Ispitno pitanje:Ko će kome…?

Šetali smo po hladnoći, zviždali, lupali u šerpe … i nadali se da će se razum vratiti ovom bljeskom zvezde zaslepljenom narodu, kad, neverovatno, izgubio je i pamćenje po nekom parcijalnom modelu.

Skakavci nam jedu godine što dolaze. Nervira me što je svima iz sveta već dosta nas, bili za nas ili protiv, a što su mnogi ovde duboko zatrovani inatgenom i što jakim momcima iz naroda ne treba ništa osim praseta ili vola na ražnju i mlakog piva. I iznervirane demokrate odasvud ponavljaju razne besmislice o viznom režimu i istovremeno otvoreno prete bedom i izolacijom.
Ne bih da rangiram ko nas je više potcenjivao svojim nastupima, namerno ili što nije znao bolje da ispriča lekciju, al’ niko nas ne…… kao Voja (ovaj na slobodi)!

Nisam dovoljno odmorna i smirena za gledanje fatalnog TV duela najvećih sinova ove zemlje. Nemaju šta da mi kažu što još mogu da podnesem.

Ne želim da mi život zavisi od ubedljivosti ni jednog od njih i obećanja njihovih stranaka. Umem i bez njih da brinem o sebi i da komuniciram s Evropom, Amerikom, a snašla bih se i s Rusima. Oslobodite me političkog ropstva!

Želim da živim u zemlji profesionalaca, stručnjaka za svoj posao, seljaka ako su seljaci, lekara ako su lekari, vozača autobusa ako im je to profesija, i najzad, nemam ništa protiv profesionalnih vojnika u razumno projektovanom broju.

Dosta je bilo foliranja!Ništa nije poklonjeno osim golog života, nadgradnja je lični i dugoročan posao. Želim da živim u državi u kojoj po suštinskim pitanjima ne odlučuju ni predsednik ni premijer svojim imenom i prezimenom, državi u kojoj se poštuje zakon i poreski obveznici.

Djavo je ponovo odneo šalu! Toma brine o ženama, šta bi tek bilo da je tu i Voja od Haga.