Skok od februara do marta cini cuda

Februarski snegovi i mecave koji su harali Evropom jedva da su dotakli nas, mada se ovde cula poprilicna zalopojka zbog nedelju dana snega i niskih temperatura. Istine radi, zima je bila blaga, izuzimam ona mesta u planinskim zabitima gde nikad nije blaga i jos uvek nema pravog puta, a desi se i neki djak-pesak, sto je, takodje, u opustelim selima, postalo retkost. Uz svu brigu da nas zima ne “pokosi”, grip i drugi virusi rade svoje, a i male boginje, nazalost. 

Nekako se cini da je uvek mart kljucan mesec u godini, ima tu ulogu da shvatimo da je stvarno godina nova, cak i kad su praznicni ukrasi i dalje svetlucali onako bez razloga i smisla. Mart ima svoje tuzne statistike (kazu da je fatalan za stare i bolesne), ima i praznik koji svake godine pokaze kako zenama uglavnom nije bolje i nisu ravnopravnije s muskarcima nego prosle godine, a paznja koju na neki nacin dobiju je jedan od onih fenomena koji se mogu podvuci pod narodnu “ne lipsi magarce do zelene trave”. 

Februar i mart su bili uzburkani ove godine, vazduh je pored smoga i vlage bio pun politicki nakostresenih reci, optuzbi, pretnji, ulagivanja i foliranja, zatim se nije dogodilo nikakvo cudo, kao “grmelo je-rodio se mis”. Kise je bilo par dana, kao i najave kise ostavki po strankama koje su “pale u cabar”, sneg se otopio, al’ je istalo prljavstine koju kisa nije sprala, kao i u politici, prljavstina ostaje, pa ko vidi-vidi. 

Od juce znacajno otopljenje, ljudima je dosta mracnih kratkih dana i nevolja, kafanske baste su pune, lepo je da se bar kafa popije na suncanoj strani ulice…. Nedeljna idila. Kere laju napolju iz pet friendly kafana, a nasa se sunca na tepihu (jutros je setao), kao i obicno, lajao je i on ranje, sad ga vise mrzi da brani teritoriju. Pijem kafu i dopisujem se s sinom porukama na mobilnom, a s muzem porukama na fb, ja sedim u dnevnoj sobi, on u maloj radnoj, u kucnom termnu “cumezu”. Tekstualni razgovor povremeno prekidamo verbalnim uzivo jer prolazi kroz dnevnu sobu da nesto petlja u kuhinji iz koje izlazi zvacuci i ne moze da razgovara punih usta, lepo je vaspitan. Rucka ce biti, ali jos nije na vidiku. Prija mi kucna kafa, mozda mi ublazi prolecnu glavobolju (ne bih da kazem kostobolju). 

Volim prolece, cak vise ono nezvanicno. Cak i kroz prozor. Lekovito je, donosi neku slatku amneziju i osecaj da stvarno ima lepote u svakom danu. Carpe diem. 

Martovska secanja

Nereprezentativna anketa kaze da “Osam od deset ispitanika mlađih od 25 godina ne zna šta se tačno dogodilo 9. marta 1991. godine u centru Beograda.”Ne cudi me….i mnogi stariji od 25 godina su zaboravili, osim onih koji su bili na neki nacin direktni svedoci. Najgore je sto su se iskrivili i demokratski ciljevi i ideje, ostale su samo fotografije…kako se brani vlast. 

Historical photos of the first demonstrationat against Milisvic’s family autocrasy 27 years ago.

Razlicitost putovanja

Volim da putujem, da otkrivam lokalnu hranu, pored umetnickih i prirodnih lepota.Neka se putovanja najave, pa ne ostvare, pojave se druga u izgledu, a  neka s cekaju godinama i stoje na listi “onih sto moramo…”. U medjuvremenu: sta?

Shvatilam sam da putovanje moze biti i mali kulturolosko gastronimski izlet, ne samo iz fotelje uz tv, vec i kao odlazak u kupovinu. Juce smo bili na putovanju u “Svedsku u malom”, IKEA u Beogradu, toliko smo se zamajali u razgledanju da smo ostali na rucku, odlicnom, mada ne znam da li Svedi jedu curetinu ili rebarca, tipicnije smo preskocili. Ostaje za sledeci put, kao i svedska samoposluga da pokupimo losos i jos poneki sos i dzem od bobica. 

Danas madjarska tura s medjustanicom na Kalenic’ pijaci na grckoj tezgi, a pre toga jos 1l soka od zove, da ga uporedimo s svedskim, zatim tezga s tursijom-tek za probu ljute pecene. Bilo je na pijaci jos primamljvih “suvenira”, al’ je jedan ceger vec bio pun. Na 5min od pijace specijalizovana samoposluga s originalnim madjarskim proizvodima. Drugi ceger napunjen, mogla su i tri… Zadovoljna sam ovim putovanjem. Ipak ostade mi ceznja za lalama, nemam cak ni sliku.

FEST-oh, pascu nesvest

Beograd ima svoje dzokere koji mogu da zamene svaku losu kartu nekih drugih dogadjanja. Jedan od njih je FEST, upravo se priblizava i procitah da je jutros bio dugacak red ispred SC za ulaznice (mozda bi red bio kraci i manja guzva da nije bilo onog vec uobicajenog “sistem pao”). Moj fokus je na lokacijama blize Trgu Republike-:). Nadam se da ce nesto od najavljenih (dobrih) filmova biti i tu na programu.

