Archive for the ‘Moj grad’ Category

Osunčan pogled

Koliko jedan sunčan dan donosi promena i doprinosi drugačijem raspoloženju. Sigurno je da bolje raspoloženje ne rešava probleme, ne zavaravam se. Crni dim koji sam jutros ugledala nestao je (da se verovatno ujutru ponovo pojavi), a krovovi mog grada s snežnim pačvorkom deluju nekako oronulo. Vratio se mom standardnom pogledu i tamni obris Beogradjanke. Ipak pomalja se nešto boja, pomešano rumenilo i plavetnilo obećavali su lep zalazak sunca. Taj trenutak brzo je pojeo mrak. Ušli smo u hladno zimsko veče. Beograd ima šta da ponudi ovog utorka? Previše sedim kod kuće.

Pod okriljem magle

Sneg je stao i polako jutros nestaje prirodnim putem. Uobičajeno sivilo zimskog Beograda danas je dominantno, pritisnut je kapom od magle, okružen je maglom. Vidik kroz prozor kancelarije je nepotpun, tamna kulu Beogradjanke od jutros ne postoji, ni ona ni malo ukoso slika mosta Gazele, nigde gradskih brda, a s suprotne strane zgrade su kao nalepljene na belo-sivu pozadinu. Depresivno, a kažu i nezdravo, magla je i čadjava, lepljiva. Zima  zvanično nije ni počela, mnogi ovakvi dani su tek pred nama, smišljam kako da dodam malo živih boja.

Vikend s snegom u Beogradu

Jutro će promeniti sve?

Samo da ne zaledi. Zima u Beogradu je težak ispit svake godine, konstanta iznenadjenja i test preživljavanja.

Mrak u 6

Prevario me je rani mrak, već u 6 popodne moja planirana šetnja postala je drugačija, dobila je na tajanstvenosti (?) neočekivano skoro pustih mesta u samom centru grada s nimalo živosti i radosti. Pokušala sam da zabeležim atmosferu, nije bilo lako uz oskudno svetlo, a i brzo su mi se smrzli nos i šake, čak je moj omiljeni izlog optičara u ulici Vuka Karadzića sav u jesenjem raspoloženju.
Kod kuće je najbolje-toplo je i mogu da biram izmedju palačinki i “macadamia nuts”, ukusan plod, naročito s čokoladom, jedino ne znam da li je to orah ili lesnik :), al’ prvo ću gricnuti nešto slano, a mozda i ljuto i salatu od crvenog kupusa kao zdrav stimulans obrambenim moćima neophodnim protiv zamki ove sezone. Da li svako ogladni kad zahladni? Ja uvek. Atavizam?

Uvod u zimu

Nisam bolesna, moj grad šmrče i kija, nekako se držim (na nogama) uz pomoć vitamina, meda, jabukovog sirćeta…samo ne stižem da pišem, a ne znam ni koja tema bi bila podsticaj dobrom raspoloženju i imunitetu što nam svima treba, više mi je muka od puke svakodnevice o kojoj već naveliko pišu i govore profesionalci svuda oko nas. Čemu da onda da i ja podsećam i žvaćem o, uglavnom, mučnim dogadjajima i predvidjanjima.

Setiću se zato, jos živog ličnog utiska, prošlog vikenda, prazne vetrovite Ade, druženja uz vruću ukusnu teleću čorbu i palačinke, lep doživljaj, malo neočekivan susret s pustim izgledom najgužvovitije letnje oaze Beograda, utiskom skoro napuštene lepote. Kako li tek izgleda Ada ovog vikenda kad vreme miriše na zimu? Verovatno su svi pobegli u tržne centre….a ja sam danas malčice sredjivala neke ćoškove po stanu i cveće na prozoru. I užas nepromenljive komšijske samoposluge sam nekako izbrisala.

Preskačem celu prošlu nedelju, i stižem cik na petak uveče, uživala sam u koncertu hora “GLINKA”na zatvoranju BEMUS-a, a čini mi se da nisam pisala od njegovog otvaranja, niti sam stigla da zavirim u ono bogatstvo raznovrsnih dogadjaja u okviru tih svečanosti-tako se složilo, nekih ranijih godina sam bila vrednija ili mi je život, možda, bio manje zatrpan obavezama, možda sam bila odmornija, no svakako mladja:).
Ne opravdavam se, čak ni na ovaj koncert ne bih otišla, verovatno bih kunjala iscrpljena od naporne poslovne nedelje i mazohisticki drhtala usred strahota domaćeg TV programa da nije upornosti dragih prijatelja, s kojima nema pogovora-moraju se poslušati. Srećna sam što imam divne prijatelje, ponekad sam mrzovoljna na neke ideje i naume, ali svakako zahvalna kad su strpljivi i ispravljaju moje nakrivo nasadjene dane, predrasude…koje verovatno svako ima. I tako sam iz SC sinoć izašla potpuno preporodjena, pročišćena lepotom duhovne muzike prvog dela programa, a zasmejana posle drugog dela virtuoznog igranja glasovima izvodjača na varijacije narodnog melosa, ne samo ruskog. Svaki glas u nemalom horu bio bi dar s neba za našu (i svaku) opersku kuću. Preporučujem.

