i mi?

Gradjanska inicijativa postoji.

Čeka se Eliot Nes?

Mini deponija

Sva drhtim kad pored galerije svako jutro ugledam gomilu djubreta koja pokazuje perpetu-mobile  necivilizovane  sprege najmni radnik-kapitalista kafedžija-novogradjanin Beograda koji svojom opsesijom za kafiće na O.v. i ne mareći za deponiju u razvoju, prašinu, smrad, buku, opasnost … podstiče srozavanje  već neverovatno niskog nivoa normalnog života stanovnika ovog dela grada, dela grada s vekovima  dugom  tradicijom, šarmom i lepotom.

Ravnodušnost

Teško da sam mogla da ostanem ravnodušna i isključena ovih dana iz dogadjaja koji pune vesti, da zaboravim bespomoćnost spavača  čiji je miran san prekinut razornim dejstvom zemljotresa u italijanskom gradiću, nemoguće je  ne setiti se datuma kao što je 6.april 1941. , koji je  tragično izmenio živote civilima u Beogradu, Srbiji, koliko i istoriju celih država. Nažalost, nije se  moglo primetiti da je sve to dublje dotaklo društvo ovde, istine radi, puno i licemerno se bave neki raspričani predstavnici raznih organizacija i institucija nesrećnim Romima i njihovim sugradjanim drugih nacionalnosti koj nisu radi da im budu komšije,  što nije jednostavna crno-bela slika o diskriminaciji kako  se uglavnom predstavlja i zloupotrebljava. Najviše  mediji trube o platama u javnim preduzećima, čak manje o porezu za popunu budžeta. To je razumljivo i neophodna je transparentnost i štednja,  no ta je čorba davno skuvana i već se ohladila dok su otvorili poklopac.

Ne znam šta prosečnog gradjanina ove zemlje može da pokrene iz užasne ravnodušnosti prema civilizovanom životu.

Možda je problem što taj prosečni gradjanin više ne prepoznaje i ne zna šta to znači, ima loše uzore i glasa za Mikije.

Pijačni kurs dinara

Pijaca bi bila danas radost za oči i osveženje na trpezi da cene nisu udarne. Na prvi pogled sve je onako- ne preterano- 10-15-20-25-30-35-40 din… komad, tj. veza mladog luka, glavica zelene salate, veza rotkvica, 50-60-70-80-100-110 din za kg starih jabuka itd., ali gomila veselog zeleniša ukupno papreno košta. Najlepšie su sveže jagode, krupne i jarko crvene kao s reklame. Nisamo ih kupili, učinilo mi se 200 din za kg mnogo.  Nisam više sigurna ako sokić u skoro svakom beogradskom kaficu košta toliko.

U jedno sam sigurna-priča o jeftinoći u Srbiji je čista manipulacija podacima i jadna propaganda.

Bilo bi super kad bi na pijaci za 1 dinar mogli da dobijemo 1 rotkvicu, napominjem 1 rotkvicu, ne jednu vezu rotkvica.

47. dan

O čemu se tu radi?

Radost s prijateljima na okupu

Balet je moja velika večna ljubav. Na suprot stalnosti te ljubavi nalazi se ovaj (produženi) period u mom životu obeležen besmislenim gubljenjem pozitivne energije, rada i kreativnog kapaciteta. Ponekad se pitam čemu to rasipanje ili je to ono plaćanje na ćupriji….Neka bude tako.

I kad sam sasvim smlavjena prolečnim umorom i dejstvom nezavršenih poslova sanjala samo o nekom mirnom danu ili dva bez dogadjaja, stiže prijateljski poziv da mi opet da, samo na izgled mali, znak da sam u milosti života.

Nedeljni gala baletski divertisman „Svetlana Zaharova i prijatelji“ napunio je SC divnom publikom koja je uživala u svakom trenutku i bogato pokazivala svoje oduševljenje i emocije za sklad i lepotu igre Svetlane Zaharove i male, ali odabrane grupe vrhunskih ruskih baletskih zvezda, prvih igrača Baljšoj i Mariinskog teatra.

Zaharovu smatraju najvećom balerinom današnjice, ne sumnjam zasluženo. Sigurnost i lakoća kojom vlada pokretom, muzikom i prostorom, lepršavost, ali i balans krhkost-snaga i duhovitost zadivljuju.

Život je lep, umetnost i druženje s prijateljima je lekovito.