“Београдски међународни филмски фестивал Фест, под слоганом „Приђи ближе“, ове године биће одржан од 23. фебруара до 4. марта и на њему ће бити приказано 126 дугометражних и документарних филмова.”
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/3019820/na-46-festu-126-filmova-116-premijera.html

Inicijativa koja raduje

Ne vidjam cesto inicinative koje me u mom gradu razvesele. Pored divljeg odlaganja djubreta, sto je gadan problem na Obilicevom v. (cak i uz vrlo posecenu uredjenu novu promenadu), eto iskrsne individualna incijativa da jednom mladom drvetu bude toplije (cak i kad nije neophodno), a nama koji volimo boje veselije-:). Zivot je pun kontrasta!

Pocetak 2018.

Pocetak 2018. uz caroban pogled na planinske vence i predivno nebo, drage prijatelje i mnogo nade da ce godina biti blagonaklona.  

Katastrofe i nas zivot

Malo me hvata jeza kako je danas umereno suncano ili delimicno oblacno s suncanim intervalima kod nas, nema jarko obojenih meteo upozorenja na kisu i oluju, nismo u zoni jakih zemljotresa…mada svega toga moze da bude i bilo je…prirodna katastrofa je negde na drugom mestu. Da li je normalno jednostavno opustiti se i ziveti ovaj miran trenutak, bez grize savesti? Brzina sirenja informacija, skoro trenutno saznanje o dogadjajima kao da su nam oduzeli pravo i mogucnost da opusteno uzivamo kad nam se pruzi prilika, jer i nesvesno pratim(o?) vesti i uvek je negde nevolja. Pocinjem da se divim onima koji mogu da se “iskljuce”.I tako je Irma protutnjala Kubom- kazu najgora oluja koja se pamti, posledice se jos ne znaju, Bahami su cudom postedjeni zbog malog skretanja s ocekivanog pravca, Florida je na udaru i ne samo ona… Neke izjave zvanicnika ugrozenih teritorija zvuce kao iz filmova o katastrofama, ne bih zelela da se ostvari i ono filmski obradjeno o velikim asteroidima…i zlim vanzemaljcima.

Jucerasnji maksimum-Yesterday’s maximum

Sad vec stara vest, ipak vredna paznje. 

“U periodu između 16 i 17 sati izmereno je 40 stepeni čime je premašena prognozirana maksimalna temperatura za glavni grad, saopšteno je iz RHMZ-a. Prethodni najtopliji 5. avgust, sa 39 stepeni, bio je 1928. godine.” Znaci, desavalo se i u proslosti. 

Belgrade faced 40C today, what is the highest temperature for 5th of August from 1928. when had been mesured temperature of 39C.

So, it is not for the first time to reach that high.

Oluja

Volela bih da se svi (iskreno) setimo gde smo bili i sta smo radili ovih dana pre 22 godine, kako je izgledao letnji Beograd, sta smo gledali na tv (a sta nismo), sta smo slusali iz druge ruke, a neki i iz prve, koliko je (cak)snimljenog materijala zavrsilo “negde” van dometa gledalaca i koliko smo protesta odrzali zbog “Oluje”, protesta koji bi pokazali svima da se desava nesto lose i nehumano, protesta koji je trebalo da traje danima, mozda uz svece kao sto to rade negde drugi…bitan je razlog, a ne forma. Naravno, nikad nije kasno za reakcije i tuzbe, ali onaj kljucni trenutak kad je (re)akcija mirnih gradjana na ulicama srpskih gradova bila potrebna je prosao, kao pogresna vest na prvoj stranici novina-demanti vise nema taj efekat. Ovo je sve i na moj racun, osetim gorcinu pocetkom avgusta i setim se umrtvljenog Beograda…

Lista, ne ona “bucket list”, vise dok sam jos mlada-:)

Volim da putujem, cak i s svim onim sto ne volim a neizbeznim uz putovanja. Mrzim pakovanje, uvek nosim vise pogresnih stvari nego potrebnih, uvek sam u stresu da cu nesto zaboraviti, cak i kad idem u poznatu civilizaciju (sto je najcesce). Ipak, putovanja smatram jednom od najlepsih mogucnosti u zivotu. Ono sto nisam nikad probala je da boravim duze od mesec-dva ili da zivim negde van rodnog grada. Mislim da sam bila spremna i na to, naravno, samo mislim, nikad se nije ostvarilo ili nisam dovoljno zelela, dovoljno se potrudila. 

Istrazivanje koje se sprovodi svake godine po utvrdjenim kriterijumima stavilo je Dansku na prvo mesto kao najbolju za zivot. Moja radoznalost raste, ona jeste na mojoj listi zemalja koje jos nisam posetila kao turista, a zelela bih. Svakako, turisticko putovanje i zivot nisu ni blizu isto. Kad bi trebalo da biram izmedju Lisabona i Kopenhagena, kao turista, mislim da bih izabrala Lisabon. Mozda su krivi filmovi…

Lista nije tako kratka, mada sam bila na mnogo mesta. Negde i vise puta, slucajem, nekad i voljom sto ih volim.