Pokušacu da se i ovog (nezvanicno) zimskog vikenda malo prošetam, bar po Kalemegdanu, moram se navikavati na tmurno nebo i hladnoću, sivilo i nedostak svetlosti, koji mi uvek izazivaju onu zimsku depresiju, osećaj da bi bilo divno prespavati sledeće mesece ranog smrkavanja, bljuzgavice, teške odeće…
Zato neću danas propustiti pilates, to je čudesna terapija za telo i um.

Bašta

Zamislite svet u kome svako ima baštu, bilogde, tek da ima svoj mikro prizor ili prozor kao što ovih dana izgleda Pašićev trg, da svako pola sata devno svog života posveti bar toj mikro prirodi i lepoti, umesto da gleda, recimo televiziju. Mogao bi se svet korak po korak pretvarati u cvetni aranžman koji oplemenjuje i ljude i okruženje. Postaje lep običaj ova sezonska izložba cveća u centru Beograda, uvek me obraduje i namami da nešto kupim.

Šteta što nema više ovakvih prilika i mesta u gradu, mada ponegde izraste cvećara na otvorenom, nekad sa stilom, nekad kao zbrda- zdola varijanta sive ekonomije ili staračke nemaštine s sezonskim cvećem. Ovih dana jedna bakica na uglu Sremske ulice prodaje smilje.

Setih se još jednog trga koji je kolokvijalno nosio naziv “Cvetni”, a trenutno ne prmećujem razlog. Dominira salon luksuznih automobila i kafići.

Užas-LIFT

“Ovo” na slici nije to na šta se odnosi moj UŽAS kojim sam aktivno počela dan. Užas koji me je zaledio, a nastavak priče izazvao naglo vrenje svih mojih emocija i navalu nezadovoljstva i krajnjeg razočaranja da se teško nesto menja u ovoj zemlji gde svi misle da sve znaju, bar o politici i fudbalu, i svakako, da su PROFESIONALCI, čak i kad ne znaju sta reč znači.
DANAS SAM SE SUSRELA S OTVORENIM VRATIMA OD LIFTA, BEZ KABINE!
Nisam bila u opasnosti, lift u zgradi u kojoj stanujem ne koristim, a nije ni bilo moguće 4 godine-bio je u kvaru….Sad ga popravljaju, rekonstruišu vrata da bude sve po važećim propisima, ostalo ne znam-nadam se da oni znaju, zanemarićemo buku, djubre na sve strane, ostatke razbijenog stakla …..ali otvorena vrata lifta, potpuno neobezbedjena, čak i kad to nije peti sprat vec samo prvi. U zgradi zive i deca, raznog uzrasta, dovoljan je trenutak….sto sam i rekla majstorima koji su sprat nize opušteno doruckovali i bili veoma iznenadjeni da ja uopšte brinem. I kaže jedan preko zalogaja “Sa’ćemo mi…”. Na moju, koliko je bilo moguće suzdržanu rečenicu, da to nije dovoljno da se nešto ne dogodi, rece on: “Gospodjo, ma nije nama ovo prvi put” . Umirujuće baš -da li je bila moja dužnost da ih prijavim ili se u to u ovoj zemlji radi samo za vreme rata i eventualno neke “sablje”. Verovatno bih čula (od nadležnih?) da su ovi majstori profesionalci. Ja nisam profesionalac reporter, toliko sam bila zgranuta da sam zaboravila da imam u tašni fotoaparat i da mogu da fotografišem ambis….
ČUVAJTE DECU i sebe, opasnost vreba i ovako lepog jutra…

I kad sam još prilično konsternirana stigla do Knez Mihailove ugledala sam “ono” s početka, ne znam šta je. Možda i nije tako ružno kad se “izvrtite” i pogledate s neke “kose” strane. Ne znam cemu služi, liči na reklamu za razne materijale ili je to deo modernog pokreta u umetnosti koji koristi otpatke-svakako ima neku ideju.:). “Ono” me vraća na nedavni put kroz Ameriku, neki poznati muzeji imaju takve konstrukcije i materijale spolja veoma neprivlacne na prvi pogled, ali kad udjete doživite čudo, kriju riznicu lepote i ideja.

Na ćošku ništa novo

Nemam iluzija da su ljudi svesniji i bolji u nekoj drugoj zemlji, da su pametniji kad umeju da djubre razdvajaju i recikliraju, da mnogi dobrovoljno poštuju zakone…Ne, sve je stvar učenja kroz prisilu i kaznu, i to ne terorom i batinama, vec “lakim” zavlačenjem ruke u dzep i nagradom za opstu dobrobit. Recikliranje djubreta je izmišljotina razvijenih i bogatih zemalja koje koliko toliko brinu o svojim gradjanima i poreskim obveznicima.