Ponešto od mog sinoćnog uživanja pogledajte…

http://www.youtube.com/watch?v=YhlsL0Tu2fU&feature=related

http://www.youtube.com/watch?v=ionmG3kgCj8

http://www.youtube.com/watch?v=AbWCUWPUXU8&feature=related

Šta je sledeće?

Posle direktnih i uglavnom  potpuno zapanjujućih prenosa zasedanja  Skupštine Srbije po svojoj sadržini ali i dužini, koja su toliko podsećala na životnost odnosa i borbu u kući Velikog Brata, pojavila se nova postavka TV reality prikazanja V.B. i uprkos sveopštoj krizi prešla u svoju ružičastu fazu.

Šta je tu novo-uči nas onoj omiljenoj i rabljenoj izreci da …nikad ne reci nikad.

Šta je sledeće? Da li Skupština Srbije može ući u ružičastu fazu?

NO COMMENT

Juče, danas, sutra

Ništa nas ne sme iznenaditi?

Započeti radovi na popločavanju naše ulice u decembru imali su intenzivno haotičnu epizodu, zaustavili su se naglo kao što su i počeli, valjda zbog praznika, poledice koja je usledila, ustvari nisam obaveštena.

Nismo bili obavešteni ni da će se nastaviti, samo smo mogli po nekim pojavama uniformisanih lica koja su premeravala i obeležavala ulicu u petak da shvatimo da se nešto sprema. I počelo je u sunčano nedeljno ujutro grmljavinom teških mašina koje, očigledno, ne smeju da stoje ni na neradan dan.

Mi smo i zatvorenih prozora čuli buku, osećali podrhtavanje i smrad. Zaljubljenici u kafiće u trendu nisu marili za ogromne kamione koji su učestalo prolazili na pola metra od njih, rotirajuće kašike nekih mašina kojima ni ime ne znam, tone prašnjavog materijala koji su prosipali. Kafedžije su trljale ruke-februarski dan van proseka za ovo doba godine punio je kasu, jer oni najbolje poznaju psihologiju mase i zato su bogati.

Nije potrebno pominjati da bi u nekoj drugoj, da ne kažem normalnoj, zemlji sedenje na gradilištu onog koji je to omogućio odvelo u zatvor i koštalo ga mnogo više nego što može da zaradi jednog nedeljnog sunčanog dana od sokova, piva i kafe.

To je bilo juče. Danas je prekopan i taj prostor, stolovi su uklonjeni. Štrči jedna konstrukcija koju mašine zaobilaze kao ukleto ostrvo. Ružno je vreme i nije za sedenje napolju, a nije ni od sedam jutros bilo ni za unutra, zveckaju prozori i sve podrhtava kao za vreme bombardovanja. Imala bih pitanja o stručnosti i poštovanju procedure onih koji se diče kako naš grad postaje ili ostaje metropola. Ne vide krpež bez kraja svuda gde nogom stanete.Volela bih da vidim jedan posao, jednu ulicu, jedan trotoar uradjen pedantno do kraja i po evropskim standardima.

A sutra šta nas čeka?

Sunčan dan

Sunčan dan-najzad.

Teško mi je bilo da se probudim i uronim u mutne vode svakodnevice kad nikako da se bar jedne nevolje otresem(o) . Nije da nema baš ničega lepog i veselog u mom životu, ali sam trenutno bez prava na izbor da kažem NE svakome i svemu što bi mi donelo promene i učinilo srećnijom. I ne teši me što nisam jedina!

Sumnjajući u prognozu da ćemo se danas prirodno ogrejati na 16C, umotana u šal, ipak sam se rešila da krenem tamo gde moram. Iznenadjeno sam se sudarila s sunčanim danom i osetila se sasvim neadekvatno odevena, razmotala malo ušuškan vrat, odpozdravila šefu komšijskog kafića koji je pripremao “baštu” na ulici za goste ….

To je Beograd- pustoš čim se temperatura spusti ispod nule- na otopljenje izlete svi i baš bi da piju kafu napolju. Neka, bar im ovo sunce izmami i osmeh i tragove dobrog raspoloženja, pa se i beogradske lepe devojčice, devojke, žene  rascvetaju na februarskom prolećnom danu…

Kiša će, kažu, tek večeras.

Samo da izdrži bez nekog iznenadnog pljuska-naš pas je u svojoj prvoj šetnji. Nestrpljivo očekujem da čujem Stefanove utiske  o svom drugaru i vidim fotografije.