Besplatan zagrljaj Beograda

Dobro je što nije uvek po jednoj od mnogih narodnih izreka „Po jutru se dan poznaje“, inače bi ova subota bila samo ružan i stresovit nastavak petka i cele predhodne nedelje. Kad je danasnje jutro nekako razrešilo probleme i stiglo do podneva, kao da sam tek tada uplovila u potpuno novi dan. Svi su na mom putu dalje bili ona lepša strana stvarnosti, spremni da svoje reči, vreme, energiju koriste toplo i pozitivno, zanemarujući svoje probleme bez kojih sigurno nema nijednog stanovnika na planeti, ne pokazujuci tajna ili otvorena nezadovoljstva, sve terete koji nas često čine drugačijim od onog u dubini skrivenog plemenitog ja, što većina ljudi mora da ima negde bar u tragovima, ispod mrgudnih lica, stisnutih usana bez osmeha, nervoznih ispada ili apatije, tuge, nezainteresovanosti.

Želim da ovaj blago vetrovit topao prolećnom kišom poprskan dan bude znak da nije sve po scenariju iznudjenog ponašanja što vrišti iz poslovnog okruženja i plaćenih termina reklama i političkog marketinga, već da postoji unutrašnja snaga i lepota koju ljudi mogu da dele s drugima, a potrebno je uočiti samo neki mali inicijalni znak dobre namere. Radost donosi kad osetite radost što vas čuje onog koga ste pozvali telefonom, kad uvek lekovit čas pilatesa bude prava antistres seansa i oaza zahvaljujući posebnoj posvećenosti i ljubavi osobe koja ga vodi, kad vam u gužvi Knez Mihailove ulice umesto predizbornih parola ponude besplatan zagrljaj simpaticne tinejdžerke. Prijatno iznenadjenje, nije prevara, probala sam i bilo je divno, onako pod radoznalim pogledima prolaznika i retkom kišom.

I sad kad smo već duboko zagazili u popodne sunce blješti na mom prozoru, prelama se na obližnjim staklenim fasadama, igra obrisima tako da sivilo zgrada i prozora bez cveća postaje mala galerija neobičnih slika.

Često se ljutim na neki prljav i lošim emocijama zagadjen Beograd koji tada nije moj grad, a volim ga, naročito u proleće, ume tako da iznenadi povetarcem sreće i da bude lep.