Moram da se vratim na nedavno putovanje američkim autoputevima i na moju nevericu da većina vozača poštuje ograničenje brzine od svega 65-70 milja, mada putevi neodoljivo zovu da se doda gas. Preterate li (ubedjeni da je oko vas pusta nedodjija) ljubazni saobraćajni policajac se pojavi niotkuda, spreman da ilustruje brzinu i odgovori na sva pitanja čak i tipa “Šta radite ako imate istovremeno više onih koji su prekoračili brzinu?”. Ipak, ono sto me je više privuklo pažnju su monitori na odredjenim deonicama (verovatno poznatim po tendenciji da se krši ograničenje brzine) na kojima se pojavljuje “uspori” i brzina onog koji je prekardašio! Prevencija!

U gradovima (većim od Beograda) pešake propuštaju bez buke, u provinciji se semafori pojavljuju i na čudnim mestima, videh jedan i solarni:).

 I samo jos dodatak na “moju” osnovnu temu, zapazih i znak upozorenja, u mnostvu poznatih i pomalo čudnih poruka, vezan za bacanje-odlaganje djubreta za koje je zaprećena kazna različito skupa, od 101, cak i do 1000 $ -jasno definisano. 

 Možda bi jedna obična video kamera na ćošku mog nezadovoljstva pomogla inspektorima i dodelila zasluženu kaznu onima koji prave djubrište svuda, a to bi se pročulo-dobar glas se daleko čuje-eto prevencije za dalje… Mislim da je sada bilo dosta o ovom sitnom problemu za našu zemlju, sledeći put ću se javiti na ovu temu s pravim novostima, nadam se kad budem mogla da snimim jutarnju (9h) sliku bez djubreta, bar dva puta za redom.   

U bojama sveta

 

Preko sedam gora i nekoliko mora juče su stigli u Beograd i mladi učesnici MEC radionice i Balkanskog KFK festivala iz Afrike, Nigerije. Videlo se da su umorni od dugog puta, čekanja i mnogih pitanja na neizbežnim granicama, no sigurno ce vec danas njihova lica zablistati privlačnošću one raznolikosti boja sveta, kao sto su privlacne boje i sarenilo njihove odece.

Interesantno će biti da vidimo naš grad njihovim očima. Pazi, SNIMA SE!

Pokušala sam da zaboravim djubre na Obilićevom vencu, ali jutros je gomila bila jos veća. Grad, naravno, čine ljudi, domaćini, ljudi i bacaju to djubre i ne sprečavaju neke “pojave”.

Beograd je svet, samo koliko (malo) nedostaje da bude onaj bolji deo sveta?

INSPIRACIJA

 

Svako jutro prodjem na putu na posao pored veće ili manje gomile djubreta na mestu gde mu mesto nije! Dosadila sam svima s ovom pričom, molim za razumevanje sto ne mogu da je se otresem, svako jutro mi je ta neprevazidjena sramota prva negativna inspiracija za početak radnog dana.

Želela sam, ustvari, da pišem o jednoj drugoj inspiraciji koja budi nadu da će svet biti čistiji, bolji, drugačiji s mladim ljudima koji putuju i druže se uprkos svim preprekama koje smo im mi odrasli postavili, koji svet gledaju širom otvorenih očiju i opisuju ga na mnogo načina. Svoj doživljaj sveta pružaju nam i kroz filmove praveći ih za svoje vršnjake, učeći nas šta sve oni mogu bez obzira na svoje nežne godine i učeći druge kako to moćno oružje pokretnih slika i medija može biti pozitivno. Evo ih ponovo u Beogradu na medijskoj radionici MEC-a i Balkanskom “Kids for kids” festivalu, stigli su s nekoliko kontinenata, njihovo družnje ne poznaje jezičke i društvene prepreke, evropske i druge zajednice i saveze. Prošetali su našim gradom, srećom deponiju s početka ove priče nisu videli (još), usmereni su na lepšu stranu Beograda, mesto na Kalemegdanu koje je od uvek bellevue (ako se okrenete na pravi način), a vec dva meseca dodatno privlači posetioce: izložbom  “Zemlja vidjena s neba” (autor Yanna Arthus-Bertrand). Neodoljiva je inspiracija za svakog da provede zanimljiv sat, da se zamisli, razonodi, ili ako se baavi fotografijom-filmom na bilokoji način nauči mnogo. Nažalost zatvara se za koji dan, požurite da je ipak vidite ili ponovite susret.

Ocekujem da ce naši mladi gosti iskoristiti inspiraciju i obradovati nas svojim radovima. Ne marim ni da se djubre nadje u njima, možda pošalje pravu poruku.